Tribina 1, Centar za kulturu, Pančevo, 16. jun 2006, 19h

Centar za kulturu,

Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju

Ksenija Milivojević, generalna sekretarka Evropskog pokreta u Srbiji

Miljenko Dereta, izvršni direktor Građanskih inicijativa

Nenad Živković, novinar

Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine

Nezavisno udruženje novinara Srbije danas je putem saopštenja zatražilo od RTV Srbije da prekine direktne prenose Skupštine Srbije zbog toga što se ta Skupština pretvorila u «govornicu mržnje» sa koje se šalju najgore moguće poruke, kao da u njoj sede sve sami varvari, a to posebno vredi za pripadnike one stranke čija se i zabrana traži. Dakle, gospođo Pavićević, kako vi komentarišete činjenicu da je, kako se to obično kaže, najviši zakonodavni dom ove zemlje postao govornica mržnje, da se Ivana Dulić Marković vređa zbog svoje nacionalne pripadnosti?

Ja bih prvo krenula od naslova naše tribine. Kad kažemo „Promocija različitosti“, mi smo u situaciji da promovišemo aksiom. Prvo, različitost je nešto što treba voljno promovisati. To je već početak obrazloženja onoga što se dešava, na kraju, i u toj skupštini – skupština bi po definiciji morala da bude promocija različitosti, to je nešto što je conditie – sine qua non nekog, ajde da kažem, civilnog društva.

Kako ja to mogu da komentarišem? Ja bih samo rekla da, dalje, kad vi tako govorite u skupštini, i uopšte, kada je to usvojeno kao jezik, dakle, to je možda PC jezik, ali istovremeno predstavlja eufemizme zbog toga što se ne radi ni o incidentima ni o govoru mržnje – radi se o stranci koja je sustavno i sistematsko zlo, koja je otvorila varvarizaciju i razvaljivanje civilnog društva uzimajući za sredstva politike, prosto, silu i nasilje. Mislim, to je ozbiljan šesnaestogodišnji rad na razoru političkog sistema i civilnog društva.

Dakle, što lingvisti kažu, čovek nema jezik nego čovek jeste jezik. Prema tome, to što oni govore, to su ONI. Dakle, znam da je usvojeno da se to zove «govor mržnje». Međutim, ja mislim, kad je reč o govoru – kad se usvoji taj termin, onda se mi njime služimo – međutim, to nije govor mržnje to JE mržnja, kao što čovek jeste jezik.

Mnogo raspravljamo o govoru, a malo o činovima, odnosno, u prvom planu je nešto šta ti ljudi govore, a ja samo mogu da vam kažem – ako oni tako govore, ja jako dobro mogu da zamislim šta su radile te ruke u Vukovaru kad nema nikoga da ih vidi i čuje. Dakle, govor je ono čime se bavimo a ustvari trebalo bi da se bavimo celokupnim istorijatom zločinačkog delovanja – jer ako se to radi u parlamentu, onda ja mogu misliti šta se radi u tamo nekoj šumi. Onda mi kažu – dokaži! Ali, pa mi smo to ipak videli!

Mi imamo takav parlament, takvu centralnu instituciju države u kojoj se odvija krvavo pozorište u kome učestvuju i oni, ali ne učestvuju samo oni nego svi ljudi koji tu sede, a pravo da vam kažem, da sam tamo, ja bih ih izbacila. To što ja gledam tu skupštinu godinama, kako se ljudi zabavljaju, smeškaju – oni su im dali snagu, jer ako se vi smejete na to, ako se tamo čitaju one novine, ako je to taj mizanscen… Ja bih jako volela esejistički da se bavim tom skupštinom, isto kao i sahranom Slobodana Miloševića – to je jako dragoceno, neko bi mogao da doktorira na mizanscenu naše skupštine, na svim tim njihovim gestovima na onom hodniku, na lupanju po ramenu, pridizanju pantalona – a ja još jedanput ako vidim da neko uradi to sa onim svojim pantalonama, ja ću mu tamo doći!

Kako da kažem – to je brahijalno, mislim, to je neopisivo šta ti ljudi u toj, kako da kažem, apsolutnoj zaštićenosti time zato što nemaju kritičku masu koja to može da preispita, rade. Verujte, svaki put kad prođem onim trolejbusom pored parlamenta i vidim one crne automobile – pa ja to ne mogu da gledam! Ljudi bi morali prvo da nauče da se ne parkiraju tamo s onom količinom tog… da li znaju šta ljudi govore u autobusu kada vide to?

