Nedim Sejdinović: Medijske slobode nisu problem, njih nema

Posted on by admin

Manjine se po pravilu ponašaju kao sateliti većine i po pravilu isti problemi koji vladaju u većinskim medijima – vladaju i u manjinskim. Onaj ko je na vlasti, taj određuje uređivačku politiku većine medija, nezavisno od toga ko im je osnivač, pošto vlast u svojim rukama – u nefunkcionalnim državama kakva je ova – nosi i nož i pogaču. Nezavisni mediji bivaju na najrazličitije načine marginalizovani, i na najrazličitije načine im se otežava funkcionisanje. “Podobnim” nacionalnim savetima praktično je data carte blanche da uređuju svoju medijsku i celu društvenu scenu kako im se prohte, dok se u nekim nacionalnim zajednicama, kao što je recimo slovačka, vrši neviđena naprednjačka agresija, uključujući i medijsku, da se preuzme kontrola nad nacionalnim savetom. Koliko god su manjinski mediji, sa jedne strane, u težoj situaciji od većinskih, jer imaju izuzetno suženu potencijalnu publiku, jer su kadrovski kapaciteti nedostatni zbog velikog odliva mladih u matične zemlje ili na zapad, i tako dalje – možda su danas ipak u malo povoljnijoj situaciji nego većinski. Naime, koliko-toliko su zaklonjeni, odnosno nisu najdirektnije izloženi smrtonosnim operacijama koje Vučićev režim sprovodi nad medijskim slobodama – kaže predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) Nedim Sejdinović, koji za list Csaladi kor govori o sudbini medija u Srbiji u svetlu sve većih pritisaka i terora države nad slobodom informisanja kao i o specifičnim problemima medija na jezicima nacionalnih zajednica – manjina u Vojvodini.

Kakva je danas slika informisanja na jezicima nacionalnih zajednica u Vojvodini, pa i u celoj zemlji? Koliko je manjinskih medija preživelo, ko ih finansira i čiji su?

Ne postoje validni podaci o broju medija koji potpuno ili delimično izveštavaju na manjinskim jezicima, a pojedine procene govore da ih na teritoriji Srbije postoji oko 200. Ne znaju se do danas ni konačni efekti privatizacije, pogotovo što ona praktično nije ni dovršena i što apsolutno ne funkcionišu zakonom i podzakonskim aktima predviđeni mehanizmi koji bi merili kontinuitet manjinskog programa na privatizovanim višejezičnim elektronskim medijima. Pouzdano se jedino zna da postoje 23 lista na manjinskim jezicima kojima su osnivači nacionalni saveti nacionalnih manjina i koji se finansiraju iz vojvođanskog budžeta, kao i da manjinske redakcije Radio-televizije Vojvodine proizvode godišnje 6.600 sati televizijskog programa, od čega nešto manje od polovine čine informativni sadržaji. Pouzdano se zna i da Radio-televizija Srbije godinama ignoriše svoju zakonsku obavezu da proizvodi i emituje manjinske programe, kojih sada na ovom javnom medijskom servisu ima samo na simboličnom, skoro komičnom nivou. Iako kvantitet manjinskih medija i medijskih sadržaja nije nebitno pitanje, mislim da je mnogo važnije, odnosno ključno – pitanje kvaliteta tih medija, kao i nivoa medijskih sloboda i medijskog pluralizma. Ne treba ni u kom slučaju potcenjivati značaj finansijske održivosti manjinskih medija i medijskih sadržaja, ali još važnije je da li ti mediji funkcionišu profesionalno, slobodni od uticaja političkih elita – većinskih ili manjinskih svejedno – ili su pretvoreni u svojevrsne partijske oglasne table. Odnosno, da li služe interesima građana ili političke elite. Siguran sam da bi svaki građanin ove zemlje koji drži do sebe i informisanosti, bez obzira na nacionalnost, više voleo da ima manji broj kvalitetnih nego ogroman broj neprofesionalnih medija. To je na nivou pitanja da li je bolje imati jedan kilogram svežeg ili 50 kila pokvarenog mesa? Mislim da je na medijskom tržištu Srbije uglavnom u opticaju pokvareno meso, koje prilično bazdi, a to se nažalost odnosi i na manjinsko informisanje.

Koliko se slika i položaj tzv. manjinskih medija promenila u odnosu na raniji period, u odnosu na period pre privatizacije?

