23. Mar 2012
Kako je to tačno primetio kolega iz Hrvatske, uvaženi Stjepan Malović: tačno, pošteno, uravnoteženo i nepristrasno novinarsko izveštavanje o izborima je ključni pokazatelj demokratije u zemljama u tranziciji, koje su još uvek opterećene starim, socijalističkim shvatanjima uloge i uticaja političara, a koje istovremeno teže demokratskim izborima. Kada je u Srbija u pitanju, čitava stvar se dodatno komplikuje zbog nasleđa Miloševićevog režima i ratnohuškačke propagande.
Sve u svemu, bez dobrog, profesionalnog izveštavanja teško je zamisliti poštene i slobodne izbore. Danas ćemo čuti i izvesna pravila koja su mediji dužni da poštuju tokom izborne kampanje. Međutim, da modifikujemo malo onu staru izreku: put do pakla popločan je dobrim – pravilima. I, zaista, ne može se reći da, kada su mediji u pitanju, Srbija pati od nedostatka pravila o tome kako se izveštava o izbornom procesu. Dapače, teško da postoji neko područje novinarstva koje ima tako jasno razrađena pravila kao što je to slučaj s izborima.
Pa kako se onda, na primer, može desiti situacija da – zamislimo tu situaciju – ocena praćenja predstojećih izbora, u medijskom smislu bude: “Izbori su bili slobodni, ali ne i pošteni”? Kako se može desiti da stranački spin doktori proture svoje tehnike manipulacije, kao što su skretanje pažnje javnosti na „naše“ teme, organizovanje pseudo-događaja koji treba da prikažu kako, recimo, Srbiju očekuje period ekonomske turbo-renesanse, zatim prikriveni politički marketing kroz najočitiji vid zloupotrebe državnih funkcija u svrhe promocije vlastite partije….? Savet za borbu protiv korupcije, koji je pre nekoliko dana na veliku žalost ostao bez svoje predsednice Verice Barać, u svom je izveštaju jesenas možda na najbolji mogući način pokazao kako su sve te tehnike spinovanja moguće. Vrlo jednostavno: kroz spregu političara, tajkuna i vlasnika medija, pa potom – i logično – kroz uticaj na urednike, kao i preko novinara koji su otvoreno angažovani u političkim partijama ili su pak njihovi „prikriveni“ simpatizeri. Ili su, ne daj bože, korumpirani.
A kada je o novinarima reč, ne može se ni u kom slučaju reći da oni nisu svesni svoje uloge u izbornom procesu. Ali, problem je druge vrste i to treba otvoreno reći i dijagnostifikovati: mnogi od nas novinara naprosto nisu dovoljno obrazovani za praćenje izbora, iako se taj vid posla ubraja u teže novinarske zadatke. Zato valja sugerisati i nama iz novinarskih udruženja, ali i ovde prisutnim donatorima da su obuke o izveštavanju o izbornim kampanjama nešto na čemu treba instistirati. Neosposobljen novinar često nije ni svestan da je izmanipulisan. S druge strane, kada je novinar osposobljen, njime se teže može manipulisati.
Kako se izboriti sa ovakvom sumornom slikom? Nije loša sugestija da se uticaj političkih stranaka na medije pokuša smanjiti kroz uticaj nevladinih organizacija, civilnog društva. Međutim, i tu se sudaramo sa realnošću, u kojoj možemo pročitati da su neki od korifeja NGO sektora sada visoko pozicionirani na listama političkih partija, a neki drugi, koji se važili za objektivne i profesionalne posmatrače i „pogađače“ izbora, još su se 2006. godine obrukali, prilikom „čudnovatog“ brojanja glasova na bizarnom referendumu o usvajanju Ustava Srbije.
No, sve crno što smo nabrojali jednog dana će se morati promeniti na bolje. Zato nam nema druge nego da to stalno ponavljamo. Ukoliko nam je stvarno stalo do slobode.
Sve u svemu, postojeće analize medijskog izveštavanja u ovim predizbornim danima govore o brojnim primerima neprofesionalnosti i pristrasnosti. Istraživanje koje sam radio sa studentima žurnalistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, krajem novembra i početkom decembra prošle godine pokazalo je, na žalost, očekivane rezultate: naši mediji boluju od prikrivenog političkog marketinga. Oni favorizuju one u čijem su vlasništvu ili pod čijim su uticajem. To su nepobitni preliminarni rezultati ovog istraživanja.
