KULTURA TRIVIJALIZACIJE, POTISKIVANJA I PORICANJA
KONSTRUKCIJE STVARNOSTI
Muzej Vojvodine,
Novi Sad,
26. 01. 2006, 19h
UČESTVOVALI:
Filip David, književnik
Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji
Žarko Korać, psiholog
Aleksandar Bošković, antropolog
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV:
Trivijalizacija je jedan od oblika izbegavanja, zaobilaženja ozbiljnih pitanja, pogotovo ako ona ima - a ona to kod nas definitivno ima - političku i ideološku pozadinu. Fenomen radikalnih desničarskih partija i pokreta u Srbiji jeste upravo fenomen trivijalizacije stvarnosti i važnih društvenih tema, i on se zasniva na potiskivanju i poricanju očiglednih istina. Takve političke opcije su najpopularnije u društvu i one su najočigledni, najekstremjniji oblik trivijalizacije koji koketira sa prostaštvom, otrcanošću i banalnošću.
Za razumevanje ovog problema valjalo bi nam se malo vratiti u prošlost, a ostati u Novom Sadu. Naime, tzv. antibirokratska ili «jogurt» revolucija 1988. godine začeta je upravo na trivijalizaciji, odnosno prostaštvu. Milošević je progovorio običnim i prostim jezikom, govoreći floskule razumljive najnižim socijalnim i intelektualnim slojevima. Napokon su ti slojevi razumeli šta im neko govori i napokon su «razotkrili» sve te političare koji govore dugačke rečenice sa komplikovanim stranim izrazima.
Tada uspostavljena tendencija trivijalnosti u politici opstaje do današnjeg dana, samo što su se akteri menjali – Milošević je u Hagu, ali je princip ostao isti. Ljudima trebaju jednostavni odgovori na kompleksna pitanja; ratovima, siromaštvom i sankcijama sluđenim ljudima potrebna je demagogija. Oni vape sa manipulacijom koja se jedino može ostvariti kroz trivijalizaciju stvarnosti.
Gospodine David, da li se vi slažete sa ovakvim definicijama?Filip David, književnik:
Naravno da se slažem. Svi znamo gde i kako živimo, i šta nam se događa, mada se sve više približavam uverenju da smo dobrim delom i sami krivi za to. Ekstremno desna intelektualna javnost itekako je dobro organizovana, a ova druga scena, građanska, demokratska, sve je apatičnija i sve razbijenija. Ali, da se vratimo na našu večerašnju temu.
Kada govorimo o trivijalizaciji, potiskivanju i poricanju, ja bih svima vrlo rado preporučio da pročitaju knjigu Jovana Byforda «Potiskivanje i poricanje antisemitizma», koju je nedavno objavio Helsinški odbor za ljudska prava. U knjizi zapravo nije ključna stvar antisemitizam, već je u pitanju delo posvećeno životu i radu Nikolaja Velimirovića, novog sveca, koji je simbol svega onoga što nam se dešava; on ujedinuje i bivše komuniste i sadašnje antikomuniste, i univerzitetsku javnost, i vojsku, i policiju. Svi se kunu u njega, pa čak i pre nekoliko godina izašla «Bela knjiga Miloševićeve vladavine», koju je štampao G17 i koja je posvećena ekonomskim temema, započinje citatom iz Nikolaja, pa tek onda sledi ekonomija. Jednostavno, ništa se ne može bez Nikolaja Velimirovića. On reflektuje sve ono što je u ovom trenutku naš kulturni model, a kulturni model je «ukupan način razmišljanja».
