KULTURNA TRANZICIJA
KARIKA KOJA NEDOSTAJE
Muzej Vojvodine,
Novi Sad,
22. 12. 2005, 19h
UČESTVOVALI:
Teofil Pančić, novinski pisac
Dimitrije Boarov, novinar
Vladimir Crnjanski, filmski kritičar
Branka Ćurčić, kuda.org
Branka Čurčić, kuda.org:
Dobro veče, najpre da vas pozdravim i da vam poželim dobrodošlicu na tribinu „Kulturna tranzicija: Karika koja nedostaje“, koju organizuje Nezavisno društvo novinara Vojvodine, uz podršku Fonda za otvoreno društvo i Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i kulturu. Moje ime je Branka Ćurčić i dolazim iz organizacije „kuda.org“, pozvana sam da moderiram večerašnji razgovor. Pre nego što vam predstavim naše učesnike, u nekoliko kratkih crta pokušaću da dam okvir, odnosno da, na neki način, usmerim našu tribinu.
Polje kulture, kako kod nas, tako i na evropskom nivou, veoma je često marginalizovano i, u principu, ne postoji relevantan politički i teorijski pristup ovoj tematici. Na evropskom nivou, kako neke studije kazuju, kultura generalno postaje regresivna i vraća se nekim rigidnim formama iz pedesetih godina prošlog veka. Ta tvdrnja je, konkretno, produkt istraživanja o budućnosti evropskih kulturnih politika, koju je sproveo Evropski institut za progresivne kulturne politike iz Beča. Jedan od autora te publikacije smatra da današnju kulturu na evropskom nivou definiše rigidno isključenje manjina uopšte, te da kultura postaje poligon za vladavinu neoliberalnih principa i, na taj način, instrumentalizovana. Takođe, on kaže da participacija postaje obavezna, a kreativnost - imperativ, dok zahtev za transparentnošću postaje potpuni nazor. Po njegovim rečima, tranzicija u kulturi koja se na evropskom nivou dešava, kreće se od liberalne do autoritativne faze.
Međutim, da ne bismo večeras upali u zamku da kritikujemo evropske kulturne trendove, te da ta kritika podseti na desne tendencije kod nas, svakako dobro dođe jedna introspekcija, odnosno kritični odnos prema onom što se na tom polju dešava u Srbiji. U najavi za ovu tribinu navedeni su neki primeri koji karakterišu današnju kulturnu paradigmu, a koji potenciraju postojanje i dominaciju jednog tradicionalističkog, konzervativnog i samoreferentnog kulturnog modela u Srbiji. Upravo je cilj naše debate da pokušamo dati presek trenutnog stanja u Srbiji. Sa druge strane, pokušaćemo dati odgovor i na pitanje šta je moguće uraditi da tzv. kulturni sektor postane relevantan kada je transformacija i modernizacija Srbije u pitanju.
Što se lokalnog nivoa tiče, mi imamo jednu specifičnu situaciju u Vojvodini i Novom Sadu, pa sam se zaista nadala da će neko od predstavnika pokrajinske vlasti biti večeras prisutan. Međutim, bez obrazloženja, mada je prihvatio poziv, gospodin Dušan Vujičić, pomoćnik pokrajinskog sekretara za kulturu i obrazovanje, večeras nije sa nama. A, on bi svakako bio relevantan da govori o jednom od dva primera koja ću sada napomenuti: početkom ovog meseca u Novom Sadu osnovana su dva tela koja treba da se bave strategijom kulturnog razvoja, pre svega mislim na osnivanje Saveta za kulturu pri Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje i kulturu, koji je formiran 8. decembra, kao stručno i savetodavno telo Sekretarijata; drugo, sutra se formira Unija umetničkih udruženja Vojvodine...