Privatizacija je dovela do smanjenja nivoa višejezičnog informisanja, i mislim da smo time kao društvo mnogo izgubili. Lično smatram da je proces izlaska države iz vlasništva u medijima bio odocneo, odnosno da je bilo neophodno da se sprovede mnogo pre. Nismo smeli da dočekamo da se privatizacija desi u trenutku dok ovom zemljom vlada najgori ljudski i politički ološ koji od svega što dotakne napravi karikaturu. Za višejezične medije i informisanje problem je bio i u tome što ni većinska ni manjinska elita nije prepoznala njihov značaj, i nije prihvatila inicijativu da se interkulturalnost i međunacionalna komunikacija proglasi kao posebni javni interes u sferi javnog informisanja i u skladu sa tim finansira. Dakle, mislim da se nivo informisanja na manjinskim jezicima generalno neće smanjiti, da će pronalaženje modusa njihove finansijske održivosti biti rešeno pod uticajem međunarodne zajednice i nekim bilateralnim inicijativama, ali da je višejezično informisanje doživelo težak, čak nenadoknadiv gubitak. Treba reći da sve to nije slučajno, jer višejezično informisanje i interkulturalnost jesu sušta suprotnost savezu nacionalista koji trenutno vlada Srbijom, i koji je manjinskim elitama omogućio puno pravo i nikakvu odgovornost da vladaju svojim teritorijama uticaja, odnosno getoima. Zauzvrat, treba da bespogovorno podržavaju oblapornu vlast na nivou države. Treba naravno istaći da pod interkulturalnošću ne podrazumevam prevođenje emisije zloglasnog D. J. Vučičevića Teška reč na manjinske emisije i emitovanje na lokalnim i regionalnim televizijama, što se dešava u nekim sredinama. To je nešto upravo suprotno od interkulturalizma, to je transfer političkog primitivizma i nasilja, koji može da ima veoma loše posledice na međunacionalne odnose.

Poseban osvrt, analiza medija na mađarskom jeziku? Kakav je uticaj nacionalnih saveta na manjinsku medijsku scenu?

Iako je teško sve medije kojima su osnivači nacionalni saveti staviti pod jednu kapu, jer su prakse različite, mora se priznati da dominiraju oni koji liče na većinske medije pod kontrolom režima Aleksandra Vučića, s tim što ulogu Vučića – mudrog vladara severnokorejskog tipa, kako se prikazuje u režimskim glasilima – preuzimaju neki drugi, manjinski političari. U tom smislu, možda su mediji pod kontrolom Nacionalnog saveta mađarske nacionalne zajednice – i najgori. Iako su predstavnici ovog Saveta/SVM-a kukali do neba zbog privatizacije medija, sada će novinari i analitičari bliski njima, poput Ištvana Bodžonija, reći da je zakonska regulativa za manjinsko informisanje u Srbiji daleko najbolja u regionu, maltene najbolja na svetu. To je verovatno zbog toga što je država omogućila manjinskim elitama da se na svom medijskom „tržištu“ ponašaju kao diktatori. Glavne aktivnosti nacionalnih saveta, upravo predvođenih mađarskim Savetom, suprotni su konceptu medijskih sloboda i medijskog pluralizma. Ključni im je cilj da ostvare potpunu, čvrstu kontrolu nad medijskom scenom na svom jeziku, i da ni slučajno ne dopuste bilo kakav kritični, disonantan ton. Žalosno je to što im u tim naporima podršku ne pruža samo država Srbija, odnosno koalicioni partneri iz SNS-a, već i delovi međunarodne zajednice. Tako se recimo država Srbija u pregovaračkom procesu, prema akcionim planovima, a u dogovoru sa EU, obavezala da obezbedi finansiranje i održivost manjinskih medija, ali ne i medijske slobode, ali ne i medijski pluralizam na jezicima nacionalnih manjina.

Šta za nacionalnu zajednicu znači (ne)postojanje medija i slobode informisanja na sopstvenom jeziku?

Ne mislim da će nacionalne zajednice izgubiti pravo na informisanje na svom jeziku kao takvo, iako nikada ne znate šta se može desiti kada zemljom vlada nekompetentna i primitivna ekipa sa lošim namerama kakva je današnja Srpska napredna stranka. Plašim se međutim da su u velikoj meri pojedine nacionalne manjine već izgubile pravo na profesionalno i slobodno informisanje na svom jeziku. Znate, u mađarskoj nacionalnoj zajednici postojali su i postoje brojni problemi sa političkim nasrtajima na medijske slobode, ali su i istovremeno postojali i veliki otpori nekih naših dragih kolega koji se nisu libili da žrtvuju i vlastitu egzistenciju kako bi se izborili za pravo da profesionalno obavljaju svoj posao i ne budu sluge jedne partije. Tamo gde ima borbe i sukoba i napora, tamo ima i života i nade. Bez obzira na teške probleme sa medijskim slobodama u mađarskoj zajednici, mislim da je tamo gde vladaju mir i ćutanje, tamo gde vlada simfonija između države, nacionalnih saveta, medija i novinara, i nema nikakve alternative – situacija još mnogo gora. Neko ko je novinar u Severnoj Koreji verovatno živi sasvim pristojno u odnosu na standarde u toj državi, i ima nekakvu izvesnost, ali postoji tu jedan problem – nema tu ni medija ni novinarstva već samo karikature toga. Šaljiva fraza “novac nije problem, novca nema” u zajednicama gde vlada simfonija vlasti i medija glasi: medijske slobode nisu problem, njih nema! To je poruka svim onim medijima i onim novinarima koji su spremni da gaze profesionalne norme i da budu snishodljivi PR službenici vlasti zarad “preživljavanja”. Možda u takvim medijima novinari bolje zarađuju i imaju veću sigurnost, možda takvi mediji imaju manje problema sa finansijama, jer vlast više uživa u svojim brojnim fotografijama i čestim intervjuima – ali tu nešto suštinski nedostaje – a to je upravo novinarstvo.

