Šinković: Niste bezbedni ako ne znate šta se dešava oko vas

Predsednik UO Nezavisnog društva novinara Vojvodine Norbert Šinković u razgovoru sa novinarkom Danicom Vučenić za podkast Istinomera "U mikrofon".

10. Apr 2020

Predsednik UO Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) Norbert Šinković upozorava na „dalje urušavanje medijskih sloboda u vanrednom stanju”, smatrajući da je „specifičnost ove situacije u novoj pojavi da u sukob sa medijima ulaze profesionalne institucije koje nisu do sada bile deo dnevne politike“.

U razgovoru za podkast Istinomera „U mikrofon“ Šinković kao primer navodi Klinički centar Vojvodine (KCV) koji se, „umesto da demantuje navode iz teksta novinarke Ane Lalić, ako se sa njima ne slaže, ili da traži mišljenje Saveta za štampu, reakciju udruženja novinara, Suda časti, opredelio da ide sa vrlo ozbiljnom prijavom u kojoj optužuje novinarku da širi paniku“.

Kako to objašnjavate, da struka umesto demantija prijavljuje novinarku policiji?

Mislim da je to deo jedne priče koja je krenula Zaključkom Vlade, koji je sada već ukinut, nadajmo se, a koji je centralizovao, faktički, ceo sistem informisanja i vi, kada imate takvu poruku da niko nema pravo, čak ni stručna javnost, da komentariše situaciju kao što je epidemija, usadite momentalni strah i u glave onih koji bi bez straha trebalo da pričaju, a to su stručnjaci.

Zar informacije nisu centralizovane i sa Zaključkom Vlade i bez njega?

Ovo je sada već, na neki način, legalizacija iste te priče. Kada donesete taj zaključak, dajete argument u vidu dokumenta, koji dolazi od najviših vlasti, da možete reći lokalnom novinaru – ne, ja ne smem ništa da ti kažem, moraš da ideš za Beograd. To je zapravo problem u čitavoj priči. Mi za vreme ovog vanrednog stanja maltene svake nedelje primamo po jednu prijavu ili žalbu naših novinara koji kažu da imaju užasan problem sa lokalnim vlastima, koje su u potpunosti zatvorile svoje kanale komunikacije. Imate situaciju u kojoj novinarku u Subotici skidaju sa mejling liste lokalne samouprave – lokalna novinarka ne dobija više ni informacije o tome gde će biti neki kvazi-događaj.

INTERVJU SA NORBERTOM ŠINKOVIĆEM  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

U tom kontekstu, da li je ovo vanredno stanje uvelo nekakav nov odnos prema medijima – u čemu je razlika kada uhapsite novinara zbog teksta ili mu zapalite kuću zbog izveštavanja o korupciji, u čemu je razlika kada vlast bojkotuje profesionalne medije i neće na njima da gostuje, smatrajući ih neprijateljskim i pre krize i sada, kada takođe zatvaraju kanale komunikacije? NDNV je konstatovalo da je na delu novi talas urušavanja medijskih sloboda – na šta tačno mislite?

Kada smo rekli da je to novi talas urušavanja medijskih sloboda, pre svega smo mislili na visokoprofesionalne institucije kao što je KCV, koji je ušao u jednu vrlu ozbiljnu „igru“. Naime, ne možete da krenete na novinare onako kako je to uradio menadžment KCV. Mogu da traže odgovornost i profesionalnost od novinara, ali moraju pre toga da imaju zvaničnu komunikaciju. Naša koleginica Ana Lalić je poslala, prema njenoj tvrdnji i tvrdnji njene redakcije, nekoliko zahteva Kliničkom centru Vojvodine da odgovore na tvrdnje njenih sagovornika – ni jedan odgovor nije dobila, a onda je umesto demantija dobila prijavu.

Zar u situaciji kada imate vanredno stanje sa bolešću, zarazom, ne treba da postoji solidarnost, odnosno da ustanova kao što je KCV u medijima vidi saveznika, a ne neprijatelja? Konačno, novinarka Lalić bavila se problemima tih lekara?