Ja ću samo još ovo da vam kažem i završiću – kupila sam jedan broj NIN-a i otišla sam u Sarajevo. Bilo je to pre tri-četiri godine. Na naslovnoj strani je bilo kako radikali stoje sa onim majicama gospodina koji je u Hagu. (Imate partiju haškog optuženika! I oni će odmah da mi kažu – ali nije dokazano! Dobro – ništa nisam videla, nigde nisam bila! Vukovar postoji, sve postoji!) Ja sam taj NIN stavila na sto – imali smo sastanak s nekim mladim piscima – ljudi nisu mogli da veruju! Sad zamislite kako izgleda to kad pokažete njih u onim majicama na stolu u Sarajevu – je li to moguće! Hoću da kažem – mi smo to pustili. Mi smo to pustili!

I sada, imate te eufemistične govore o tome i oni to shvataju kao mogućnost da dalje to ponavljaju, taj krvavi cirkus, ne znam kako to da nazovem… i čovek drži one lisice, pa se onda svi smeju! Neko je rekao na televiziji da je onaj koji je vodio skupštinu odgovoran – Vojislav Mihailović. Međutim, nije samo on odgovoran, odgovoran je svako koji sedi u toj sali, kao što je odgovoran svako na ulici. Recimo, ako sad tuku neko dete, pretpostavljam da ćemo, ako smo normalni građani, da priđemo i kažemo tom siledžiji: Čoveče, nemoj da biješ to dete! E to „nemoj da biješ to dete“ u našoj skupštini ne postoji. Ja o tome ne znam više šta da mislim, mogu samo da se bavim opisivanjem toga! Hvala, izvinjavam se!

Hteo bih, Dinko, da prokomentarišem ovo što ste vi rekli na početku. Zbog tog saopštenja, NUNS je jako ponosan, a zapravo udruženje novinara traži da mi ne znamo šta se događa u skupštini, a ja mislim da je to jedan vrlo pogrešan pristup. Mi smo dugo živeli u društvu u kome kažu – znate, kod nas nema mnogo ljudi sa invaliditetom za razliku od inostranstva, jer, bože moj, nema ih na ulici. Prema tome, to prikrivanje, taj zahtev da oni ne budu na televiziji zato što zloupotrebljavaju televiziju je potpuno, po meni, pogrešan, i on govori o nemoći naše strane. Mi stalno kritikujemo radikale zbog ovoga i zbog onoga, a to je zapravo dokaz jedne nemoći da nađemo adekvatan odgovor na tu vrstu protivzakonitog i protivustavnog delovanja. Umesto da i mi i udruženje novinara odemo pred Ustavni sud i pred tužilaštvo i kažemo: Molim vas lepo, u skupštini je počinjeno krivično delo, šta ćete vi uraditi tim povodom? – mi se vrtimo u krugu.

Ja mislim da mi suočavanja sa prošlošću imamo jedan mnogo ozbiljniji problem – a to je suočavanje sa sadašnjošću! I mislim da se drugačije, mi iz ovog našeg kruga, ma kako mali bio, ma kako mali broj slušalaca obuhvatao, moramo drugačije postaviti prema tome, jer ovo je prešlo tu meru kada možete biti pasivan. Posebno mislim da je prošao taj trenutak kada morate prikrivati radikale, ne dozvoliti im da ih ljudi vide. Neka se oni vide, ali dajte mi na tom «javnom servisu» posle toga komentar toga što se dogodilo, dajte predstavnike onih udruženja novinara i nevladinih organizacije koji će reći: To ne može tako! Dajte glas onima koji ne misle tako, a ne prikrivati radikale. Mislim da je to, prosto, pogrešno!

Prosto da se nadovežem. Ja mislim da smo mi otišli u treću fazu. Dakle, više se čak ne radi ni o prikrivanju, sada se radi o prezentaciji jednog ponašanja koje se smatra društveno prihvatljivim. Dakle, ono što se desilo u skupštini pre nekoliko dana, ovo vređanje Ivane Dulić-Marković nije ništa novo, nije prvi put da se desilo u skupštini – prvi put je da je došlo do reakcije! Inače, takav rečnik se mogao čuti u skupštini poslednjih dve-tri godine i izostao je svaki pokušaj reakcija o završilo se sve na rasprava u parlamentu da li uvesti novčano kažnjavanje poslanika ili uvesti udaljavanje sa sednica – takvi modeli inače postoje u evropskim zemljama, Recimo, u britanskom pralamentu postoji korpus izraza koje, ukoliko upotrebite, automatski bivate udaljeni sa sednice. Prema tome, nije to ništa što bi mi izmislili i što bi bilo specifično samo za Srbiju, i tada je ključni argument da se to ne uradi bio – ali, ako mi to uradimo, onda će radikali biti još jači, odnosno, dobiće još više prostora u javnosti jer će, naravno, reagovati na to!

