29. Jul 2005
To ni advokati sa popriličnom praksom ne pamte: zbog krivičnog dela klevete, prvostepenom presudom doduše, novinaru je uz uslovnu zatvorsku kaznu izrečena i zabrana “vršenja delatnosti”, dakle novinarstva, u trajanju od jedne godine! Viša sudska instanca je, istina, preinačila presudu, ali je Milanu Kiseličkom, inače saradniku našeg lista, ipak ostala uslovna zatvorska kazna od četiri meseca, odnosno dve godine. Kiselički je, inače, tužen za klevetu zbog teksta u “Dnevniku” o slučaju krivolova. Okrivljeni u tom slučaju pronašao oklevetanim jer u tekstu stoje optužbe i za krivična dela za koja pravosnažnom presudom nije okrivljen. Uzgred, sud je Kiseličkom zbog krivičnog dela klevete izrekao drastičniju kaznu nego njegovom tužitelju za nezakoniti lov…
Iako je u pitanju kazna bez presedana u novijoj istoriji – izricanje takve kazne, naime, bio je pre specijalitet ranijih režima – za iznošenje kleveta i uvreda zakonom je i dalje predviđeno i izricanje zatvorskih kazni. Zakon se, dakako, odnosi podjednako na sve, ali po prirodi posla novinari su ti koji najčešće dolaze po udar tužbi za klevetu i uvredu. Ništa ređe i sudskih presuda, u kojima uslovna zatvorska kazna takođe nije retkost.
U javnosti, pa ni među novinarima, nije sporno da po zakonu ima da se odgovara, pa čak i za navedena krivična dela. Međutim, ono na šta novinarski krugovi plediraju, naročito od 2000. godine, jeste dekriminalizacija klevete i uvrede, drugim rečima – brisanje zatvorske kazne. Kako stvari trenutno stoje, dobri su izgledi da se u novom krivičnom zakoniku prvi put ne nađe zatvorska sankcija za klevetu i uvredu.
Takva saznanja iznosi za naš list i Milan Dobrosavljev, advokat sa bogatim iskustvom u odbrani tuženih novinara, koji se, prirodno, već duže vreme zalaže za dekriminalizaciju klevete i uvrede. On veruje da će ovdašnji zakonodavci uvažiti inicijative za dekriminalizacijo, tim pre jer se država nalazi u procesu harmonizacije sa evropskim društvenim i pravnim sistemom, koji ne poznaje zatvorsku kaznu za klevetu i uvredu.
– Zatvorska kazna treba da se izbriše iz krivičnog zakonika, a sankcionisanje tih krivičnih dela treba zameniti odgovorajućim kaznom – novčanom, smatra Dobrosavljev. On navodi da je kod nas u poslednje vreme visina nakdnade štete relativno pooštrena, ali, primećuje takođe, da su ti iznosi i sada mali – kreću se između 100.000 i 200.000 dinara.
– U državma Evropske unije ne postoji zatvorska kazna za klevetu i uvredu ali, umesto toga, izriču se drastične novčane kazne. U Hrvatskoj je, recimo, još pre 10 godina sud znao da dodeli i 50.000 maraka oklevetanom. Ukoliko iz našeg zakona bude brisana zatvorska kazna, očekujem da drastično biti povećani iznosi naknade štete. A onda će se odgovorni u novinama zamisliti koliko je potrebno da prodaju novina da bi se platila visoka novčana kazna.
Iako su novinari uglavnom svesni mača sudske presude nad svojim glavama, borba za mestom matičnog medija na tržištu, profitom, tiražom, gledanošću…koja im se nameće kao imperativ, može se reći da je najčešći razlog koji ih dovodi pred sud. Tek u zanemarljivom broju slučajeva utvrđeno je postojanje zle namere.
Dobrosavljev pak smatra da borba medija za profitom ne može biti izgovor za objavljivanje neistina. Neophodno je da novinar čuje i drugu stranu, ističe naš sagovornik. Ukoliko je to nemoguće, neproverenu a pri tome škakljivu informaciju, ne treba ni objaviti. Smatram da ozbiljni mediji ne treba da se bave senzacijama, jer bolje je da ne objave neku informaciju, nego da budu prvi u iznošenju neistina. Mogu da razumem “žutu štampu”, oni žive od senzacija, ali oni moraju da budu spremni na ozbiljne kazne u slučaju da se utvrdi da su izneli neistine.
Predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Dinko Gruhonjić pozdravlja najavljeno brisanje zatvorske kazne kao sankcije za klevetu i uvredu, i umesto nje uvođenje visokih novčanih kazni. Gruhonjić ističe da je takva izmena u zakonu “u duhu evropskog sistema vrednosti”, ali u tom kontekstu ukazuje na značajne razlike između današnje Srbije i Evrope, koje bi evropeizaciju ZKP-a mogle da učine kontraproduktivnim za novinare.
– Naše društvo još nije demokratski sazrelo, te se plašim da bi moglo da dođe do ozbiljne zloupotrebe zakona. Sve dok vlast u potpunosti ne skloni svoje šape sa medija, postoji sumnja da će visoke novčane kazne biti sredstvo za upodobljavanje medija. Baš kao nekad, u vreme važenja Vučićevog zakona o javnom informisanju, podseća Gruhonjić u razgovoru za “Dnevnik”.
Za Gruhonjića je prvostepena presuda našem novinaru samo potvrda teze da je domaće pravosuđe “i dalje kancer broj 1 u i ovako malignom srbijanskom društvu”. Tome iznad svega, navodi, najviše pogoduje odstustvo demokratizacije tog sektora, o odstustvu lustraciji da ne govorimo, te nadređeni odnos izvršne vlasti prema pravosuđu.
– Presuda tom novinaru, doduše prvostepena, pokazuje koliko je naše pravosuđe selektivno. Imamo s jedne strane tabloide koji bi zbog svog pisanja dnevno mogli da “fasuju” 200-300 tužbi, ali ne, na to niko ne reaguje, i na drugoj strani sud koji novinaru izriče nečuveno drastičnu presudu – zabranu bavljenja novinarstvom, navodi predsednik NDNV-a.
Kad smo već kod tabloida, Gruhonjić ukazuje na “tajnu” njihovog uspeha – korišćenje rupa u zakonu. Pojedine odredbe Zakona o javnom informisanju nedorečene su, što tabloidi zahvalno koriste da bi mogli da plasiraju ama baš svakakve tekstove. Pozivajući se obavezno na nekakve “neimenovane izvore” i ovako maštovitim novinarima pruža se prilika da još više raspale svoju maštu, napominje naš sagovornik. Za razliku od zapadnih tabloida koji se sa advokatima konsultuju da li će određena neproverena informacija doneti pre korist ili štetu listu, domaći tabloidi, dodaje, oslanjaju se pre svega na poslovičnu sporost našeg pravosuđa.
Denis Kolundžija