I tu nema razlike između medija na srpskom i najuticajnijih medija na manjinskim jezicima. S tim što je uticaj medija na srpskom jeziku na javno mnenje nemerljivo veći, naravno. Ali, isti rukopis je prepoznatljiv bez obzira na jezik. I taj se rukopis zove – izrazita pristrasnost, i to u vremenu u kojem zvanično nije bilo predizborne kampanje, kada je rađeno gore pomenuto istraživanje. Ali, kao što bi rekli zli jezici, u Srbiji i u Vojvodini kampanja traje neprestano, od izbora do izbora.
Vojvođanskim prostorom u svakom slučaju apsolutno dominiraju beogradski mediji, dok su ovdašnji mediji provincijalizovani ili autoprovincijalizovani. Jedno drugo istraživanje, koje je u toku u NDNV-u, pokazuje pak da se o specifičnim vojvođanskim temama u beogradskim medijima izveštava ili malo, ili na nivou incidenta, ili – što je najčešće – nikako! Vrti se, dakle, ista matrica koja važi za celu Srbiju: svugde se intenzivno grade Potemkinova sela, a vredne „neimare“ gotovo niko od nas novinara da priupita za zdravlje, odnosno kako misle da reše konkretne probleme građana? Nema nam druge nego da i to istražimo: šta su sve političari naobećavali u predizbornim kampanjama a šta su ostvarili za svog mandata? Da li ih je neko to ikada sistematski pitao? I ako nije – zašto nije? I ako nije – kada ćemo ih pitati?
Jer, možda bi građani hteli da znaju šta konkretno znači ta toliko puta pominjana reč decentralizacija i kakav im boljitak ona donosi? Možda bi hteli da znaju odgovor na pitanje kako zaustaviti odumiranje i starenje Vojvodine u demografskom smislu? Ili kako je moguće stvoriti uslove da nam deca, čim stasaju, ne požele da odu iz Vojvodine? Ili kako je moguće da u ovoj „bogatoj“ pokrajini po selima ima, kažu, 20.000 napuštenih kuća, koje se mogu kupiti po ceni od nekoliko stotina evra? Ili kako je moguće uspostaviti komunikaciju između različitih kultura, nacija, konfesija i jezika u vojvođanskom društvu? Ili koliku rentu plaća Naftna industrija Srbije na ime korištenja ono malo vojvođanskih naftnih i gasnih polja i da li je tu neko možda zakinut, a neko drugi omastio brke? Ili ko je sve pokupovao oranice po Vojvodini i za koje novce? Ili šta je budžet, kako se puni, a kako troši? A ko je, kako i za koliko kupio šećerane, uljare, sojare, cementare, azotare itd?
Ili to, možda, ipak nisu predizborne teme? Već su teme ono što „oni“ kažu da su teme, a „mi“ ćemo kao i svaki put dosad trčkarati za njima, beskrajno se dosađujući i slušajući dosadne i lažjive izjave? I tako po ko zna koji put dokazujući da nam, na žalost, više priliči naziv „sredstva informisanja“ nego „mediji“.
Znam, sve mi je jasno po izrazima vaših lica: lako je pričati velike patetične priče, ali u praksi sve to izgleda drugačije. Valja nam od nečega živeti, plate su ionako mizerne, a honorara skoro da nema. Svestan svega toga, pozivam vas da NDNV-u prijavite svaki slučaj pritiska na vas lično ili na vašu redakciju, ubeđen da samo kroz iznošenje svih tih tihih i glasnih pretnji na novinare i na medije možemo stvari pomeriti ponovo napred. Jer, fer je da sebi priznamo: kako odmiču godine od onog famoznog 5. oktobra 2000. godine, mi imamo sve manje prostora za slobodno pisanje i objavljivanje. A to se naročito odnosi na predizborne kampanje.
Dinko Gruhonjić
(Izlaganje na skupu u Subotici, 22. marta 2012, u organizaciji OEBS-a, IREX-a, USAID-a i NDNV-a)