Dakle, mi se nalazimo u trećoj fazi, u tom smislu što su radikali ti koji praktično utvrđuju redosled poteza, a ostali ih jednostavno prate i prilagođavaju mu se. Jednostavno, radikali su ti koji nameću temu i na temu se, na neki način, odgovara. I to nije vezano samo za nedavne događaje u skupštini, to je vezano i za neka državna pitanja o kojima se u skupštini raspravljalo kao što je, recimo, pitanje statusa Kosova, gde Toma Nikolić prvi izađe na sednici koja se bavi tim pitanjem i kaže – Ko potpiše nezavisno Kosovo, SRS će ga smatrati izdajnikom, narodnim neprijateljem – itd, itd. I ono što dobijete, znači šta sledi – slede šefovi drugih partija koji izlaze i umesto da kažu – Čekaj čoveče, o čemu pričaš? – oni izlaze jedan po jedan i kažu – Ja nikad ništa tako neću potpisati.

Onda se postavlja pitanje ko nameće temu, odnosno ko nameće kontekst. Dakle, to je ključni problem, i ovo što se dešava u skupštini je zapravo posledica nametanja konteksta koji traje već neko vreme, i to ponašanje postaje društveno prihvatljivo. što mene, negde, kao građanina ove zemlje najviše boli. Nametnuta je teza da ste vi, ako se ne ponašate na taj način, nezanimljivi, i onda jednostavno ne možete da se približite na adekvatan način narodu, i svaka rasprava koja je iole civilizovana se odmah etiketira kao dosadna, kao neinteresantna i kao nešto što jednostavno ne privlači odgovarajuću pažnju.

Postavlja se pitanje šta mi radimo da to ponašanje ne bude društveno prihvatljivo!

Nenade, možemo li da prokomentarišemo malo našu medijsku scenu? Mi nemamo, kako se to popularno kaže, celebrities poput Dejvida Bekama, nego imamo Aligrudića i ostale estradne ličnosti. Koliko takvi mediji zapravo doprinose etabliranju kulturnog modela koji ne podnosi različitost?

Sticajem raznih okolnosti, večeras govorimo ili promovišemo različitost, što je u civilizovanim državama, od kojih mnoge pripadaju formaciji koja se zove Evropska unija, nešto što je već decenijama unazad – da ne preteram pa kažem vekovima – neosporna civilizacijska vrednost. Nažalost, s obzirom da živimo u tom pretpolitičkom i, čak se bojim da kažem, u jednom predsvesnom društvu, mi evo danas moramo da uspostavimo neke prve, temeljne kamene različitosti kao vrednosti. Različitost je fenomen koji, nažalost, samo jedan relativno mali, relativno ograničen broj ljudi unazad 10-15 godina pokušava da afirmiše u ovoj zemlji s promenljivim uspehom.

Stvar je u tome, zapravo, što u civilizovanim zemljama postoji konsenzus o vrednostima različitosti. Znači, i levica i desnica, koja god da pobedi na izborima, u tome su one približne, ne samo po svojim dnevno-političkim stavovima, nego, da kažemo, po svojoj političkoj filozofiji. Između njih ne postoje nepremostive razlike u pristupu vrednostima različitosti.

Slična stvar se desila u bivšim socijalističkim zemljama – posle pada Berlinskog zida, političke elite tih zemalja su imali zajednički interes i zajednički plan i konsenzus o tome da žele da postanu članovi EU. Kod nas, nažalost, to još uvek nije situacija, i ovo što se dešava u skupštini je samo jedna, kako bih rekao, bočna posledica nepostojanja konsenzusa o tome da je Srbiji mesto u, što bi se reklo, evropskoj porodici naroda.