Čitajući ono što je Nikolaj napisao, mi vidimo kakav je njegov odnos prema kulturi, prema zapadu, prema manjinama, itd. Za one koji nisu upoznati sa njegovim deli, posebno sa onim što je napisao u knjizi «Srpskom narodu kroz tamnički prozor», on o kulturi otprilike kaže da je ona nula, da je manje od nule, da je ništa... On, takođe, tvrdi da na zapadu žive «dvonožne životinje» i da je sva sreća što Srbija nikada nije bila na zapadu. Po njemu, Srbija treba što više da se čuva, da bude što dalje od zapadne civilizacije. Kada je u pitanju antisemitizam, on je autor nekih od najtežih ikad izgovorenih antisemitskih rečenica – rekao je, recimo, da su Jevreji «deca đavola», da su oni tvorci svega što u svetu, po njemu, ne valja. A po njemu ne valjaju pacifizam, demokratija, kupatila, železnica, tehnika... Sve je to, je li, proizvod đavolskih Jevreja. U pitanju nije samo antisemitizam nego i rasizam.
Jovan Byford, koji je inače profesor na Univerzitetu u Notingemu, u knjizi prikazuje model ponašanja ovde dominantan ne samo u odnosu na Jevreje nego u odnosu na sve bitne elemente našeg sadašnjeg socijalnog života. A to zapravo i nije socijalni život, pre bih to nazvao sociopatologijom. On je odlično pokazao kako se razvija mehanizam potiskivanja. Evo primera: kada se govori o Nikolaju, da bi se porekao njegov antisemitizam, kaže se da on ne može biti antisemita jer je proveo četiri godine u Dahauu. A o čemu se zapravo radi: on u logoru nije proveo četiri godine nego tri meseca, i to kao tzv. počasni zatvorenik. On je bio u gradiću Dahauu, gde je imao slobodan izlazak u grad i gde je napisao knjigu «Kroz tamnički prozor». Čak je trebalo da bude jedan od pregovarača ako dođe do razgovora sa saveznicima. To je ta zamena teza.
Veza Nikolaja Velimirovića sa Hitlerovom Nemačkom počela je pre Drugog svetskog rata. On je 1935. godine napisao tekst «Nacionalizam svetog Save», gde je kazao da je Hitler jedini državnik u svetu koji je shvatio poruke svetoga Save. 1935. godine dobio je i orden od Hitlerove Nemačke. Nikolaj je zapravo čovek koji je čitavo vreme rata, pa i posle rata, bio na strani onih koji su rat izgubili.
Treba znati da je Nikolaj Velimirović isto tako «pevao» i Ljotiću. Ljudi na koje se on pozivao bili su Nedić, Ljotić, oni koji su odigrali užasnu ulogu u srpskoj istoriji...
Trivijalnost zapravo znači kič! A šta je kič? To je forma koja je oslobođena svog pravog sadržaja. Trivijalnost je, recimo, kada se Nikolaj Velimirović upoređuje sa Šekspirom ili sa Tomom Akvinskim ili Svetim Avgustinom. Kada se tako nešto tvrdi, onda to nije ništa drugo nego onemogućavanje i obesmišljavanje svake diskusije. Na taj način, vi potiskujete pravu istinu, istorijsku, o tim ljudima.
Ono što naročito zabrinjava u čitavoj toj situaciji, jeste činjenica da i neki ljudi koji važe za obrazovane, koji poznaju prilike u crkvi, tu zabunu samo pojačavaju. Na primer, Vladeta Jerotić je napisao knjigu koja se zove «Vera i nacija» i u kojoj, između ostalog, kaže da je velika blasfemija povezivati veru i naciju, da je vera iznad nacije, i slično. To piše u prvom delu knjige, a u drugom delu on, na sva usta pohvalno, govori o Nikolaju Velimiroviću. A Nikolaj je rekao da je nacionalizam bez vere - potpuna anomalija. Slična stvar se dešava i u spisima Radovana Bigovića, koji na jednoj strani govori da su antisemitizam i antijudeizam neprihvatljivi, a sa druge strane svoj doktorski rad posvećuje Nikolaju, kog veliča kao jednog od najvećih ličnosti srpske crkve i srpske istorije.