A sada da se obratimo našim gostima. Gospodine Boarov, zamolila bih vas da iz vaše perspektive kažete šta bi kulturna tranzicija trebalo da predstavlja i kako biste vi okarakterisali postojeći kulturni model u Srbiji?Dimitrije Boarov:
Daću uopšteno mišljenje. Moram da kažem da je tranzicija jedna vešto izmišljena reč za povratak kapitalizma, to jest tržišne ekonomije i pluralne demokratije, dakle, povratak zemalja, koje su se zaputile u nešto što se zove socijalizam, na onaj model koji vlada u ekonomski najuspešnijim zemljama na svetu. Tranziciju je na istoku Evrope pokrenuo upravo slom, bankrotstvo kulturnog modela i kulturne politike. Karikirano rečeno, taj koncept, da ga tako nazovemo, fetišističke kulture pretovario je slabašnu lađu i, na kraju - vi ste imali previše kvaziobrazovanih ljudi, imali ste previše kvaziprofesora univerziteta, imali ste previše kvazinaučnih insituta... Na kraju, imali ste iluziju da ste ostvarili civilizacijski, modernizacijski napredak na konceptu kulture koji je u osnovi bio nezdrav, u tom smislu što je ključnu ulogu u posredovanju između njenih vitalnih tokova imala jedna nereprezentativna i neizabrana politička elita. Tako smo stigli do toga de je recimo neki Todo Kurtović bio glavni usmerivač izdavačke produkcije u jednoj evropskoj zemlji. Ubacujem samo jedan flagrantan slučaj kao primer.
Znači, taj koncept kulture, kulturnih institucija, biblioteka, izložbi, menifestacija, i tako dalje - jednostavno se urušio u sebe. Nije vratio osnovnih produktivnim snagama ni deseti deo onoga što je u njega uloženo, i taj produktivni deo jednostavno nije mogao više da funkcioniše. Prema tome, sve počinje u kulturi i sve se u njoj završava. Tako je i tranzicija započela zbog sloma kulture i mišljenja. Kada danas neko kaže da je naša kultura propala zbog tranzicije, mislim da se tu radi o kardinalnoj zameni uzroka i posledica. Ovo ovde govorim prosto da bi imali na umu od kog stava krećem.
Drugo, taj stari koncept kulture duboko je usađen u mnogim svestima i, prosto, tu oblast kulturne politike u Srbiji drže ili komunisti ili fašisti. I naprosto, vi nemate, ili bar ja ne mogu da se setim niti jednog čoveka iz te oblasti koji govori neoliberalnim jezikom. Odmah da ovde kažem da je taj tzv. liberalni, građanski koncept organizacije kulture pretovaren mnogim užasnim problemima, on ima strašne mane, ali sve drugo je još mnogo gore.
Da navedem sada jedan primer: bio sam iznenađen - pre neki dan je na televiziji bila emisija u kojoj je učestvovala naša inače sjajna glumica Svetlana Ceca Bojković.Ako čovek zanemari da je ona tu bila predstavnik nekih esnafskih organizacija, iz svake njene rečenice progovara Boljšoj teatar, matrica shvatanja kulture kakva je izgrađena u vreme staljinizma. Možda je prejako ovo što kažem, ali bio sam iznenađen.
Kao i u ekonomiji, tako i u stvarima kulture, držim se one čuvene Šumpeterove rečenice da su krize vrlo zdravlja razdoblja u ekonomiji, pa tako i u kulturi, jer za vreme kriza vlada tzv. kreativna destrukcija. Znači, sve ono što je trulo, to propada, i tu ne sme sme biti nikakvog plakanja. Veliki problem Srbije danas jeste činjenica da i ta nesrećna politička superstrukutra - koju svakodnevno gledamo na televiziji i krstimo se sa obe ruke – koliko god je interesno opterećena da krade, da se bogati, da razvija najprofitabilnije stvari, ima komplekse – što je primitivnija, to su kompleksi veći - prema starim obrascima kulture i kulturne politike, i na izvestan način pokušava da spase ono što se spasiti ne može. Imate institucije tipa SANU, Matica srpska, beogradsko Narodno pozorište, SNP – to su sve institucije sa dugom tradicijom - i imate nesreću da je država preuzela da brine o njima, što će verovatno krizu u tim institucijama produbiti. Jer, država je ono što je u Srbiji u još većoj krizi.