Naravno da je problem i u tabliodizaciji medija, ali o tome ću dve rečenice reći malo kasnije. Postoji međutim jedan mnogo veći i opasniji problem, a on je taj što se opet dešava da se mi, eto na primer, bavimo radikalima – ne mislim samo mi večeras, ovde, nego uopšte taj deo građanske osvešćene javnosti. Naravno da se treba baviti radikalima na jednoj, kako bih rekao, antiradikalskoj poziciji, sa jedne antiradikalske pozicije, naravno da treba praviti i jednu vrstu organizovane destrukcije radikalizma, ali s druge strane, mislim da je još važnije praviti jednu vrstu organizovane konstrukcije racionalizma. Tu malo gubimo na inicijativi i zbog toga se otvara prostor radikalima da diktiraju inicijativu, radikali kao nažalost još uvek registrovana politička organizacija koja je trebala ako ne petog, a ono šestog oktobra da bude zabranjena kao kriminogena i, prosto onako, kao organizacija koja daje značajan doprinos bolesti ovog društva.

Dakle, jedna strana je ta destrukcija radikalizma, ali ono što nama nedostaje jeste afirmacija potpuno drugačijih vrednosti, onih koje su u Evropi krajnje legitimne i krajnje normalne, da pokušamo da u doglednom vremenskom periodu ovu zemlju zaista privedemo nekoj pameti i da konačno doprinesemo da racionalizam prođe kroz Srbiju. To je nešto što se nama, nažalost, još nije desilo i što, kako sada stvari stoje, teško da će se desiti dok se ne promeni ta, kako bih rekao, mentalna matrica, ili dok ne promenimo dominantnu paradigmu.

Nažalost, čovek koji je pokušao, krenuo u promenu paradigme, uz sva osporavanja i svu kontroverzu koju je nosio sa sobom, baš je zbog toga dobio metak u srce, ni zbog kakvih drugih razloga, što mu ova predmoderno-radikalska opcija spočitava non-stop. I, nažalost, posle tog kratkotrajnog pokušaja da stvari počnu da se dovode u red, mi smo ponovo na prapočecima, ponovo vraćeni na paradigmu predpetookotobarskog perioda.

Mislim da bi se mnoge feministkinje složile da mi zapravo, uz milion drugih, imamo i problem patrijarhata. I kad pogledate tu skupinu od – koliko ih ima? – 230 muškaraca u republičkoj skupštini, i kad pratite njihovo ponašanje, vi zapravo samo možete da zaključite da imate posla s gomilom infantilnih muškaraca…

E sad, imamo još jedan problem – stvarno neću više da zadržavam vašu pažnju, samo dve rečenica apropo ovoga što je Borka rekla o tome da smo ono što govorimo, kao što smo i ono što jedemo, kao što smo i ono kako se ponašamo, kao što smo i ono kako vozimo – mediji u Srbiji su danas u toj meri tabloidizovani da ta histerija i ta netolerancija, ti najneverovatniji mogući patrijarhalni stereotipi svakodnevno iz njih izbijaju. Dakle, u našim medijima danas je potpuno normalno reći, ne znam, „peder“ i slično. Znači, apsolutno legitimno je jedno potpuno preslikavanje te patrijarhalne i, nažalost, još uvek dominantne matrice u kojoj se prema bilo kojoj vrsti manjina i bilo kojoj vrsti različitosti može ophoditi u najboljem slučaju kao prema nečemu što zapravo ne zaslužuje nikakvu pažnju do podsmeha. Naravno da su za to novinari najveći krivci, oni su ti koji najviše tome doprinose – nijedan političar ne može da upropasti toliko novinarsku profesiju koliko mogu novinari sami, i to ne samo po izboru i načinu tretmana tema, nego i po samom izboru termina.

Kod nas još uvekrecimo nije legitiman genelekt, dakle da ženska zanimanja i neke, kako bih rekao, imenice koje bi bilo logično da budu „poženstvenjene“, budu prebačene u ženski rod. Genelekt se do dan-danas veoma retko upotrebljava u srpskom novinarstvu, za razliku, na primer, od, kako bih to rekao, hrvatske verzije hrvatskosrpskog – dakle, hrvatski mediji su vrlo striktno preveli sve moguće reči i pogotovo imenice koje je moguće, ma koliko to isprva grubo zvučalo, u ženske oblike. Naš jezik i naša verzija, istočna, ili kako bih je već nazvao, srpskohrvatska je i dalje vrlo tvrda prema upotrebi takvih reči, i to ne zato što je jezik takav, nego zato što jezik prati ono što se u društvu i među ljudima dešava. Pošto među ljudima, da ne kažem muškarcima i ženama, ne postoji ta vrsta komunikacije, ta vrsta uspostave vrednosti, zbog toga se takve reči i taj trend ne pojavljuju ni u štampanim ni u elektronskim medijima.