Sada bih spomenuo i odnos mladih ljudi sa univerziteta i inteligencije prema liku i delu Nikolaja Velimiroviću. Sve ekstremne organizacije, kao što su «Nacionalni stroj», kao što su «Krv i čast», «Rasionalisti Srbije», «Obraz» ili «Dveri», potom «miletićevci» i «justinovci», svi se oni na ovaj ili onaj način pozivaju na Nikolaja Velimirovića. I ne samo oni, to isto radi i vojska i policija. Velimirović je danas zamenio ono što je bio marksizam do pre koju godinu, on je postao neka vrsta ideologije.
Ako uzmemo u obzir sve ono što je Nikolaj govorio i pisao, onda se zaista moramo ozbiljno zabrinuti nad kulturnim modelom koji je danas postao dominirajući u Srbiji, a koji se otvoreno oslanja na njegovo delo. Stvarno, veliko je pitanje kuda sve to vodi i kako ćemo iz ove naše situacije izaći!
Dinko Gruhonjić:
Trivijalnost se kod nas odavno preselila na male ekrane i u tabloide, ali i u tzv. ozbiljnu štampu. Najpopularniji novinari u Srbiji danas su novinari koji govore prostim, tzv «narodskim» jezikom. To podrazumeva da druge blate, osuđuju, upućuju im najstrašnije psovke. I potom bivaju nagrađeni, recimo mestom direktora nacionalne televizije. U javnom mnjenju, emisije zasnovane na trivijalnosti i takvi novinari ne samo da su dominantni već – i tu je problem nad problemima – zapravo nemaju alternativu.
Gospodine Korać, vi ste na svojoj koži osetili udare trivijalizacije?Žarko Korać, psiholog:
Nema nikakve sumnje da je pojam tabloida u Srbiji dobio prošireno značenje. Oni ovde nemaju onaj komercijalni smisao kakav imaju u zapadnom svetu. Naime, mi smo do kraja razvili pojam političkog tabloida, i to je velika razlika u odnosu na zapad.
Pojam tabloid, pre svega, podrazumava način prikazivanja nekog sadržaja, ali on je takođe vezan i za izbor tema, recimo privatni život nekih ličnosti, neka pikanterija i detalj. Postoje ličnosti koji su u svim zemljama, pa i u zemljama duge demokratske tradicije «specijalizovane» da se pojavljuju na naslovnim stranama tabloida. Čovek se često ne može oteti utisku da je to jedan, što bi rekao Tomas Hobs, društveni ugovor. Tabloid njih pomalo kažnjava, pomalo blati, ali, sa druge strane, oni žive kroz tabloide, držeći se one holivudske maksime – ne postoji loš publicitet, zaborav je smrt!
Politički tabloid kod nas jesu novine koje sasvim svesno rade za neke političke grupe. Ne mora to da bude jedna grupa, već to može da bude dogovorno, može da se menja. Recimo, neko ko bi pažljivo napravio analizu pisanja u jedno vreme najtiražnijeg tabloida u zemlji, «Kurira», mogao bi da napiše veliki esej o njegovom odnosu sa strankom G17 plus, istražiti sve faze kroz koje su prošle njihove relacije. Naravno, centar priče je bio da li će vlasnik tog lista i većeg broja listova, inače poznat kao izdavač Šešeljevih sabranih dela, platiti porez. Nagrađujući neke ljude u vladajućim strukturama, a druge kažnjavajući, on je bio jedan od najpovlašćenijih ličnosti u Srbiji. Niti njegove firme, bar prema izveštaju poreskih organa, niti on sam, nisu plaćali porez. Sasvim je drugo pitanje to što novinarske organizacije nisu nikada postavile pitanje kako je moguće da postoje dnevni listovi koji imaju samo honorarce. Novinari, dakle, sami sebe nisu štitili.
