Zoran Strika: Nijedna vlast ne želi potpuno slobodno novinarstvo

Posted on by admin

Ovogodišnji dobitnik nagrade novosadske novinarske škole „Marina Kovačev“ za najboljeg mladog novinara, Zoran Strika razgovarao je o uslovima rada novinara na lokalu i značaju te prve linije odbrane, napadima na novinare i ignorisanju institucija kada je reč o dokazima poteklim iz istraživačkih redakcija.

Mediji na lokalu svakodnevno se suočavaju sa problemima nedostupnosti informacija koje bi trebalo biti dostupne, fizičkim napadima, obračunima između novinara i političara, direktnim i javnim uvredama. Međutim, da nije novinara koji ne rade svoj posao samo u Beogradu, mnoge informacije od javnog značaja, prestupci i kršenja zakona možda nikada ne bi došla na dnevni red.

O važnosti medija i novinara u lokalnim gradovima i samoupravama širom Srbije odlučili smo da razgovaramo sa novinarom iz Novog Sada.

Povodom dobijanja nagrade novosadske novinarske škole za najboljeg mladog novinara istakli ste da vam je drago što je žiri prepoznao rad lokalnog novinara, jer su upravo lokalni mediji ta prva linija odbrane javnog interesa. Kako je biti prva linija odbrane u današnjim okolnostima?

– Ukoliko volite ono šta radite i imate volju za ovim poslom, onda je zanimljivo. Lokalni mediji su zaista važni za svako društvo, oni jesu servis građanima, jer tu mogu da saznaju neke bazične stvari za život i funkcionisanje u zajednici, ali oni mogu da budu i pokretač nekih mali promena. Najbolji primer za to mi je kada je 021.rs objavio da nadležni nameravaju da prodaju deo zemljišta, malog parkića, kako bi se proširila pumpa. Građani su reagovali na to, izašli i uticali na to da se odustane od prodaje. Ovo je samo mali prikaz potencijalnog uticaja lokalnih medija. Međutim, on je neostvariv ukoliko ne postoji kritična masa građana koji će da reaguje na saznanja medija i potom da deluje. Mediji ne mogu da pozitivno utiču na našu stvarnost ako postoji odsustvo građana, onda mogu samo da je iskrivljuju, što vidim da je slučaj u Srbiji.

Još kao student aktivno ste radili na portalu Univerzitetski odjek a nakon prve godine studija 2015. godine počeli ste rad na novosadskom portalu 021. Posle dugogodišnjeg rada na lokalu kako ocenjujete današnji anganžman ostalih novinara iz drugih lokalnih redakcija širom zemlje?

– Jedino što mogu da ocenjujem jeste vidljivost, ne i angažman, pošto nemam uvid u unutrašnja zbivanja lokalnih redakcija. Uz to, pitam se koliko je nekih dobrih novih medija propalo samo zato što nisu uspeli da se izbore za vidljivost usled nedostatka sredstava za promociju, što je važna stvar. Na medijskoj sceni Srbije možemo da vidimo tek nekoliko lokalnih medija koji su radom stekli određenu vidljivost i koji su postali relevantni izvori informacija. Problem je u tome što ne postoji dovoljno ulaganja u lokalne medije, kada to izostane onda nemate dovoljno obučene novinare za sadašnje digitalne uslove, a kada to ne postoji, onda nema ni preterano velike vidljivosti.

Primili ste nagradu „Marina Kovačev“. Marina je novinarka iz Novog Sada koja je mlada preminula od raka, njena majka je više puta isticala probleme u zdravstvu, a njena ćerka lečena je putem sms poruka. Šta je po Vama uzrok nedovoljne brige o mladima? Kako komentarišete trend lečenja sms-ovima u našoj zemlji?