U našem društvu se neguje slika o medijima i novinarima kao protivnicima društva. I kada imate takav odnos da PR službe ili službe za odnose sa javnošću smatraju da je njihova glavna uloga da zatvore sve kanale komunikacije, a ne da kanališu pitanja i da pomognu saradnju novinara i institucija, onda imate problem, onda imate ovo. Ovo što se sada dešava je da je sve zatvoreno za komunikaciju i da ne možete da dobijete nikakve informacije. NDNV je ukazivalo i pre hapšenja Ane Lalić na to da ne možete da dozvolite da ključne institucije u borbi protiv epidemije nemaju 24/7 dostupnu službu za odnose sa javnošću. Mi kao novinari moramo da imamo zvanične informacije. Ja razumem da je to teško, da je to van radnog vremena od 9 do 17 časova, ali ovo je period kada vi kao institucija morate da pokažete odgovornost i da budete otvoreni.

Premijerka kaže kako je obavljen fantastičan posao u pogledu informisanja i da smo mi jedna od najbolje informisanih zemalja, možda čak i u svetu.

Pa ne, to je nešto što prosto ne stoji. „Fantastičan posao” – ne znam na šta se to odnosi.

Na koja pitanja mi danas nemamo odgovore?

Osnovna stvar je da vi nemate mogućnost da komunicirate za zdravstvenim institucijama. Ne znate ni koliko je obavljeno testova po različitim gradovima, ne znate da li naši medicinski radnici imaju problem sa hendlovanjem situacije, da li su prenatrpane bolnice ili nisu, da li su medicinari dobro zaštićeni ili nisu. Na zapadu, šta god neki mislili o zapadnim zemljama, vi imate svakodnevno izjavu nekog lekara ili medicinskog radnika koji kaže da su prenatrpane bolnice ili da imaju problem sa hendlovanjem situacije, da im treba zaštitna oprema, i tako dalje. Zašto? Zato što je i to način da pokažete ljudskost, solidarnost, da pokažete da ste tu zbog građana.

A zašto se ovde kriju informacije, zašto institucije ne sarađuju sa medijima?

To je strah da bi se srušila slika koja se gradi unazad godinama, da sistem funkcioniše besprekorno. Kada mediji ukazuju na neku slabost, na neki problem, onda ta „idealna slika“ pada u vodu. Dr Kon je na pres-konferencijama rekao da mi imamo problem sa brojem testiranih, da mi ne dobijamo na vreme rezultate, da je to nešto što je mislio da može za 7 dana, a izgleda da ni dve nedelje nisu dovoljne. Takav način komunikacije je ljudski i sadrži elemente empatije, ali ako konstantno tvrdite da sve funkcioniše perfektno, a onda dobijate izjave medicinskih radnika, poput onih u tekstu Ane Lalić, da nemaju adekvatnu opremu, da neke stvari ne funkcionišu na način kako se to nama predstavlja, onda imate ovo što imate, imate otvoreni sukob novinara i struke.

Na drugoj strani, ta lekarska struka, mimo menadžmenta bolnice koji je tužio novinarku, uglavnom ćuti.

Da, to vam je strah od represije. Iza nas je period u kome smo konstantno slušali „Ako vam se ne sviđa, možete da odete“, period u kome je zapošljavanje u ključnim sektorima, kao što je zdravstvo, bilo zaustavljeno, i sada imate situaciju u kojoj pozivamo iste te medicinare, koje smo na neki način kao društvo oterali, da pomognu. Pazite, ja mislim da je jako bitno da kažemo da ovo nije samo odgovornost izvršne vlasti – ovo je odgovornost i građana koji su okretali glavu. Kada okrećete glavu od problema i stvari prolaze na način na koji prolaze u Srbiji, onda nastane problem kada vam dođe epidemija. Sada smo se setili svih tih lekara koji su otišli u proteklim godinama u inostranstvo i u celoj ovoj priči, sa pojačanom anksioznošću i strahom u društvu, imamo ovo što imamo – otvoreni sukob institucija i novinara.

Ali, da li je to zapravo samo logičan nastavak onoga u čemu smo živeli?

Jeste, donekle, nastavak onoga što smo imali ranije, ali novo je da visokoprofesionalizovane institucije sada ulaze u otvoreni sukob sa novinarima. To kakav je bio odnos između izvršne vlasti i novinara, to da je vlast bojkotovala medije – to je sve nekako u domenu dnevne politike i mi novinari znamo kako to izgleda i to, na žalost, nije ništa novo, ali to da vi od visokoprofesionalizovanih institucija dobijate takve prijave, to je zaista presedan. Kako bi to bilo da Univerzitet u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu podnese krivičnu prijavu protiv nekog novinara, jer ovaj piše o problemima u tim ustanovama? Ja bih bio u šoku, pravo da vam kažem, zato što to ne sme da bude manir visokoprofesionalizovanih institucija.