Ali, ostavljajući po strani ovo, suština priče je to da određene političke grupacije interesno snabdevaju tabloide informacijama, i veoma često preko onih granica koje su standardi političkog i novinarskog ponašanja. Kroz medije se sprovodi pravi linč, uništavanje ljudi. Recimo, vi jasno možete videti koliki je konzistentan napor uložen u Srbiji poslednjih godina da se, recimo, iz političkog života Srbije eliminiše Čedomir Jovanović. «Kurir» je bio praktično specijalizovan da, recimo, svakog drugog-trećeg dana objavljuje neke navodne transkripte njegovog razgovora sa kriminalcima. Na ovom, ali i na mnogim drugim primerima, vi možete videti kako se «sređuje» politička scena Srbije - ko može da se bavi politikom, ko ne može, o kome otpočetka treba stvoriti negativnu sliku...
Sa druge strane, prošle godine za novogodišnji broj «Kurira» počasni intervju dao je predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica. Tom listu je intervju dao i predsednik Srbije Boris Tadić. Dakle, imate apsurdnu situaciju da se ugledni političari takmiče da daju intervju tim novina. Praktično, na taj način oni legitimišu satanizaciju, bukvalno uništavanje drugih ljudi.
Moram da kažem da sam pesimista kada je u pitanju rešenje medijskog problema, jer se u Srbiji tradicionalno politika vodi preko tabloida. Bez obzira na to što postoji izvestan prezir obrazovane javnosti prema tim medijima, ja ne bih potcenjivao njihovu faktičku funkciju na javnoj sceni - preko tih medija se uređuje politički život Srbije! Na veoma mutan, komplikovan način - uz puno para i složenih interesa - u svakom trenutku neka politička grupacija preko tabloida može nekoga da eliminiše i diskredituje. I to se radi sistematski i prilično uspešno. Povremeno imam utisak da su ti listovi nekad jači od samih političara i političkih stranaka. Kod nas se stalno govori o trajkunizaciji, o kupovini poslanika – ovde je otkrivena rupa na saksiji da ljudi sa velikim parama imaju veliki uticaj na politički život! - a istovremeno niko ne otvara pitanje da li postoji, i kakav je njihov uticaj na medije.
Ono o čemu govorim, vi možete danas najbolje da vidite u ovoj sasvim prozirnoj igri koja se igra sa BK televizijom. Postoji politička odluka da se Bogoljub Karić eliminiše iz političkog života, a to je nemoguće učiniti ako mu se ne oduzme osnovna poluga obraćanja javnosti, a to je BK TV. Sledećih nedelja ćemo prisustvovati zanimljivoj priči - kako će se to postići, odnosno šta će uraditi sa tom televizijom. Interesantno je da sve to posmatra celokupna javnost, mediji i novinari i da niko ne reaguje.
Ko je i šta je Bogoljub Karić, to manje-više svi znamo. Ali, to nije suština priče. Nema nedoumica da se apsolutno moraju istražiti sve finansijske malverzacije i transakcije, bilo čije. Ja sam jedan od onih koji ne samo da nema nikakvog razloga ili interesa da ga brani, naprotiv, preko njegovog medija u nekoliko navrata najružnije sam izvređan. Ali mene zaprepašćuje muk medija koji ćute i gledaju kako se politički obračunava sa jednim medijom, kako se on sistematski ruinira. Počinje se sa direktorom i glavnim i odgovornim urednikom Bojanom Lekić, i mi saznajemo da je najveća uočena nepravilnost na toj televiziji to što nije plaćen porez na stan. U međuvremenu, svi su zaboravili šta je bilo sa onim lokomotivama i vagonima koji su kupljeni bez tendera. UBPOK nikako da nam dostavi izveštaj. Nismo čuli šta je bilo sa slučajem «Mile Dragić». Nismo doznali šta se zapravo desilo sa izraelskim satelitom, kako je to moglo da se uradi bez gospodina Marovića i da li je baš ministar vojni sve sam uradio? Gde su repovi svih tih afera?