Ono što si rekao, Nenade, iskoristio bih zapravo kao šlagvort, kad si rekao da treba da pravimo jednu vrstu organizovane konstrukcije racionalnosti. Moje pitanje, naprimer za vas Borka, glasi: kako zapravo izvršiti takvu konstrukciju kada imamo institucije koje su potpuno – ili razorene, ili je možda bolje i da ne postoje, kao što je Matica srpska, kao što je univerzitet, kao što je RTS, SANU, da ne nabrajam dalje. Dakle, sve te institucije koje bi mogle da promene kulturnu paradigmu potpuno su kontaminovane.

Imate mnogo socioloških i filozofskih analiza koje će vam reći da staljinizam ili nacizam nisu neracionalni. To su vrlo racionalni sistemi! Ja sam pre neko veče gledala „Pijanistu“ ponovo – ja mislim da čovek svaki koji gleda „Pijanistu“ može da se složi sa najžešćim kritičarem ove situacije a to je Corax. Dakle, ni staljinizam, ni nacizam nisu neracionalni – ima, naravno, «neobičnih» nijansi i u jednome i u drugome ali to nisu neracionalnosti. Desnica je ona koja regrutuje a levica, uslovno, jeste ona koja treba da obrazuje.

Dakle, radikala ima 400 000, šta radi šest i po miliona? Mislim, to je pravo pitanje! Kao što je pravo pitanje imamo li mi uopšte državu. Naime, ja i dalje mislim da mi imamo jače društvo nego što nam je država. Da postoji država, što kaže Žarko Puhovski, ona bi morala da stane u zaštitu slabijih, ona ima pravo i dužnost da štiti demokratiju. Dakle, onaj ko je na čelu države, on ne može da dopušta da neko ugrožava demokratiju. Ja sam sigurna da se Vojislav Koštunica pojavio u Dnevniku RTS-a posle napada na Ivanu Dulić-Marković i rekao – Sad je bilo dosta! – da bi bilo dosta!

Ja govorim u čemu je problem koji mi imamo – eto ga u tome, a imamo ga i znatno ranije, imamo ga od onog časa kad ljudi nisu videli da je Gazimestan u stvari loša interpretacija Špera. Ko je gledao Gazimestan, on zna da je to Šper u balkanskoj varijanti, sa onim pontonskim mostovima koji se bacaju preko… Dakle, kad sam videla da Slobu snimaju odozdo, ja sam znala da oni prave od njega Lenjina.

Ovo nije političko, ovo u čemu mi živimo je pitanje osećajnosti – nasilje se uvodi zbog toga da se isključi osećajnost, nasilje se uvodi zbog toga da se stvar obesmisli. Dakle, gori, za mene, od nasilnika jesu oni koji tome svakodnevno prisustvuju i ne reaguju. A da ne govorim da su to radili otpočetka… onaj ko je na vlasti zadaje ton, odnosno obavlja virtualni princip po kome se politika ne smije difamirati, on dakle štiti sebe, on štiti svoj položaj time što štiti tu državu. Ali, vi to jednostavno nemate.

Ja ću opet da se vratim na jezik. Meni uopšte nisu problem ti tabloidi – ja znam da je to DB, pa ovo pa ono, to sve znam ko šta tu piše, zašto se to radi, znam kad nešto izađe na naslovnoj strani šta se iza toga krije… Kad objave da je neko izdajnik, pogledam pa shvatim da je tamo neko kupio nešto pa ovaj treba da je izdajnik, sve to znam… Mnogo veći problem za mene predstavljaju takozvani institucionalni mediji kao što je «Politika», RTS, NIN. Ako na naslovnoj stranici «Politike» piše ovo ispod slike – Skinut je barjak SCG a stavljen je srpski steg – tačka! Odatle do tog majmuna koji je urlao u skupštini nema razlike. Ono što hoću da kažem je – dakle, skinuta je jedna malo turcistička reč „barjak“, nigde ne piše „skinuta je zastava“ – nego je skinut barjak – to znači da su ovi tamo poturice, Albanci i već sve to što ide – to TO znači – a stavljen je srpski steg! Šta je rezultat toga? Šest – nula u utakmici protiv Argentine! To je rezulat tog barjaka koji se diže uz pomoć čegrtanja!