Kako se novi medijski zakoni lome na manjinskm medijima?

Sprovođenje medijskih zakona dovelo je do gašenja određenih medija, delom zbog kriminalne privatizacije, ali, budimo iskreni, delom i zbog toga što su neki manjinski mediji i inače bili u teškoj situaciji, anahroni, u sukobu sa vremenom – nisu razumeli da se proteklih decenija mnogo šta promenilo, pa i pojam medija i pojam novinara, i da nije moguće večno živeti pod staklenim zvonom. Sada je u procesu izrada nove Medijske strategije. Iako je možda iluzorno o tome govoriti u ovakvom političkom i medijskom mraku koji vlada Srbijom – bilo bi dobro da ovaj dokument donese balans između prava i odgovornosti u sferi javnog informisanja na manjinskim jezicima. Odnosno da obezbedi adekvatno finansiranje, ali i mehanizme zaštite uređivačke politike, ostvarenja medijskih sloboda i medijskog pluralizma na jezicima nacionalih manjina. Nažalost, ovaj balans koji bi bio u interesu građana verovatno neće biti uspostavljen, i to u najvećoj meri zbog toga što to manjinskim elitama ne odgovara, a imaju čime da trguju.

Da li je finansiranje iz inostranstva/matičnih država (kontra)usluga ?

Mislim da finansiranje iz matičnih država nije problem ukoliko se odvija transparentno, kroz jasne procedure i kriterijume, bez diskriminacije. Naravno, i ukoliko se njime podstiču kvalitetni medijski sadržaji i sveukupni razvoj finansiranih medija. Nažalost, na ovim prostorima, kada se iz jedne u drugu državu sliva novac za nacionalne manjine, uglavnom najmanje koristi od toga imaju građani, a najviše elite koje se prekomerno bogate. Manjinski i višejezični mediji u Srbiji propuštaju šansu da, upravo koristeći svoju specifičnu poziciju, pristupe raznim međunarodnim i prekograničnim fondovima. Te donacije bi mogle biti iskorišćene za profesionalni razvoj, a oni u sebi ne bi sadržavali političku ucenu kakvu obično imaju donacije iz matičnih država. U tom smislu bi bilo važno da manjinski mediji izađu iz svojevrsnog infantilnog, podređenog položaja u odnosu na nacionalne savete i manjinske političke elite, te da preuzmu vlastitu sudbinu u svoje ruke. Znam da to nije lako, ali verujte, vredi pokušati.

Koliko vlast smišljeno i planski gasi manjinske medije?

Mislim da u Beogradu vlada potpuno nerazumevanje i nesenzibilisanost za informisanje na jezicima nacionalnih manjina. To ne važi samo za državne institucije nego i za neke međunarodne organizacije i donatorske kuće. Što se tiče režima, njemu manjinsko informisanje neće smetati sve dok u sebi nema kritičku oštricu usmerenu ka Vučiću i naprednjačkoj vlasti. Pošto u Srbiji trenutno vlada savez nacionalizama, savez begova koji su podelili svoje feude, realno se to neće još dugo desiti. Dakle, mislim da ne radi ništa smišljeno i planski protiv manjinskih medija, ali da se to može i promeniti ako dođe do promene političke konstelacije. Šteta koja se nanosi je posledica neznanja.

Szabad Magyar szo primer otpora

Na pitanje o, za naše prostore, fenomenu osnivanja sajta Szabad Magyar szo, Sejdinović kaže da je to jedna od pobuna u mađarskoj novinarskoj zajednici, koja je “primer otpora političkim pritiscima i poruke da ipak nije sve izgubljeno“.

Szabad Magyar szo treba da služi za ponos kolegama. Taj fenomen govori da u ovoj zemlji ipak ima nade, ali da se moramo svi zajedno boriti i da ne smemo odustajati. Kolegama iz Magyar Szoa koji su bili izloženi surovom pritisku NDNV je uvek pružao podršku i pomoć u okviru svojih mogućnosti. Vreme je da se u većoj meri, bar kroz alternativne kanale, promovišu interkulturalni sadržaji i da se traže partneri koji će razumeti da je problem sa medijskim slobodama u Srbiji jedinstven, nezavisno od toga na kojem jeziku pojedini medij izveštava.

(Csaladi kor)

Leave A Response