– To pokazuje svu bedu naše trenutne situacije. Koliko god se aktuelna vlast hvalila sa rastom čuvenog BDP-a, životnog standarda i svega ostalog, sva priča pada u vodu kada se postavi pitanje zbog čega decu moramo da lečimo SMS-ovima? Muka vam prosto bude kada krenu da pričaju o silnim novim stadionima u raznim gradovima ili o izvikanom „nacionalnom“ stadionu, i o milionima evra koji bi se tu obrnuli, a znate da se stadioni napune samo kad dolaze evropski timovi, dok roditelji nečijeg deteta čekaju da im stigne obaveštenje kako je neko na broj 3030 ili 5757 ukucao šifru za njihovo dete. I zamislite mučninu roditelja kada shvati da ne postoji ništa drugo nego da njegovo dete dobije broj i da se nada da će pomoć stići na vreme. Iako postoji Budžetski fond za lečenje dece u inostranstvu, jasno je da to nije dovoljno, pogotovo kada shvatite da je Novi Sad jedina lokalna samouprava koja je do sada uplatila sredstva u njega. Ipak, kada država zakaže ne postoji druga opcija nego solidarnost i građansko angažovanje.

Dobitnik ste i nagrade Unije studentskih glasila Srbije za rad na portalu Univerzitetski odjek, 2017. godine. Kao predstavnik mlade generacije novinara koliko su po vama mladi danas zainteresovani za istraživački rad i šta je Vas lično privuklo da odaberete novinarsku profesiju?

– Postoje mladi koje su zaista zainteresovani za novinarski poziv i koji rade odličan posao. Iskreno, koliko god to teško bilo, a pomalo i naivno, verujem da će se situacija popravljati i da već sada postoji jedna nova generacija novinara i novinarki koji rade super posao i koji će tek doći do izražaja, pogotovo ukoliko budu u situaciji da uređuju medije i ukoliko uspeju da ostanu nekompromitovani. Izazov jeste velik, ali nemamo mnogo izbora nego da se nadamo, s obzirom na to da mi se čini da smo po pitanju medijske situacije negde blizu dna i da se u nekom momentu mora krenuti ka vrhu. Pod uslovom da dno postoji, naravno.

Koja istraživačka priča napisana ove godine je po Vama od najvećeg značaja i zbog čega?

– Bez sumnje najvažnija priča o kojoj se govorilo, u kontekstu Srbije, jeste ona koja je pokrenula aferu u vezi sa trgovinom oružjem. Važno je i to što se saznalo da je uzbunjivač uhapšen, što je javnost na pravi način reagovala i što je on na kraju oslobođen prvo zatvorskog, a potom i kućnog pritvora. Bilo je mnogo toga važnog ove godine, bilo je važnih stvari koje smo saznali ove godine, zbog kojih bi neki od nadležnih, ako ni zbog čega drugog, a onda iz moralnih razloga, morali da podnesu ostavke na svoje funkcije. U sadašnjoj postavci stvari to je malo iluzorno za očekivati.

S obzirom na trenutna dešavanja u državi, napadima na novinare, medijskim hajkama koja se vode protiv njih i fizičkim napadima, kako se nosite sa potencijalnim rizikom koji danas donosi novinarska struka i da li novinari uopšte mogu da se izbore sa nepravdom?

– Vrhunac birokratskog licemerstva je vest da je novinaru Milanu Jovanoviću, kojem je zapaljen dom, stigao porez na spaljenu kuću. Situacija je mnogo teža u malim sredinama gde se svi znaju i pritisak je mnogo jači, opasniji i verujem da veliki broj pretnji i pritisaka na novinare uopšte ne stigne do javnosti upravo iz bojazni da bi moglo da bude samo gore po onog ko to prijavi. Nasuprot tome, Novi Sad je drugi po veličini grad i na sreću, osim nekoliko neprijatnosti, nisam imao većih problema, ali uvek lebdi to pitanje kada bi mogli da te provuku kroz blato ili zaista napadnu. A nikada ne znate šta bi mogao da bude okidač za to, da li neka priča koju ste objavili, intervju koji ste uradili ili pak pitanje koje ste postavili predsedniku države.

Da li smatrate da je novinarska profesija danas dovoljno cenjena u moru tabloidnih i lažnih vesti? Kako se Vi borite za svoj kredibilitet?