Činjenica je da su neki mediji u Srbiji u službi neke politike, a da se drugi mediji uništavaju jer služe politici koja treba da bude uništi. Dugoročno, to je za Srbiju veoma, veoma opasno!
Inače, veliki deo našeg političkog života premestio se u medije. Kao što vidimo, skupština ne zaseda i verovatno uskoro neće ni zasedati, jer vladajuća koalicija nije sigurna da li ima većinu u skupštini. Bojim se da će gladijatorske bitke, koje bi trebalo da se održavaju u skupštini, biti izmeštene u medije. Mediji su, po mom mišljenju, bez mnogo otpora, tu ulogu prihvatili - videćete da će naslovima i emisijama voditi onaj rat koji bi bilo prirodno da se vodi između samih političara, na mestima gde i treba da se vodi, a to je parlament.
U ovom trenutku, maksimalno se zahuktava upotreba medija za političke obračune. Bojim se da će medijske bitke postati sve mučnije i sve teže, bojim se da će one uništiti još mnogo karijera i privatnih života.
Dinko Gruhonjić:
Trivijalnost, kao i svako prostaštvo u svojoj je biti agresivna i ne želi da sasluša drugačije mišljenje, pogotovo ako se to mišljenje zasniva na činjenicama. Ona će se služiti svim mogućim sredstvima, ironijom, cinizmom, potom podizanjem glasa i vređanjem, samo da bi obesmislila stvarnost. Zbog toga, naše institucije umnogome podsećaju na petparačko pozorište.
Kao aktuelna stvar za mapiranje ovog problema može nam poslužiti izjava ministra vera, koji je juče rekao: «Pojedinci i prganizacije koje osporavaju doplatne kartice za izgradnju Hrama svetog Save u Beogradu mogli su po istoj logici i sa istim pravom da tvrde da je uvođenje doplatne poštanske marke za finansiranje evropskog prvenstva u vaterpolu predstavljalo kršenje ljudskih prava neplivača, ljubitelja fudbala, kao i građana koje nijedan sport ne zanima».
To je eklatantan primer trivijalizacije ozbiljnog pitanja, a takvih je bilo ne zna im se broj u našoj nedavnoj prošlosti.Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava:
Oblikovanje prošlosti i politika sećanja zapravo su ključni instrumenti za napuštanje trivijalizacije i otvaranje prostora za neki budući kulturni model. Nažalost, Srbija u oblikovanju tog modela ne polazi od bilansa onoga što se desilo u neposrednoj prošlosti, odnosno ne polazi od činjenice da je nacionalni projekat poražen i kriminalizovan. Ona, umesto toga, fokus svojih prioriteta stavlja na suđenje Slobodanu Miloševiću i tužbu BiH protiv Srbije za agresiju i genocid. I treća važna stvar, kao prioritet politike, jeste zadržavanje Crne Gore u državnoj zajednici.
Prva dva prioriteta su u funkciji sprečavanja kriminalizacije projekta, i zbog toga preko 3.000 ljudi radi na odbrani Slobodana Miloševića. Dakle, angažovan je čitav državni aparat, čitave ekipe stručnjaka: Kada je u pitanju Crna Gora, njen ostanak u državnoj zajednici je za srpsku politiku važan jer bi, u slučaju ostanka, zajednica bila nukleus za neku buduću zajednicu, u smislu ujedinjenja «svih srpskih zemalja», kao što je u početku devedesetih opstanak Crne Gore u SRJ Miloševiću omogućivao da promoviše tezu da su secesionističke republike srušile SFRJ, a ne Srbija, odnosno Crna Gora. Tome u prilog ide i činjenica da je Dobrica Ćosić, koji se još sedamdesetih zalagao za etničke države, u svom poslednjem intervju slovenačkim medijima, kojeg je NIN preneo, rekao da se zalaže za obnavljanje i plansko organizovanje jugoslovenskog kulturnog tržišta i potiskivanje vladajuće ignorancije i vladajućih animoziteta od kojih svi pate. Znači, on se ponovo zalaže za kulturni jugoslovenski prostor u čijem je rušenju učestvovao više od trideset godina.