Ne voli niko ovu zemlju! Posle odlaska Crne Gore se vidi – ljude je stid i svi bi da se sklone odavde. Jedan pisac je napisao – Ovo je zemlja nerođene dece. Ne voli nju niko, u stvari, svi se prave da smo na gostovanju ovde, a svi su patrioti. Dok nema empatije, koja je obezvređena tom vrstom patriotizma koji se promovira – nije problem pornografija u tim novinama. Šta radi, bre, crkva? Šta rade bre ti ljudi? Razumete? Tu je problem, a ne problem tabloida – baš me briga šta piše u «Kuriru» i «Pressu». Pa dobro, zna se ljudi šta je to!

Koliko znam Dulićki su prvo zamerali što nosi kikers patike jer ona, žena, izgleda onako normalno. Ono čudo što ulazi tamo – ja se uvek sećam te sekretarice, šeta i kaže – Jedan, dva, tri, četiri… – uvek sam se pitala ko je ta žena koja izađe onako blajhana i kaže – Jedan, dva tri, četiri… – Ništa čovek ne mora politički da shvati, ali on mora to senzibilno da shvati, a oni su uveli tu politku zato da, u stvari, desenzibilizuju stvari. Zato kažem, to je metoda – da vi to dovedete do apsurda i onda se većina ljudi otuđuje od toga zato što je to besmisao. Mislim, ljudi teško mogu da shvate besmisao. Dakle, to je jedna namerna politika u kojoj ja zaista mislim da su šest i po miliona odgovorni, da su odgovorna glavna glasila. Ja nisam primetila da je neko u «Politici» reagovao – ma ceo broj treba da bude o tome šta se desilo u skupštini! Onda bi vi zadali jedan društveni kod u kome se neke stvari regulišu…

… Tu se zapravo… potpuno se slažem sa Borkom – tu se zapravo radi o vrednostima – a o tome se kod nas uopšte ne govori. Mi jako puno pričamo o tome da mi hoćemo u EU ali, eto, to je strašno teško pošto nas EU stalno uslovljava. Pa ćete onda da vidite u novinama kako je EU kriva što su prekinuti pregovori, pa ćete videti kako nama EU zapravo uopšte ne treba, možemo mi sve to sami…

A i kada se govori o tome šta sve treba da se uradi, nikad nećete pročitati da mi to treba da uradimo zato što je to nama u interesu, odnosno, zato što to za nas predstavlja objektivnu korist nego to traži Brisel, i sede neki zli ljudi u Briselu koji verovatno ni o čemu drugom ne razmišljaju nego kako da izmaltretiraju Srbiju. Mislim, to je slika koja se ovde stvara, i iz te nasušne potrebe da maltretiraju Srbiju izmišljaju nove i nove… već da ne govorim o antisrpskoj globalnoj politici, teorijama zavere itd, itd. Znači, ide se i dotle. Dakle, jednostavno se radi o sistemu vrednosti koji ne samo da nije prihvaćen u Srbiji – on nije poželjan.

Vi recimo imate crkve i verske zajednice. Pre mesec i po dana u Skupštini Srbije usvojen je Zakon o crkvama i verskim zajednicama koji ne samo da nije usklađen sa evropskim standardima i evropskim vrednostima nego predstavlja potpunu suprotnost tim vrednostima, i obrazloženje je da te evropske vrednosti ne valjaju. Znači, mi imamo svoje koje su bolje i mi zbog toga donosimo ovaj zakon. I imate situaciju gde se prosto apeli Saveta Evrope da se uvaže određene sugestije Venecijanske komisije na taj zakon tumače ponovo kao jedno maltretiranje Srbije, odnosno, kao pokušaj da se zapravo oduzme Srbiji njen nacionalni identitet, da joj se oduzme njeno nacionalno biće.

Imate poslanike u skupštini koji kažu – Jeste, ali da se ovaj zakon ne bi usvojio, ja ne bih mogao da dignem crkvu u svom selu!

I to je, u stvari, suština. Dakle, suština je to da će sad po nekim selima, u većini sela, verovatno nići crkve. Ali, nije problem čak ni u tome, problem je u sistemu vrednosti koji se time nameće. Dakle, utisak je da ova država, odnosno, ovaj establišment ne želi evropski sistem vrednosti. I sve iracionalno ponašanje koje proizilazi iz toga zapravo je rezultat neprihvatanja sistema vrednosti.