Kada govorimo o izgradnji koordinata nekog novog kulturnog obrasca i neke nove kulturne politike, te podršci nekoj novoj mreži kulturnih institucija – mi se susrećemo sa velikim problemom: kada se kaže da je Srbija u krizi, misli se na krizu elite u Srbiji. Nisu ni železnice, niti poljoprivreda, ni drumovi, ni fabrike, niti košarka, u najdubljoj krizi, već elita. A nema dobrog obrasca da se kriza elita prevaziđe, osim da se doslednom tranzicijom izvrši relociranje moći i novca, te da se novi centri moći legitimišu postavljajući nove kulturne obrasce, koji će – u to ne treba sumnjati - takođe biti loši, ali možda manje loši nego sadašnji.Branka Čurčić:
Da li mislite da je realno da će doći do relociranja moći i kapitala ili će doći do produbljivanje krize tokom ove naše tranzicije?Dimitrije Boarov:
Propast ima svoju dinamiku - ide sporo pa onda dolazi do slomova. Što duže koncept ove države opstane, to će finalna faza sloma kulturne politike i kulturnog koncepta doći kasnije. Međutim, možda je bolje da dođe što pre, mada se ne usuđujem da to tvrdim. U ekonomiji postoji pravilo: bolje stečaj pre nego kasnije.
Branka Čurić:
Teofile, da li možemo govoriti o depolitizaciji kulture, u smislu promene centralnog, partijskog odlučivanja o stvarima kulture i kulturnih institucija?Teofil Pančić:
Neću se dugo zadržavati na odgovoru na tvoje pitanje, jer me kulturne institucije previše ne interesuju, bar ne kao ključni odgovor na sve. Ali, kada smo već kod toga, treba za početak reći da je današnji ministar kulture - čovek koji nema nikakve reference iz kulture, dakle čovek koji se ne bavi kulturom, pa makar i loše. Dragan Kojadinović nije - kao onomad što se u komunizmu zvalo - kulturni radnik, i to nikakve vrste. On je bio novinar, i to ne novinar kulturne rubrike već isključivo politički novinar. Samo zato što je bio zgodan kadar SPO-a, koji je dobio taj resor, on je postao ministar kulture.
A takvo ponašanje su izbegavali čak i komunisti, to je izbegavao čak i Milošević, koji je postavljao svoje aparatčike, kvazidramske pisce poput onog nesrećnika Đukića i slične, ali Đukić je makar izigravao dramskog pisca. Dragan Kojadinović ne radi ni to, on se čak i ne pravi da je čovek kulture, tako da su stvari ogoljene do kraja, već od samog vrha te imaginarne institucionalne kulturne piramide u zemlji.
Kada stvari na „vrhu“ stoje tako, onda je sve normalno, onda je normalno da u Novom Sadu imaš gradskog ministra za kulturu koji je, valjda, po rejtingu 136. likovnjak u gradu, ali je recimo blizak stranci koja danas vlada Novim Sadom. Naprosto, onda je to jedan model koji se reprodukuje od vrha do dna. Naravno, ima i pozitivnih primera, ali uglavnom je to ta matrica, uglavnom se tako radi. U poređenju sa nekim drugim oblastima, u kulturi nema nekog velikog novca i nema velike moći, ali ima simboličku težinu, reprezentativno je, može da se stekne neki politički poen, mogu da se drže pozicije koje u nekom trenutku mogu nešto da znače ovoj ili onoj stranci, ovoj ili onoj strukturi, ili ovoj ili onoj komaniji... Jer, znate, kada ulazimo u kapitalizam, onda nisu bitne samo stranke, bitne su i kompanije i korporacije.
Hajde da vidimo šta je to kulturni model i kakav je on u Srbiji! Recimo, moj uvaženi kolega i književnik Filip David, u svakom svom tekstu i intervjuu u poslednjih desetak godina obavezno spomene „kulturni model“ i „filosofiju palanke“. I mnogima je dosadio zbog toga. Međutim, to što on na tome insistira savršeno je logično, jer koji je kulturni model ovde na vlasti ako ne „filosofija palanke“ – naravno, termin je preuzet od Radomira Konstantinovića, po naslovu njegove knjige. A šta je to „filosofija palanke“? Mi imamo zapravo od početka devedesetih godina – mislili smo da u dvehiljaditim nećemo to da gledamo, a gledamo - neku vrsta traženja, uporne potrage za „zlatnim dobom“, nekakvim „izgubljenim gralom pretkomunizma“. Zli komunizam je, jelte, uništio sve, pa ćemo mi da se vratimo u neko idilično doba od pre...