Srpska elita nastavlja da radi na relativizaciji činjenica i na promovisanju odgovornosti međunarodne zajednice, počev od Vatikana, SAD-a, Austrije i Nemačke, kao i na odgovornosti secesionističkih republika Slovenije i Hrvatske, za raspad Jugoslavije.
Sa opstajanjem na ovoj argumentaciji, ona istovremeno radi na prekrajanju prošlosti. Pored veličanja Draže Mihajlovića kao antifašističkog lidera, glorifikuju se i druge ličnosti srbijanske ekstremne desnice kao što su Dimitirje Ljotić, Milan Nedić i, naravno, iz novije istorije, Ratko Mladić i Radovan Karadžić. Reprintuju se izdanja Nikolaja Velimirovića, Justina Popovića... To je čitav jedan korpus izdavačke delatnosti, koji se pruža kao novi vrednosti sistem, naročito posle 5. oktobra, kada dolazi do potpune nacionalizacije kulturnog prostora. Naravno, sve to je dovelo do potpune revizije pogleda na žrtve i dželate, i iz toga se, opet logično, izvodi da su komunisti, a ne srpski nacionalisti, odgovorni za zločine, posebno u neposrednoj prošlosti.
Posle 5. oktobra naročito dolazi do izražaja uloga Srpske pravoslavne crkve, koja je zauzela najvažnije mesto u stvaranju novog kulturnog modela. Kroz nove školske udžbenike normalizovani su svi oblici srpskog nacionalizma, od kvinslinga Nedića do fašiste Ljotića. Ovakvim prevrednovanjem nacionalizma etabliran je novi sistem vrednosti, u kojem su Željko Ražnatović Arkan i Milorad Ulemek Legija – poželjni društveni modeli, a Ratko Mladić i Radovan Karadžić - poželjni modeli herojstva.
U pokušaju da se suprotstavi mejnstrimu i ovakvoj interpretaciji, do izražaja su došli pojedinci i nevladine grupe - pojedine ne sve, jer i nevladin sektor ima iste boljke kao i čitava politička scena - zatim neki istoričari i mediji, zatim politička alternativa (LDP, GSS, SDU), dakle deo elite koji je spreman da prihvati činjenice naše nedavne prošlosti i da polazi od činjenica koje se dnevno obelodanjuju ne samo u Haškom tribunalu, nego i onim što se dešava u samoj zemlji.
Istovremeno se javlja tendencija, koja je, da tako kažem, zanimljivo, u javnosti plasirala elita koja ne može da ospori sve zločine i sve što se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije, koja je svesna da se jedan deo tih zločina ipak mora priznati. Promoviše se tzv. treći put, koji treba navodno da bude srednji put između ovog «radikalnog» dela nevladinog sektora i pojedinaca koji promovišu radikalan odnos prema nedavnoj prošlosti i zločinima, i radikalnih desnih struja, kao što su SRS, DSS i sve ove radikalne organizacije kao što su «Dveri» i «Justin». Ta elita nudi, kao, normalizovani srpski nacionalizam prihvatljiv za zapad, i nju sačinjava negde oko 20 nevladinih organizacija, koji smatraju da je takav put jedini način da se prošlost obradi na način koji bi bio prihvatljiv za Srbiju. Naravno, iza tog «trećeg puta» stoji država.