Imate i situaciju sa odvajanjem Crne Gore i priznavanjem Crne Gore gde Vlada Srbije sebi dozvoljava da reaguje emotivno što je apsolutno neprihvatljivo u jednoj racionalnoj politici državnoj. Dakle, sad mi 12 dana plačemo nad tim što se Crna Gora odvojila, i ne priznajemo je, i uopšte ne shvatamo kakav to spoljnopolitički efekat ima. Ma katastrofalan spoljnopolitički efekat! Znači, to je potpuno jedno iracionalno ponašanje koje je uslovljeno jednostavno jednim doživljajem i shvatanjem i Srbije i okruženja i sveta koje je potpuno pogrešno i koje zapravo još uvek nije spoznalo činjenicu da je Hladni rat završen i da je odnos snaga u svetu nešto potpuno drugo nego što je to bilo sedamdesetih, osamdesetih itd. I u skladu s tim je, naravno, i pozicija same Srbije.

Gospodine Dereta, kad smo već kod ove teme, šta je zapravo danas u Srbiji elita? Da li postoji neka vrsta, ajd da kažemo underground elite pod kojom bih podrazumevao sve ono što mi radimo kao NVO-i petnaest godina i svi oni ljudi, poput Mirka Kovača, Bore Ćosića, kojki su naprosto prekriženi u našoj kulturi, ili je elita Matija Bećković i ostala ekipa?

Šta je elita u Srbiji danas – mislim šta je javno promovisana elita, a šta je prava elita, to su potpuno različite stvari» – zavisi odakle se gleda – da li gledate iz prve Srbije, iz druge Srbije ili iz neke treće, koju nam sad najavljuju. Dakle, očigledno da imamo više elita, kao što imamo imamo i više Srbija. Nažalost, u ovoj drugoj Srbiji, elita je retka i uglavnom pasivna pojava. Moram da kažem da sam u tom smislu više kritičan prema nama samima, a sve više sam u potrazi za nekim metodom, za nekim jezikom o kome često Borka i ja razgovaramo koji bi bio jezik razumljiv većini jer to je problem, problem je tih šest miliona ljudi, koje je Borka pominjala, koji sede pasivno. Problem je u tome što zapravo mi nemamo elitu koja je spremna da nešto rizikuje i nemamo ljude sa vizijom i nemamo hrabre ljude sa vizijom. Imamo neke ljude koji su spremni da nešto kažu jedanput nedeljno ili jedanput u tri meseca u «Peščaniku», ili kad već dobiju priliku, i to je sve…

Uzmimo primer koji se nedavno desilo sa Građanskim inicijativama, kada smo hteli da objavimo u «Politici» podlistak o nacionalnim manjinama. «Politika» je imala problem da objavi dodatak o nacionalnim manjinama, jer nisu tačno znali šta je to, valjda su mislili da je subverzivno pominjanje manjina u Srbiji, jer šta manjine zapravo hoće!? A oni zapravo hoće samo ministarstvo i zakon o manjinama koje nisu dobili. Mi smo sačuvali Ministarstvo odbrane, sačuvali smo Ministarstvo inostranih poslova jer se bez toga ipak ne može, je li tako, ali mi nemamo više ministarstvo za ljudska prava i manjine. To nismo preuzeli jer taj resor bi trebalo da pripadne, bože moj, Rasimu Ljajiću, po nekom automatizmu a nama je drug – Ugljanin! Dakle, zbog toga i zbog tih nekih drugih osetljivosti dragog nam vođe mi nemamo neke elementarne civilizacijske vrednosne institucije. Ministarstvo za ljudska prava i manjine je stav da država štiti ljudska prava i manjine. Ako država nema institucije koje se time bave, znači to joj ne spada u sistem vrednosti. To je prvo.

Drugo, mi imamo jedan ogroman problem, to je nedostatak političke alternative. Upravo u raspravi o zakonu o verskim zajednicama itd, itd, mi smo pregovarali sa strankom koja se gnuša parlamenta pa je izašla na ulicu ali ja je ne vidim ni na ulici. Tada je, u razgovoru, jedna osoba koja je inače nama vrlo bliska, mislim nevladinom sektoru, rekla – Pa dobro, što vi NVO-i ne odete pred vladu da protestujete? – a ja sam rekao – Izvinite, molim vas, a što vi ne protestujete? – on je rekao – Pa mi smo izašli iz parlamenta. – Pa idite pred parlament, pa ispred parlamenta protestujte, a ne kad je gusto – ajde NVO-i.

