Medijske slobode u Vojvodini

Posted on by admin

Ni najveći pesimisti nisu mogli da predvide da će skoro 12 godina posle političkih promena u Srbiji 2000. godine, situacija u medijima biti tako haotična, a profesionalni standardi tako niski. Razlozi za to su mnogobrojni, a rezultat se može sažeti u jednoj rečenici: građani Srbije i Vojvodine ne ostvaruju pravo da budu informisani i da na osnovu valjanog informisanja donose političke i druge odluke važne za njihov život.

To se slobodno, bez ograda, može reći i za period u kojem smo monitorovali kršenja medijskih sloboda na tlu Vojvodine, odnosno za period od 1. marta do 20. maja 2012. godine. Ovde treba reći da je izborna kampanja za opšte izbore zvanično započela 14. marta 2012. godine, a da u trenutku kompletiranja ovog izveštaja traje izborna kampanja za drugi krug predsedničkih izbora i drugi krug izbora po većinskom sistemu u AP Vojvodini, koji se održavaju 20. maja 2012. Istovremeno, izbori će na nekim izbornim mestima biti ponovljeni. Takođe, treba naglasiti da je izborna kampanja započela i mnogo ranije i da su, recimo, pojedine stranke u kampanji skoro godinu dana.

Treba podsetiti da verovatno nijedna zemlja u svetu u proteklim decenijama nije doživela takvo moralno i profesionalno medijsko pustošenje kao Srbija tokom devedesetih godina prošlog veka. Ogromna većina medija, onih najmoćnijih, napustilo je sve profesionalne standarde i etičke norme i uključilo se u ratnohuškačku nacionalističku propagandu totalitarnog Miloševićevog režima. Od tog teškog nasleđa, naša medijska scena se do danas nije oporavila. U medijima uglavnom još uvek glavnu reč vode upravo oni koji su za vreme Miloševićevog režima bile „vedete novinarstva“. Retki su slučajevi doslednog profesionalnog novinarstva, a istraživanja govore da građani veoma malo veruju medijima i novinarima. Novinarstvo je kao profesija devastirana, a veliki broj novinara, prema istraživanju NDNV-a, želi da napusti novinarstvo i nađe neki „sigurniji posao“.

Veliko opterećenje za medijske slobode predstavlja činjenica da za ubistva novinara u ranijem periodu još niko nije odgovarao, da počinioci, i pored obećanja predstavnika vlasti, do danas nisu otkriveni. To novinari prepoznaju kao „stalnu pretnju“, pogotovo ako dodamo da ni mnogi drugi napadi na novinare, pretnje ili ugrožavanje sigurnosti nisu imali nikakav sudski epilog ili, ako su imali, on se nije završavao povoljno za novinare. Sve to govori da „sezona lova na novinare“ nije završena.

Mediji su međutim samo jedan od segmenata društva u kojem se nije desila nikakva lustracija, niti bilo kakav suštinski kritički otklon prema prošlosti ili sadašnjosti. Na kraju, mediji su u rukama političkih i drugih moćnika, te građanima prezentuju sliku stvarnosti onakvu kakvu ti moćnici žele. Praksa pokazuje da velike razlike među različitim predstavnicima političke klase nema, i da se svi prema medijima ophode kao prema propagandnom sredstvu.

Direktne pritiske na slobodu medija i slobodu izražavanja koju navodimo u ovom izveštaju treba sagledati u širem kontekstu i iz njih iščitivati pre svega odnos predstavnika vlasti i političkih i drugih moćnika prema medijima, odnos koji je karakterističan za zemlje bez demokratske tradicije i bez izgrađene svesti o ulozi medija u savremenom društvu. Širi kontekst je vezan za pripitomljavanje medija kroz razne oblike korupcije i ucene.

Mi smo zabeležili i komentarisali relativno brojne direktne napade na slobodu medija u ovom periodu. Ono što međutim onespokojava jeste činjenica da ti slučajevi predstavljaju „vrh ledenog brega“, jer se pritisci na medijske slobode vrše uglavnom na drugi način, relativno sofisticiranim metodama. Moguće je da će u narednom periodu direktnih pritisaka biti i manje, ali to sigurno, bar ne u nekom dužem periodu, neće značiti da sloboda medija u Srbiji i Vojvodini postoji, već pre svega da su mediji i novinari „pripitomljeni“.

Nekoliko važnih faktora je uticalo na podložnost medija korupciji i napuštanju temeljnih pravila profesije. Pre svega, ekonomska kriza koja se upravo u medijskoj sferi snažno odrazila. Potom treba imati u vidu da su novi mediji ugrozili tradicionalne, od kojih mnogi nisu na pravi način odgovorili tehnološkim izazovima. Haos u zakonskim rešenjima, odnosno neprikladna medijska legislativa, dodatno pogoršava tešku situaciju u medijima. Država ne želi da napusti medijsku sferu, i to je sada jasno, bez obzira na to što su je na to obavezivala ranija zakonska rešenja, kao i u septembru usvojena Medijska strategija.

Indikativan je jedan od odgovora koje novinari često ponavljaju kada se vrše dubinska istraživanja medijskih sloboda. Oni uglavnom vide veliki problem u vlasniku ili uredniku medija. Prema njihovim rečima, vlasnik ili urednik ne štiti novinare i ne pruža im profesionalnu podršku nego, naprotiv, učestvuje u instrumentalizaciji „svojih“ novinara i od njih, u velikom broju slučajeva, štiti moćnike. Ili ih pak upotrebljava u napadu na „suparničku stranu“.

Sve to pogoduje razvoju autocenzure, kao jednom od ključnih problema u novinarskoj profesiji danas. Autocenzura je i ranijih godina prepoznato ozbiljan problem koji ukazuje na to da se novinari ne osećaju sigurno i zaštićeno te stoga anticipiraju šta bi moglo da izazove problem, pa se takvih tema i ne dotiču.

Inače, tokom praćenja slobode medija u Vojvodini, oglasila se i američka organizacija za nadzor medijskih sloboda Fridom haus, koji je u svom godišnjem izveštaju Srbiju svrstala među zemlje sa „delimičnom slobodom medija“. U ovom izveštaju je konstatovano da je u regionu Centralne i Istočne Evrope tokom 2011. godine došlo do značajnog smanjenja slobode medija.

OVDE možete pročitati celokupan izveštaj.

Leave A Response