U Srbiji su sprovedene analize koje govore o navodnoj štetnosti nevladinih organizacija, posebno onih koje se bave suočavanjem sa prošlošću. One kažu da su te nevladine organizacije promoteri «jedne odista nove i vulgarne interpretatorske političnosti», u pitanju je, po njima, «politikanstvo, nesmetano praktikovano na srbijanskoj političkoj sceni celih desetak godina». Takođe, tvrde da su karakteristike te nevladine scene «arogantnost i ekstremizam kao stil, i antisprski nacionalizam kao ideološko uporište». Dodaje se da su te organizacije sasvim zasluženo stekle reputaciju «maligne izrasline na već razorenom društvenom tkivu Srbije».
Otpor prema nevladinim organizacijama ne provlači se samo kroz tabloidnu štampu - mada bih rekla da je celokupni naš prostor tabloidiziran - nego i kroz stručne časopise kakva je recimo «Nova srpska politička misao» ili «Ogledalo», kao i druga periodična štampa. Nevladine organizacije se percipiraju kao «udarna pesnica američkog imperijalizma u pravoslavnim zemljama». A i svi vodeći intelektualci sprskog nacionalizma dele takav pristup, da ne spominjem Dobricu Ćosića, Ljubomira Tadića, Svetozara Stojanovića i druge. Stvorena je u međuvremenu i nova generacija, među kojima bih ukazala na aktivno angažovanje Slobodana Antonića, Đorđa Vukadinovića, Mirjane Vasović, Mirjane Stefanovske, Spomenka Terzića, Nenada Stefanovića, Dragoljuba Žarkovića i Aleksandra Tijanića, u pitanju su znači sve glavni urednici najprominentnijih srpskih medija.
Postoji još jedan argument kojim se oni koriste, a to je da se Srbi guraju u anacionalnost, da im se ukida identitet, što govori u prilog činenici da je zločin jedini čvrst oslonac tog identiteta. U tom smislu se čak i na članstvo u Evropskoj uniji, i u drugim međunarodnim organizacijama, gleda kao na proces anacionalizacije Srbije. Tako je Dobrica Ćosić onog momenta kada je Evropska unija obelodanila da kreće u proces asocijacije i pridruženja sa Srbijom rekao:
«Put kojim se kreće Srbija nije izabrala. Ona je primorana da stupi u procese evroatlantskih integracija, na koji su nas naterali briselski komesari koji su nas bombardovali i smestili u državni provizorijum u kojem se raspinje i grca narod Srbije i Crne Gore.» On kaže da nam «prete novim integracionim asocijacijama, rasturajući Republiku Srpsku i primoravajući Srbe da žive u logoru multietničkog Kosova sa svojim ubicama».
Znači, tako je konzervativni blok Srbije pozdravio taj sporazum. I zato je odluka Evropske unije da sa Srbijom obavi taj sporazum više nego strateški i politički izuzetno važna, i to ne samo za Srbiju nego za čitav region, s obzirom da vodeća politička elita u Srbiji ne pokazuje spremnost, niti volju da se autentično pridruži tim integracijama. Ceo taj proces je pod prinudom, Ćosić je u tom pogledu u pravu. Ali, mislim da je to za sada jedini pravi put za Srbiju - da u ovoj fazi bude pod jednom vrstom kolonijalne uprave, koja je upućuje na taj sistem vrednosti, sa teškom mukom.
Dinko Gruhonjić:
Gospodine Boškoviću, vi ste u jednom intervjuu rekli da vam je ovo područje, kao čoveku koji je imao prilike da odlazi i dolazi, kao antropologu zanimljivo zbog, kako ste rekli, uvrežene nenormalnosti. Da li je trivijalizacija sastavni deo te nenormalnosti?Aleksandar Bošković, antropolog:
Jeste. Za mene je posebno upečatljiva jedna pojava koja karakteriše mehanizme kolektivne amnezije i potiskivanja na ovim prostorima, pojava koju bih nazvao «svemoć misli». Ovaj izraz i fenomeni na koje upućuje ne mogu se odvojiti od uloge i uticaja medija u Srbiji. «Svemoć misli» je izraz koji je Frojd preuzeo od jednog izlečenog neurotika, koji je ga je koristio da objasni stvari koje su mu se dešavale.