Zašto? Zato što mi nemamo glasove koje možemo da izgubimo a oni misle da, ukoliko protestuju, ukoliko se jasno postave, ukoliko kažu stav o tome što se događalo u skupštini, da će izgubiti, o bože moj, te radiklaske glasove koje nikada ni nisu imali i na koje ne treba da računaju. I kad mi kažete da treba Voja da izađe i da kaže – dosta! – pa izvinite, molim vas, ima neko i iznad njega, a to je predsednik Republike. Pa što predsednik Republike nije rekao – Meni je žao što predesednik Vlade nije izašao, meni je žao što predsednik parlamenta nije izašao… – što nije tražio na javnom servisu pola sata, 15 minuta, jedan minut da kaže – To je nedopustivo! Možda je igra naše reprezentacije protiv Argentine rezultat činjenice da su se oni uplašili autoriteta Borisa Tadića (pošto je bio na utakmici!).

Ja hoću da kažem da naprosto mi nemamo odgovor na tu vrstu agresije koja se generiše kroz sistem, ona legalizuje agresiju i nasilje, legalizuje taj nazovimo ga govorom mržnje, ona ne poštuje, ismijava instituciju koja reaguje kada treba i kako treba. Ksenija je pomenula da je ovaj zakon o verskim zajednicama suprotan svim evropskim normama. Gore od toga, a bliže nama je da je on suprotan Ustavu Srbije. Gde je Ustavni sud, institucija koja po automatizmu treba reaguje i kaže – stop.

Čak i kada zakonodavni odbor skupštine kaže da je to sve, kako misle, po zakonu, onda Ustavni sud kaže – ne, izvinite, nije po ustavu i ne može. Ali Ustavni sud je pod uticajem jedne od stranaka bivše članice koalicije, i sadašnje članice koalicije, i on, kako bih rekao, odlučuje kad dobije to zeleno svetlo i odlučuje po odlukama koje su mu očigledno dostavljene. Dakle, ako nemate nijednu instituciju koja dosledno radi svoj posao, vi onda stvarate jednu nesigurnost u društvu, generišete strah građana, oni vas svakih malo i kontinuirano podsećaju da je premijer ubijen, a da oni koji su ga ubili još uvek za to nisu osuđeni, da oni koji su nagovarali na ubistvo nisu ni pomenuti. Dakle, vi imate jedno permanentno stvaranje i sejanje straha, i to blokira ljude. Ja ih razumem. Zašto bi se neko, nazvali ga mi elitom ili ga nazvali kako god hoćete, isturio da nešto kaže. Zašto? Da bi bio ubijen na ulici onako pa da bude jedan od nerešenih slučajeva? Zašto bi se novinar isturio, pisao ovako ili onako? Da bi bio ubijen? I toga ima, i nerešenih slučajeva ubistava novinara. Prema tome, to je pitanje i neke elementarne hrabrosti, ali je i pitanje onog što je Borka rekla, a to je obaveza države da štiti demokratiju i obaveza institucija da rade svoj posao.

Molim vas lepo, pa mi smo u samom parlamentu – srž parlamentarizma je kod nas potpuno naopako postavljen – kod nas je parlament odgovoran vladi, kod nas pralamentarci koji su imenovani od strane predstavnika svojih stranaka a ne izabrani po svom kvalitetu na izborima, sada gledaju u predsednike svojih stranaka koji su ministri. Pa da vidim bilo koga iz Vojine stranke koji će Velji da kaže – Izvinite gospodine ministre, to što ste kupili lokomotive je nezakonito. – Pa da vidim da li će da glasaju protiv budžeta. A ne odmah policija, tužilaštvo, ovo-ono, prisluškivanje. Dakle, vi imate, kako bih rekao, jedan sistem pretnji institucijama i s te strane ja potpuno razumem te poslanike. Oni lepo sede. Koliko zarađuju?

Radikali? Nisu ludi da preuzmu odgovornost, da preuzmu vlast. Što bi? Najjača opoziciona stranka. Dobra plata, kradu na putnim nalozima i kažu to je u redu, ali nama kažu – molim vas, što se vi bunite! Imaju lokalnu upravu, odatle crpe sve što mogu. I sad da preuzmu odgovornost? Oni imaju na računu 90 miliona dinara u ovom trenutku! Mašala, milion eura! Imaju magistrat u Zemunu, lepa zgrada, imaju Zemun…