NEDIM SEJDINOVIĆ: Novinari kao “potrošna roba”

Posted on by admin

Možda će zvučati neobično, ali ja bih, pre svega, želeo da se zahvalim kolegi Nikoli Travici na hrabrosti i odlučnosti da zaštiti svoja elementarna prava i interese, jer boreći se za njih, on se bori i za prava i interese drugih novinara. Nažalost, u praksi – u ovom okruženju straha, u divljem, primitivnom političkom, društvenom i ekonomskom okruženju gde vlada surovi zakon jačeg – novinari veoma često, i kada su izloženi strašnim pritiscima i ucenama, nisu dovoljno odlučni da obaveste javnost i novinarske organizacije o problemima sa kojima se suočavaju i zatraže zaštitu od njih. Strah je postala dominanta mnogih naših kolega, strah od egzistencijalne propasti u uslovima kada je medijsko tržište – ako se ovo tržištem uopšte može nazvati – u potpunom haosu, što je posledica dugogodišnje devastacije i dirigovanog haosa. Ako se zamerite jednom gazdi (bilo da je u pitanju državni ili privatni medij), novinari stiču utisak da se tada zamerate i svim ostalima, odnosno da je, posle pokušaja javne ili sudske zaštite ugroženih prava, veoma teško pronaći novi posao. Vlasnici, i državni i privatni, ne vole novinare koji drže do svojih prava, jer oni novinare doživljavaju kao „potrošnu robu“, poslušnike koji moraju bespogovorno da izvršavaju naloge i budu zahvalni ako za to dobiju bilo kakvu novčanu nadoknadu. Jasno je da politička elita i tzv. tajkuni – ma ko god bio na vlasti – žele da mediji ostanu u haosu, da budu na ivici egzistencije, kako bi zavisili od onih koji imaju moć, odnosno kako bi lakše upravljali njima. Vlasnici u Srbiji bivaju urednici medija, što je nažalost postalo opšte mesto na koje su svi pristali, ne shvatajući da to prouzrokuje ozbiljnu deformaciju profesije.

Iako se nova vlast tokom predizborne kampanje do neba žalila na izveštavanje medija, iako sada načelno obećava da će na medijskom tržištu uvesti red i omogućiti konkurenciju i normalno poslovanje, pre svega kroz izlazak države iz vlasništva – ovo čemu danas prisustvujemo na medijskoj sceni uopšte nije ohrabrujuće. Naprotiv, ovo je možda nešto najgore što se u medijima u Srbiji desilo od dvehiljadite naovamo. Jasno je da se vodi krvavi rat za kontrolu medija, a tabloidi – nažalost, ne samo tabloidi – sprovode „progon veštica“, šire nacionalističku histeriju i najniže strasti, kršeći sve profesionalne i etičke norme novinarstva. Neki od njih su u direktnoj službi stranaka na vlasti, koji pokušavaju preko medija voditi politiku, odnosno tu famoznu borbu protiv korupcije koja se pretvara u farsu. Mediji unapred osuđuju osobe protiv kojih počesto nije pokrenut ni istražni postupak, često pritom falsifikujući podatke. Očigledno je želja da se stvori manihejska podela u društvu, sa željom da pojedine osobe iz vlasti budu predstavljeni blaženim borcima protiv zla. Takva politika je veoma, veoma opasna i viđena je više puta u svetskoj istoriji, a bogami i u našoj ne tako davnoj prošlosti. Svaki put rezultati takve politike i takvih medija bili su katastrofalni. Neki se mediji preporučuju novoj vlasti, zdušno je podržavajući, jer su sigurni da bez njene pomoći ne mogu preživeti. Pre neki dan sam odgledao jutarnji Dnevnik na Javnom servisu Srbije, i primetio da su u njemu, u unutrašnjopolitičkoj rubrici, stoprocentno, odnosno isključivo zastupljeni predstavnici republičke izvršne vlasti. Deluje kao da u Srbiji ne postoji niti opozicija niti civilno društvo, niti bilo ko osim predstavnika vlasti. Sve podseća na period vladavine Slobodana Miloševića, pa možda čak i na iračke medije u periodu procvata vladavine Sadama Huseina. S tim što mi imamo tri Sadama koji svakodnevno dominiraju u medijskim izveštajima. U takvoj atmosferi novinari su uvek poniženi, oduzima im se pravo da profesionalno izveštavaju, a njihov napor da se drže profesionalnih standarda najčešće završi šikaniranjem, otkazom ili marginalizovanjem. Naravno, ove definicije se ne odnose na sve medije u državi, ali na većinu njih svakako.

