05. Nov 2015
Vest da je novinska agencija Tanjug, brisanjem iz registra Agencije za privredne registre Republike Srbije, zvanično prestala da postoji, iznenadila je mnoge građane Srbije, ali ne i dobre poznavaoce medijskih prilika u zemlji i regionu. Naime, ova agencija, koja je imala loš imidž zbog dugogodišnjeg instrumentalizovanog novinarstva, a što je posebno bilo vidljivo tokom ratnih devedesetih – opstajala je isključivo zahvaljujući značajnim finansijskim sredstvima koje je dobijala iz državnog budžeta, na taj način predstavljajući nelojalnu konkurenciju drugim dvema novinskim agencijama u Srbiji – Beti i Fonetu. Tanjug je mogao „dampingovati“ cene na tržištu kako god je hteo, s obzirom da je svake godine od države dobijao najmanje 200 miliona dinara, a na tržištu, odnosno od prodaje svojih proizvoda ostvarivao tek 20 % prihoda.
Kada je država donela konačnu odluku da se povuče iz medijskog vlasništva, donošenjem Medijske strategije 2011. godine, a potom i usvajanjem seta medijskih zakona u avgustu 2014. godine, stručnjaci su odmah ukazali da će biti malo zainteresovanih za kupovinu državne agencije, ne samo zbog prevelikog broja zaposlenih, netržišnog poslovanja i slabe funkcionalnosti nego i zbog činjenice da ima veoma malo toga u svom vlasništvu. Njihova centralna zgrada, na beogradskom Obilićevom vencu, bila je u državnoj svojini, a Tanjug je imao samo pravo korišćenja. Nepostojanje značajnih nepokretnosti u vlasništvu verovatno je dodatno odvratilo potencijalne kupce ako ih je uopšte i bilo.
Uprkos svemu, svakako je značajna vest da novinska agencija bivše Jugoslavije – i pored duge tradicije – više ne postoji, formalno zbog prestanka važenja Zakona o Tanjugu, koji je pobliže određivao funkcionisanje i način finansiranja ove medijske kuće. Taj zakon je prestao da važi aktiviranjem odredbe iz člana 146. Zakona o javnom informisanju i medijima, koja predviđa da “Zakon o Javnom preduzeću novinska agencija Tanjug prestaje da važi datumom potpisivanja kupoprodajnog ugovora, odnosno najkasnije 31. oktobra 2015. godine”. Ovaj član zakona predviđa i da će Vlada Srbije svojim aktom urediti “pravne posledice prestanka Javnog preduzeća Novinska agencija Tanjug”.
U javnosti su se pojavile sumnje da će ovaj pravni akt zapravo predvideti osnivanje nove državne novinske agencije, ali se to ispostavilo kao netačno. Naime, državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Saša Mirković u utorak je rekao da je ovaj akt , odnosno Odluka doneta, i da ona predviđa da će svi “zaposleni u Tanjugu dobiti otpremnine u skladu sa Programom za rešavanje viška zaposlenih u procesu privatizacije, kao i da će im biti plaćeno za rad i angažman u periodu do donošenja Odluke o pravnim posledicama prestanka Javnog preduzeća novinske agencije Tanjug”.
Za razliku od zaposlenih u drugim javnim medijima u procesu izlaska države iz vlasništva u njima, zaposleni u Tanjugu nisu imali pravo na besplatnu podelu akcija u slučaju neuspele privatizacije. Navodno zbog toga što je postojanje ove agencije bilo regulisano zasebnim zakonom, koji je to pravno onemogućio. Ostaje ipak nejasno zašto je Vlada Srbije nije pokušala da pravno omogući besplatnu podelu akciju zaposlenima, kao što je to ranije bilo najavljivano. Tanjug, čija se ukupna vrednost u zemljištu, građevinskim objektima, postrojenjima i opremi i ostalim nekretninama, postrojenjima i opremi procenjuje na oko 4.111.000 evra, i čiji je godišnji obrt u 2014. godini bio 2.569.193, a neto dobitak 20.562 evra, prihodi od prodaje 611.151 evra – nije uspeo da nađe kupca, iako je njegova procenjena vrednost na drugoj aukciji iznosila tek oko 380.000 evra.
Pošto je u toku sprovođenje odluke o besplatnom prenosu akcija na zaposlene u drugim medijima koji su bili predmet privatizacije, teško je u ovom trenutku reći koliko će medija, od 73 državnih, ući u proces stečaja i likvidacije. Činjenica je da u velikom broju njih zaposleni nisu spremni da preuzmu odgovornost za svoj medij, čak i u slučaju besplatnih akcija. Verovatno je to posledica činjenice da su navikli na poziciju državnih službenika. Ukoliko zaposleni ne pristanu na besplatnu dodelu akcije, medij automatski ide u proces likvidacije. Problem je i u tome što pravo na besplatne akcije imaju samo oni zaposleni koji u prethodnom periodu nisu upisali bilo kakve besplatne državne akcije. Zbog toga, u nekim medijima niko od zaposlenih nema pravo na prenos akcija, pa oni takođe po zakonu – ako se nešto u međuvremenu ne izmeni – ide u likvidaciju.
Rok za privatizaciju medija u vlasništvu lokalnih samouprava, Agencije za privatizacije ili nekom državnom ili društvenom vlasništvu istekao je 31. oktobra 2015. godine. A od ukupno 73 medija prodato je 36, prema podacima Agencije.
Iznenađenje je da je najveću cenu dostigao mali Radio Šid, koji je prodat kablovsko-distributivnom sistemu Kopernikus za 531.000 evra, zatim Studio B, koji je kompaniji „Maksim medija” prodat za 530.000 evra. Sledi Radio Šabac sa nešto više od 446.000 evra. RTV BAP iz Bačke Palanke dosegao je cenu od 249.000 evra, a Pančevac – 238.000 evra (kupac firma simboličnog naziva Auto Zoki). Tu je i Novosadska televizija koja je portalu „Srbija danas“ iz Beograda prodata za 174.956 evra. Medijski eksperti upozoravaju da postoje jasne indicije da iza ovih kupovina stoji vladajuća Srpska napredna stranka i pozivaju institucije, ali i nevladine organizacije da ispitaju tokove novca kojima su ovi mediji kupljeni.
Najinteresantniji kupac u procesu privatizacije izvesni je Radojica Milosavljević iz Kruševca koji je postao vlasnik osam medija: RTV Pančevo, RTV Kragujevac, RTV Brus, Radio Pirot, JP Centar za informisanje Novi Kneževac, RTV Kruševac, TV Požega i TV Caribrod iz Dimitrovgrada. Ovaj kontroverzni biznismen, koji je bio i krivično osuđivan, dovodi se u vezu sa svojim “zemljakom” ministrom odbrane Bratislavom Gašićem, koji je u politiku stupio kao medijski mogul, o čemu je izveštavao i Savet za borbu protiv korupcije.
Duško Medić (Fairpress.eu)