Kakve će to posledice da ima kasnije, kada se izađe iz ove situacije? Da li mislite da će biti trajne, ili je reč o ad hoc dešavanjima, izazvanim strahom i vanrednim stanjem?

Iskreno se nadam da će ovo biti samo ad hoc događaji za vreme vanrednog stanja. Udruženja, institucije i nevladine organizacije su, kada je došlo do hapšenja Ane Lalić, dosta promptno reagovali i imali smo, na neki način, relativno brzu reakciju i izvršne vlasti, odnosno tužilaštva i policije, tako da je taj proces donekle sada zamrznut. Čekamo kraj vanrednog stanja, jer je ta prijava koju je podneo Klinički centar još uvek na snazi, koliko znam. Iskreno se nadam da se ovo neće nastaviti na ovakav način – mislim na odnos tih profesionalnih institucija i novinara.

Kakav je vaš stav u pogledu upotreba floskula „širenje panike“, „uznemiravanje građana“, kao dodatnih razloga za pritiske na medije?

Zato što su nam okolnosti sada drugačije – vi sada imate nevidljivog neprijatelja u vidu virusa i vi danas možete da kažete, faktički, za svaku rečenicu koja dovodi u pitanje funkcionisanje sistema da je to širenje panike i to je zapravo nomenklatura, odnosno rečnik, koji se najviše utapa u priču o ovom vanrednom stanju, nema tu velike filozofije. Prevedeno na ovdašnji politički rečnik, to znači ne samo da vi nekog mrzite, nego još i lažete. To je taj momenat kada vi kažete da je nebo plavo, pa onda dobijete odgovor – ne, nije! U situaciji smo da i kada predstavljate činjenice, te činjenice se bacaju u blato i opovrgavaju. Vi ne možete da vodite na taj način razgovor sa predstavnicima institucija, koji polaze od kategoričnog stava da su nepogrešivi.

Kakav je vaš profesionalni stav apropo situacije u kojoj svi mediji, zajedno sa svitom koja prati Vučića, pokrivaju događaje poput podele respiratora u Novom Pazaru? Da li je to saučestvovanje u propagandi?

Mislim da tu imamo dve stvari koje moramo da razumemo. Jedna je da je vanredno stanje i da, kao i kod građana, i kod novinara postoji strah i anksioznost od onoga šta će biti sutra zbog epidemije i to popušta te kočnice, imam utisak.

Da li je vest da Vučić deli respiratore zdravstvena ili politička vest?

Po meni, to je kvazi-događaj. Prvo, vi delite nešto što ste kupili od novca poreskih obveznika. Drugo, ti aparati su neophodni za rad zdravstvenog sistema. Ne vidim zašto bismo mi radili pompezne najave na tu temu, za takvu jednu informaciju – to nije ni vest. Zna se šta je vest. To je informacija koja je trebalo da se prenese kroz neko, recimo, saopštenje. Ali i pre vanrednog stanja smo imali slične prilike, samo se tada nisu delili respiratori, već nova radna mesta, otvarale su se fabrike, i to je taj isti mehanizam. Ne znam koji bi bio razlog da ja pošaljem mog novinara u Novi Pazar i da kažem – vi iz Beograda ili iz Novog Sada sada morate ići u Novi Pazar, kako biste snimili kako stižu respiratori. Ne vidim ni jedan novinarski ili medijski razlog za to. To bi trebalo da pitamo urednike koji su doneli takvu odluku – zašto su doneli takvu odluku.

Imate li utisak da su međunarodne organizacije i institucije EU, OEBS-a, ovoga puta bile brže u reakciji i otvorenije u osudi, kada je reč o hapšenju i privođenju novinara?

Mislim da smo imali bržu reakciju sada nego što smo imali ranije.

Da li to nešto znači?

Meni znači da konačno ne morate da objašnjavate sa kojim izazovima se suočavaju novinari u Srbiji, a činjenica da je uvedeno vanredno stanje je momenat koji je upalio neke alarme kod nekih ljudi u tim institucijama. Možda bismo, da nije vanredno stanje, imali mlaku reakciju, koju smo imali ranijih godina u vezi sa napadima na novinare.

Dunja Mijatović, komesarka za ljudska prava Saveta Evrope, pre neki dan je upozorila na gušenje medijskih sloboda i pritiske sa kojima su novinari suočeni ne samo u Srbiji ili Mađarskoj, već i u Sloveniji, Rumuniji i drugim zemljama. Da li to globalno širenje pritiska na medije treba da nas uteši – da nismo jedini – ili obeshrabri?