Podsetiću da je firma koju je tužio kolega Travica, njegov bivši poslodavac „Novi građanski list d.o.o.“, povezan sa konzorcijumom koji je nekada nosio ime „Vojvodina info“. Posle preuzimanja značajnog broja vojvođanskih štampanih medija od strane ove grupacije došlo je do promene uređivačke politike, a to se posebno odrazilo u „Građanskom listu“, nekada uticajnom novosadskom glasilu. Posle preuzimanja, u ovom dnevniku došlo je do „seče“ saradnika i urednika. Prvo su sklonjeni spoljni saradnici koji nisu bili politički podobni, a potom su otišli ili su oterani urednici i brojni novinari. Nažalost, mi moramo konstatovati dve stvari: prvo, novinari nisu pokazali međusobnu solidarnost. Pošto je „čišćenje“ išlo u etapama, oni koji su ostajali upali su u onu poznatu zamku – prvo su došli i pokupili Jevreje, niko se nije bunio, onda su došli i pokupili komuniste i socijaliste, opet se niko nije bunio, potom su odveli i ljude sa hendikepom, isto se niko nije bunio, kada su nešto kasnije došli po nas, nije više imao ko da se buni… Takođe, novinari nisu imali dovoljno hrabrosti i odlučnosti da izađu u javnost sa svojim problemom, a po našim informacijama neki od njih su od strane novih vlasnika doživeli tretman koji je podsećao na scene iz trećerazrednih američkih filmova. Ovaj slučaj treba da bude nauk svima, a pre svega nauk novinarima da moraju biti solidarni, jer jedino zajedno mogu da se zaštite svoja prava. I u tom smislu gest kolege Travice smatram značajnim.

Sa ove tačke gledišta, jasno je da je projekat „Vojvodina info“ bio politički. I to ne samo politički po onom poznatom pravilu da političari stavljaju medije pod svoju kontrolu kako bi imali batinu za napad na političke protivnike i, često, predstavnike građanskog društva; on je imao još jednu misiju: a to je „uterivanje srBstva u kosti“ Vojvodine i Vojvođana te unižavanje vojvođanskog identiteta. S obzirom na činjenicu da su kao konkurenciju u toj misiji imali veliki broj beogradskih medija sa kojima su teško mogli da se nose, ostaje, kao moguća opcija, i to da je bilo potrebno preuzeti ove medije kako bi se sprečila mogućnost stvaranja alternative na vojvođanskoj medijskoj sceni. Kada neki medijski projekat ima izražen politički karakter, on po definiciji ne doživljava novinare drugačije nego kao izvršioce zadatka. Treba spomenuti da je bar jedna strana korporacija, koja nije prisutna na ovdašnjem tržištu, bila zainteresovana za kupovinu vojvođanskih lokalnih štampanim medija, za njihovu modernizaciju i umrežavanje. Ali, veoma brzo su odustali kada su videli da nailaze na ozbiljne političke otpore.

Treba reći i da se „Vojvodina info“ spominje u izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije pokojne Verice Barać, koji je objavljen u septembru prošle godine, i kojeg su mediji uglavnom prećutali. Naziv tog dokumenta je „Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji“:

Grupacija Vojvodina info, koja u svom posedu ima nekoliko regionalnih štampanih medija, u vlasništvu je funkcionera stranaka. Od nastanka 2006. godine, vlasnička struktura se menjala, ali je, za sada, ostala vlasnik nedeljnika Zrenjanin, Somborskih novina, Subotičkih novina, Bačkopalanačkih novina, Vršačkih novina, dok je nejasno njeno vlasništvo u Građanskom listu i nedeljniku Akter. Najpoznatiji član ove medijske grupacije je Dušan Stupar, nekadašnji šef beogradskog odeljenja Službe državne bezbednosti, a danas jedan od vlasnika preduzeća Univerzal holding i brojnih domaćih preduzeća. Pored njega, članovi grupe su Srđan Vučurević, funkcioner gradskog odbora Demokratske stranke Srbije (DSS) u Novom Sadu, i Nenad Romčević, takođe član gradskog odbora DSS-a u Novom Sadu.

S obzirom da „slučaj Travica“ nije samo novinarski slučaj, već da duboko ulazi u radno-pravne odnose, NUNS i NDNV će pokrenuti inicijativu za izmenu određenih zakonskih i pozakonskih akata koji bi omogućili da se prava novinara, ali i svih zaposlenih, zaštite. Javnost ćemo uskoro upoznati sa detaljima akcije.

(Autor je predsednik IO NDNV-a. Govor na tribini posvećenoj „slučaju Travica“, održanoj u četvrtak 22. novembra u Novom Sadu.)