Dimitrije me je podsetio na dragocenu ličnost i delo druga Tode Kurtovića. Kada sam bio klinac, mislili smo da su ličnosti poput Tode Kurtovića nešto najgore što nam se može desiti, da naprosto nema ništa gore od toga, da će, kada jednog dana tode kurtovići odu iz našeg života, sve biti bolje. Međutim, onda su došli tode murtovići, i ispali su još gori. Zašto su još gori? Zato što je komunizam – komunizam koji je bio karikaturalan, groteskan i bedan, i zato je morao i da propadne – makar u nekoj srži imao modernizacijski naboj, pa makar i pogrešan, zato što je on ipak polazio od modernizacije društva, od toga da postoje nadnacionalne, nadetničke vrednosti, da postoji nešto što se zove oslobođenje čioveka, da je to nešto za šta se vredi boriti... A šta smo mi dobili nakon sloma komunizma i, sa ili bez navodnika, komunističke paradigme? Dobili smo ne nekakav liberalizam, sa svim njegovim vrlinama i manama, već - povratak u neko malograđansko, sitnoburžujsko, nekakvo vunovlačarenje o nekakvim nacijama i slavnim istorijama, o nekim velikim tradicijama, o tome kako umesto sletova treba da imamo oficirske balove....
I onda je po toj matrici i sve drugo građeno. Zato mi živimo u društvu u kojem realno nepostojeće, realno odumrle insitucije, poput SANU ili Matice srpske - zapravo još uvek predstavljaju nekakve pseudocentre koji tobože emituju nekakvu vrednost, a zapravo ne emituju ništa. One su odumrle, one ne postoje, a ta ideja o nekakvoj koncentraciji vaskolike nacionalne pameti pogrešna je ne zbog toga što u njoj sede i glavnu reč vode Dobrica Ćosić i Matija Bećković, nego bi isto tako bile pogrešne da su umesto njih tamo neki sasvim drugi ljudi koji bi, recimo, meni bili simpatičniji. Naprosto, taj model nekakvog nacionalnog centra koji širi vaskoliku pamet - jer postoji kao neka srpska ideja koju će neko da uobliči, a mi ćemo svi da je sledimo, a umetnici da je dočaravaju, ko na daskama koje život znače, ko u dugometražnom filmu o Kosovskom boju, itd. – to je jedan model koji je zapravo karikatura onog famoznog ideološkog modela komunizma, ali je pritom još i gori jer sa sobom nosi naboj moralne ucene.
U komunizmu je bilo relativno lako, bar u onom komunizmu koji ja pamtim, podsmevati se dominantnoj ideološkoj paradigmi, govoriti da je to budalaština, jer je to svakome iole normalnom već bilo jasno. I nije bilo tog ucenjivačkog dela, jer sve što ti je bilo potrebno jeste da ne budeš karijerista i da ne budeš član Saveza komunista, i zdravo! Međutim, takozvana patriotska matrica nosi u sebi neuporedivo veći ucenjivački mehanizam i ona tzv. izdajnike nacije – a mnogi izdajnici nacije su pronađeni među umetnicima, i to nije slučajno – mnogo strašnije ucenjuje od izdajnika partije i izdajnika ideologije, jer u sebi nose mnogo veću stigmu. Protiv njih se okreću ne samo ljudi na vlasti već i običan čovek koji gleda televiziju.