To vam pokazuje samo jednu stvar – da građanska kontrola dozvoljava sužavanje medijskih sloboda zarad bezbednosti. Barem ja to tako vidim.

Da li je to lažna dilema – ili ćete biti bezbedni, ili slobodni?

Apsolutno. To je apsolutno lažna dilema, iz vrlo jednostavnih razloga – ne možete da budete bezbedni, ako ne znate šta se dešava oko vas i u vašem društvu. Bezbednost ne znači imati manje informacija, bezbednost znači da sistem funkcioniše i znači da se novinari koji izveštavaju i ukazuju na probleme ne percepiraju kao neprijatelji, nego kao saradnici društva koji postavljaju pitanja u ime građana. U proteklom periodu u Srbiji, nažalost, mislim da smo nekako zaboravili šta je naša funkcija kao novinara. Nekako smo zaboravili naše građane i građanke i nismo sa njima gajili dobar odnos. Kada izgubite tu vrstu podrške, onda dolazite u situaciju gde je građanima svejedno da li hapsite novinara ili nekoga ko je na Tviteru objavio rečenicu koja može da širi paniku. Ovde je veliki problem medijska pismenost i to što profesija nije dovoljno objasnila građanima i građankama da kada jedna Ana Lalić napiše tekst o problemima u KCV, to znači da je ona nekoliko puta proverila tu stvar i da je pisala na osnovu strogih profesionalnih pravila. Nažalost, takvo poznavanje stvari ovde nedostaje. Ja bih voleo da se to promeni sutra, ali to je nemoguće, za takve probleme neophodne su godine.

Ovaj podkast emitujemo na dan ubistva novinarke Dade Vujasinović i tri dana uoči godišnjice ubistva Slavka Ćuruvije. Zapravo živimo u zemlji u kojoj ni jedno ubistvo novinara nije razrešeno do kraja. Nova generacija novinara je u međuvremenu izrasla, vi ste jedan od njih. Nije metafora da, počev od predsednika Vučića, pa preko nekih drugih ljudi u vlasti, zapravo imamo sličnu situaciju vanrednog stanja i straha i iste ljude na pozicijama kao i kada je stradao Ćuruvija?

Nažalost, to je jedan momenat u kom se ponovo vraćam na moj prethodni odgovor, a to je uloga građana u društvu. Mislim da je problem u tome da u Srbiji nemamo konsenzus jesmo li mi narod ili smo građanstvo. Ako smo narod, to znači da gajite podanički odnos u odnosu na institucije. Ako smo građani, to znači da imate određenu dozu odgovornosti i određenu dozu prava u tim situacijama kao što je vanredno stanje ili bilo koje normalno stanje, takođe. Mislim da je to najveća greška koju smo mi kao društvo učinili, a to je da nismo ulagali u građane. Osim toga što nemate odgovor na pitanje ko stoji iza političkih ubistava novinara, vi nemate odgovore ni na to kakva je izlazna strategija države iz ovih represivnih mera – jer ovo jesu represivne mere, kada vi ograničite kretanje i nemate one koji bi postavljali pitanja. Nekako imam utisak da smo došli u situaciju u kojoj smo pre svega narod, a tek onda, u nekim ostacima, građani. I to je nešto što me poprilično plaši, ali istovremeno verujem da imate ljude koji su spremni da postavljaju pitanja, ako im date šansu, i to je stvar profesionalnosti novinara.

Pre 21 godinu smo živeli u vanrednom stanju – u strahu, s jedne strane, od bombi, a sa druge od represije režima. Danas se nalazimo u strahu od nevidljivog neprijatelja virusa i takođe u strahu od represivnih mera.

Ali tada ste imali nešto drugo, što mi danas nemamo, odnosno imamo samo u tragovima, a to je pitanje profesionalnih medija. Dok ste devedesetih godina imali medije koji su profesionalno radili svoj posao i novinare koji su bili izuzetno profesionalni, danas imamo profesionalne novinare koji su marginalizovani unutar svojih medija ili profesionalne medije koji su marginalizovani u potpunosti. Kada imate marginalizovane profesionalne medije, onda je i taj „otpor“ represiji marginalizovan, a istovremeno je u problemu i održavanje profesionalnog balansa za vreme vanrednog stanja.

(Danica Vučenić, Istinomer)