– Štampana izdanja koja sebe nazivaju novinama, a potom i njihova internet izdanja, apsolutno su srozali svaki ugled profesije. Ne treba da se zavaravamo da je to „samo sad“, to je jedan proces koji traje, i verovatno nikada novinarstvo na ovim prostorima nije bilo preterano cenjeno. Pa i Mane Kujundžija iz „Zone Zamfirove“ Stevana Sremca poručuje novinaru da se batali s „pisuvanje“ i da postoje „tesni sokaci, budžaci, ćuteci – a tmina je“. I nisu džabe Feralovci početkom devedesetih pevali o novinama u kojima se pola vesti krije i u kojima nema ničeg osim vođe i partije: „Budi listak žut i sretan, što se kako piri njiše. Budi papir toaletan, kojim gazda usta briše“. Ne vidim da se mnogo toga promenilo danas. Čak i situacija da u svom tom blatu izranja određeni kvalitet nije za čuđenje, nego neminovnost koja mora da se desi, pa tako i u Srbiji 2019. Što se tiče toga kako se borim za svoj kredibilitet, nije u pitanju ništa komplikovano, učim iz grešaka i ne ponavljam ih i trudim se da posao radim što pristojnije mogu.

Zašto se institucije ne oglašavaju o dokaze novinara, da li je to praksa na koju moramo da se naviknemo ili možemo da utičemo nekako na više organe?

– Zato što u većini institucija sede ljudi koji su partijskom voljom blaženi državnom sisom. Tu se čitava priča završava. Kada imate takvu situaciju onda naravno da niko neće talasati niti će ići uz dlaku. Omogućiće se tek privid nezavisnosti kod nekih minornih stvari, pa će tako Agencija za borbu protiv korupcije da preporuči smenu nekog funkcionera iz Prahova, ali će biti slepa za neke krupne stvari. Ne moramo ni na šta da se navikavamo, ali mi kao novinari teško da možemo na nešto da utičemo, možemo da objavljujemo priče, da ukazujemo na korupciju, ali ako u javnosti ne postoji kritična masa koja će da se nadoveže na novinarska saznanja i brojna pitanja donese pred odgovorne i stvori kritičnu masu, onda se ništa neće promeniti.

Kao novinar koji radi u online redakciji, da li online novinarstvo u trci sa štampom prednjači i koliko je to dobro?

– Onlajn novinarstvo nije ni u kakvoj trci sa štampom, jer je ono već izvesno vreme pobednik te trke koja je kratko trajala. Ne vidim tu ništa loše, digitalni svet nam je doneo mnogo toga dobrog, alati koje možemo da koristimo su neverovatni, način pričanja priče je mnogo zanimljiviji i ako važi ono da je sve već ispričano, samo se razlikuje način na koji se nešto kaže, onda su nam digitalne platforme omogućile da dođemo do novih načina izražavanja. Naravno, sve ima svojih mana, ali mislim da ono dobro što smo dobili, ukoliko iskoristimo za stvaranje nečeg kvalitetno, može sve to da zaseni.

Da li verujete da će se u Srbiji stvoriti uslovi za slobodno novinarstvo? Kako svako od nas može da doprinese promenama?

– Nisam optimista. Iako sam prethodno naveo da u nekom momentu stvari moraju krenuti ka vrhu i da već sada imamo neke dobre mlade novinare, mislim da novinarstvo neće u nekoj bliskoj budućnosti biti u celosti slobodno. Imaćemo primere dobrog novinarstva kao što imamo sada, imaćemo neke dobre istraživačke centre i lokalne medije, ali jako teško da ćemo imati potpuno slobodno novinarstvo. To nijedna vlast ne želi za vreme svog mandata, a svaki poslodavac želi stabilne prihode, i kada se tu interesi poklope, onda nema mnogo prostora za talasanje. Nada nam je da će se pronaći modeli koji će omogućiti medijima da budu stabilniji i da ne zavise od klijenata, javnih preduzeća, projektnog sufinansiranja i da će se iz toga izroditi nešto dobro što bi ostali mogli da probaju da preslikaju. To je jedan dug proces, pa mi sve deluje da ćemo duži period vremena imati „zlatno doba“ u novinarstvu.

(Ivana Kordić, Danas)

Leave A Response