U tome, u tom ucenjivačkom mehanizmu, krije se perverzni uspeh postkomunističke kulturne matrice, koja je devedesetih godina bila, prirodno i logično, apsolutno dominantna. Interesantno je, međutim, kako je u mnogim svojim aspektima ona ne samo preživela već i ojačala posle 5. oktobra. Spomenimo tu dominaciju klerikalističkog segmenta, koji je danas mnogo jači nego za vreme Miloševića. Mi se u nekim btinim stvarima i dalje krećemo spokojno nazad.Branka Čurčić:
Očigledno je da nalazimo u nekom vakuumu, i to svakako ne samo u oblasti kulture. Međutim, da li boljitak koji treba da se tezi tranzicijom ima ikakve veze sa Evropom i evropskim integracijama?Teofil Pančić:
Ne treba gledati Evropu kao nekog kumira, u smislu sad ćemo mi doći u Evropu i tamo će sve biti super. Ako Evropu gledamo samo kao jedan korporativistički projekat u kojem ćemo svi biti lepi, divni potrošači - ja nemam ništa protiv; za mene ekonomista koji nije liberal nije ništa, ali, isto tako, nije ništa ni umetnik koji nije neka vrsta romantičnog levičara. Moramo da imamo i onu drugu stranu medalje, jer neće nama Evropa, šta god to značilo za nekoga, doneti emisiju iz kulture na TV B92. Zašto na TV B92, koja je najevropskija televizija u ovoj zemlji nema emisije iz kulture. Tamo se, osim negde marginalno, ne govori o književnosti, o izložbama, ne govori se o filmovima ukoliko to nije premijera nekog megaspektakala. Sponzorisana emisija „Yelow Cab“ je jedina emisija gde se uopšte govori o kulturi, 30 minuta nedeljno, od čega deset minuta otpada na reklame.
Hoću da kažem, nije Evropa odgovor na sve, naprosto radi se o tome koliko ima samopoštovanja među ljudima koji se bave kulturom, a drugo je pitanje da li ljudima u ovoj zemlji ta kultura uopšte treba. Da li to nekoga u ovoj zemlji zanima? Sa jedne strane, pomisliš da ne treba, sa druge strane: pozorišta su puna; kada se snimi iole suvisli film, što se retko dešava u ovoj zemlji, to se ipak gleda; knjige koje se iole dobro izreklamirju, a nisu treš, prodaju se solidno s obzirom da ovo nije velika zemlja i da su čitaoci vrlo siromašni...
Opet mi se čini da postoji jedan raskorak u medijskom pokrivanju i onoga što jesu potrebe. I ne možemo mi da očekujemo da će Srbija ući u EU i da će onda sve od sebe da legne. Leći će one stvari koje EU može da rešava, a to su neke druge stvari, to nisu one o kojima mi večeras govorimo. Što se tiče ovih stvari, mislim da mi to moramo sami da uradimo. Da nemamo tu bednu državne televiziju i radio, mi nigde u ovoj zemlji ne bismo mogli da čujemo da se nešto u ovoj zemlji snima, da se otvaraju neke izložbe, i slično. Ne, samo „rogonja“, samo „svetski a naš“, sve se svelo na to, mi živimo u jednoj karikaturi kapitalizma. Kada odem u prave kapitalističke zemlje, ja zaista ne vidim toliki teror reklama, ni toliki teror bilo čega drugog što je direktno tržišno. Mi smo iz diktature komesara ušli u nešto što svojim jednim krakom preti da postane diktatura popova, a drugim da postane diktatura „japija“. Nijedan, ni drugi kulturni model mi se ni najmanje ne dopada.Branka Ćurčić:
Da li je moguća neka sredina?Teofil Pančić:
Nije moguća sredina, moguće je pronaći neki put i prostor da bude još nešto. Ja neću da ukidam ni popove ni „japije“, ali hoću da bude prostora za još nešto. Naprosto, čovek se moram izboriti za mesto za pismene. Zašto glavni list u tzv. srpskoj Atini, „Dnevnik“, ima samo jednu stranu kulturne rubrike. Čak i onaj „Danas“, koji je „low budget“ projekat i krpi se s koca i konopca, ima tri strane dnevno za kulturu. Kulturna rubrika „Dnevnika“ ima jednu stranu, a sportska rubrika šest-sedam. Bogati, kao da se u Bačincima ili u Jasku i Bačkom Jarku strašno važni sportski događaji dešavaju, pa to mora na sedam strana da se pokrije, a kultura ima jednu stranu, od čega polovina otpada na agencijske vesti skinute sa interneta. A, istovremeno, u toj redakciji rade sjajni kulturni novinari. Vi takve ljude nemate ni u jednoj beogradskoj redakciji!