1 Comment so far. Feel free to join this conversation.

  1. Lidija Jovetić 29. November 2012. at 1:14 AM - Reply

    Novinari ovde, na prostoru zapadnog Balkana, nisu samo potrošna,već su se u poslednje dve decenije pokazivali često i kao falš i brzo kvarljiva roba.Ispitivanje ponašanja novinara u ratnim godinama još nema svoj epilog.
    Problem na koji je ukazao Travica, dobio je na značaju zato što ilustruje ponašanje na “onoj” političkoj strani. I tu nastaje osnovni problem položaja novinara na ovim prostorima( ma šta oni, prostori) obuhvatali.Sve ocene koje je Nedim izneo stoje. Ali, čini mi se da nedostaje i ovaj pogled na problem. Zato ovo pišem.
    Problem je što se ovde već dugo i u tzv. ” nezavisnim” i “slobodnim” medijima nije neobično da novinari rade za džabe i za slavu, bez plate, bez osiguranja i doprinosa. Ne svi. Neki, po kriterijumima koji sigurno nisu profesionalni, ne prolaze tako loše. I ova činjenica se zna i traje bar dve decenije, od trenutka kada su počeli da niču prvi “demokratski” i “slobodni” mediji.
    U vreme dok se vodila bitka za demokratsku državu, bilo je neumesno o tome govoriti javno. Jer, smatralo se ko o tome progovori na bilo kojem javnom mestu, “ubačen je da podrije našu stvar”. I tako je ispalo da cena borbe za rušenje režima nije bila za sve ista. Jedni su se borili sa pozicije osiguranih i materijalno obezbeđenih zaposlenika, dok su drugi ostali lumpen proleterijat. Ova pitanja nisu bila zanimljiva ni profesionalnim udruženjima. Rasprave na ovu temu, ona su delegirala “sindikatima”. A sindikati postoje na nivou rukovodstva. U redakcijama ih nema, a individualno učlanjenje je dobro došlo, uz obavezu plaćanja članarine. Tu dalja komunikacija prestaje.To je jedan aspekt potrošačkog mentaliteta u medijima.
    Do dve hiljadite u ekonomskom smislu mi smo zapravo samo prividno imali podelu medija na naše – demokratske i njihove- režimske. Po pretpostavljenoj podeli demokratski su bili slabi i siromašni, dok su režimski bili jaki i bogati.
    Režimski jesu bili jaki i uređeni, a svi zaposleni u njima plaćeni i osigurani prema tadašnjim zakonima.
    U ovim “našim” bilo je svačega. I korupcije. Nije tajna, “Danas” je nastao kao posledica neslaganja sa rukovodstvom “Naše borbe”. I jedne i druge novine važile su za borce za demokratsku Srbiju.I bile su. I nisu se podelile zbog politički različitog koncepta. U osnovi sukoba bio je ekonomski razlog.Jedan broj urednika i novinara nije bio zadovoljan raspodelom. Optuživali su rukovodeću strukturu za korupciju na različitim nivoima. O tome se ni posle dve hiljadite nikada nije javno razgovaralo. Sa tim opterećenjem ušlo se u privatizaciju najvećih medija. Ja mislim da je tu “patentiran” recept i traženi “saradnici” za formiranje “novih” medija.
    Ovu činjenicu ni Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije nije razmatrao. Njihova analiza je odlična i, naravno, zato, u takvim medijima preskočena.
    Nisu Mišković i Beko, na primer, doveli neke nove i nepoznate ljude. Navedite imena glavnih ljudi u medijima koje oni kontrolišu. I videćete da sam u pravu.
    Medijima koje danas imamo novinari uopšte ni ne trebaju. Mediji više nemaju ni nameru da informišu. Zato se polako gase i nestaju kao svaki nepotrebni proizvod. Tu su preostali nekakvi nazovi urednici- službenici, da prizvod “srede” da liči na medij, i komentatori-komesari, koji ideološki treba da usmere mnenje. I kraj. Kome to danas i ovde treba.
    Novinari se zato danas mogu smatrati potrošenom robom. Oni koji bi još da se bave ovom profesijom moraće da pokušaju da grade nešto novo i od temelja.
    Mnogo je ovde još nerazjašnjenih pitanja. To sve traži jedno veliko i ozbiljno istraživanje.Nisu ovdašnje fabrike propale zato što nije bilo radničke solidarnosti.Isto se događa sa medijima. Radnici su na ulici. Siromašni, obespravljeni,pokradeni. Novinari su takođe samo radnici. Nema poslodavca, u prvobitnoj akumulaciji kapitala, kome je ideologija ili radnik bitniji od profita. Tu je problem. O tome treba razgovarati. Interesi menadžera i radnika u drugim sferama nisu izjednačeni. Samo u ovdašnjim medijima i novinarskim udruženjima to se pokušava predstaviti kao zajednički problem.

Leave A Response