Branka Ćurčić:
Hvala, Teofile, dao si dobar šlagvort za još jednog našeg večerašnjeg gosta - filmskog kritičara i novinara „Dnevnika“ Vladimira Crnjanskog. Da se nadovežemo na Teofilovu priču i da te pitamo, Vlado, zašto „Dnevnik“ ima samo jednu kulturnu stranicu, kada u svojoj redakciji ima kritičnu masu ljudi koji su kompetentni ili donekle kompetentni da pišu o kulturnim temama. Podsećam te da je do pre nekoliko godina postojao „Dnevnikov“ kulturni dodatak koji je izlazio jednom nedeljno.Vladimir Crnjanski:
To možemo da gledamo vrlo prosto, u pitanju je danak tranziciji. Otkada je „Dnevnik“ privatizovan i možda spasen propasti, oglasi su dobili prostor na račun kulture. Dešava se često, međutim, da kada nema oglasa, onda treba kulture. To je dosta apsurdna situacija, imamo scene kada urednik kaže – hej, ’ajmo brzo nešto da uradimo! Odgovor je prost, to je ipak jedna lokalna novina sa novim poslodavcem i vlasnikom. Ideja je da je to jedan lokalni list koji teško da može da se vine izvan granica Novog Sada, a bilo bi dobro da pokrije Vojvodinu. Nekada je list „Dnevnik“ konkurisao nekim beogradskim dnevnicima, a danas definitivno zaostaje sa njima. Razlog za to verovatno se krije i u pravom slomu koji je doživeo tokom devedesetih.Branka Ćurčić:
Na koji način mediji kod nas formiraju sliku o kulturi i kulturnoj tranziciji u Srbiji? Postavlja se pitanje kompetentnosti novinara i medija za praćenje ozbiljnih kulturnih sadržaja!Vladimir Crnjanski:
Diktat po kojem mediji danas rade - tu uključujem i moj rad, koji se promenio tokom poslednjih petnaestak godina – jeste da se ide na što kraće i informativnije sadržaje. Takvi su zahtevi dnevnog novinarstva. Bio sam nedavno na skupu filmskih kritičara, među kojima bili i neki beogradski kritičarski macani, kojisu mi rekli, čak sa nekom ljubomorom zbog mog mestu u „Dnevniku“: „Videćeš radićeš sve kraće, a možda će ti plata biti sve veća!“ Ali, kažu, to je propast. Donekle se to i dešava.
Ako generalizujemo kako mediji danas prate kulturu– da li je to i duh vremena? – to je da sve mora biti zanimljivo i brzo, kamera obavezno mora da bude iz ruke i da drhti, jer to je ono što voli publika. Mediji idu na instant varijantu, a onda dolazimo u situaciju u kojoj je sve zanimljivo, a zapravo više ništa nije zanimljivo. Kao primer, možete svakog jutra na raznim televizijama da gledate jutarnji program, gde PR-ovi distributerskih kuća najavljuju filmove. To je prilično smešno!
Mislim međutim da mediji nemaju veliki uticaj na kulturno jezgro koje postoji. Možda je drugačije u Beogradu, ali u Novom Sadu se to širi „od uha do uha“, i vi možete na nekim događanjima videti određene grupe ljudi koji iz ovih ili onih razloga dolaze. Uglavnom, ljudi koji ozbiljno prate kulturu nemaju ni para ni vremena da prate te super-šarene novine, gde je sve predstavljeno kao kompjuterska igrica. Ako, recimo, pozorište na taj način nije predstavljeno, to je možda mana tog stručnjaka za marketing jer će privući samo jedan segment publike.
U jednom trenutku sam se, posle devedesetih godina, vratio i ponovo pogledam program RTS-a. Video sam da postoje ponovo emisije iz kulture, međutim - i to možda dobro govori kakav je tretman kulture u našim medijima - te emisije počinju veoma kasno, negde oko 23 sata, pa i kasnije.