Posmatraču aktuelnih zbivanja u Srbiji može se učiniti da ovaj izraz najpotpunije objašnjava fenomen kolektivnog shvatanja, kolektivnog razumevanja različitih političkih fenomena, od odnosa prema Haškom tribunalu do raznih drugih fenomena. Bitno je naglasiti da su sve ove pojave samo simptomi, a ne sama bolest, i da se ogledaju u celom nizu televizijskih emisija – favoriti su emisije posvećene tzv. haškim temama.
Međutim, daleko zabrinjavajuća je konstanta medijska indoktrinacija srpske javnosti poluistinama i lažima, i to u trenutku kada Srbiji ponovo preti međunarodna izolacija. A to je nešto čemu se ne posvećuje dovoljna pažnja i što se često relativizuje. S jedne strane, ovo je lako razumeti. Tumači i branitelji lika i dela optuženih za ratne zločine svesni su da samo u potpunoj izolaciji od sveta mogu ostvariti svoje ideje, u koje spadaju recimo uvođenje teokratske države. Podsetiću vas na nedavno skandalozno uvođenje poštanske marke za izgradnju jednog pravoslavnog hrama u Beogradu, kao i već citirano, bezobrazno, u najmanju ruku nevaspitano, obraćanje javnosti ministra vera s tim u vezi. Dalje, to je vraćanje Srbije na moralne i istorijske ideale iz 14. veka, kroz stalno ponavljanje infantilnih fantazija oličenih u srednjovekovnim mitovima. Tu je i povratak tzv. tradicionalnim vrednostima, i tome slično.
Ono što je malo teže razumeti, barem meni, jeste prilično stidljiv odgovor ili izostanak svake reakcije ljudi koji vide kuda vodi ovakav put u bespuće. Sve se svodi na pojedinačne istupe, recimo, iz beogradske perspektive, na emisije kao što je Peščanik, Radio B92 ili Insajder, i retke istupe pojedinih novinara. Ovo pre govori o pojedinačnoj hrabrosti autora i autorki, učesnika i učesnica ovih emisija, a mnogo manje o opštoj društvenoj klimi. Ovakvi istupi verovatno pomažu kolektivnom osećanju normalnosti koje učesnici i oni koji slušaju i prate ove emisije osećaju, ali za suprotstavljanje mraku u koji srlja Srbija to je nedovoljno.
Moj omiljeni primer za ovo o čemu govorim jeste susret tadašnjeg premijera Zorana Živkovića sa novinarima 2003. godine. Tada je premijer Živković rekao uredniku jednog lista koji je zastupao najcrnju fašističku ideologiju - mislim da se zvao «Balkan» - da je taj list marginalan. E sad, to je bio vrednosni sud na koji Živković ima pravo i sa tim vrednosnim sudom se možemo složiti ili ne složiti. Međutim, posledica ove Živkovićeve izjave je bila ta da su se sve kolege novinari i urednici koji su prisustvovali ovom razgovoru ustali i otišli, to jest solidarisali se sa ovim urednikom. Dakle, za novinare koji su bili tu, a među njima je bilo i onih koji su barem tada smatrani za kritičke i građanski orijentisani, bilo je sasvim normalno da se solidarišu sa jednim fašističkim bezumnim stanovištem i politikom koja je promovisana kroz taj tabloid, a nije im bilo normalno da se solidarišu sa kritikom, ma koliko trapavo izrečenom, jednog takvog stanovišta. To je za mene bilo nešto vrlo, vrlo indikativno. Ono što je u ovom trenutku neophodno, a nije uopšte izvesno da će do toga doći - mada sam ja nešto manji pesimista nego Žarko Korać - jeste jedno globalno pročišćavanje medijskog prostora.
Na ovim prostorima dominiraju predstavnici najmračnijih i najkonzervativnijih ideologija, pa stoga nije ni čudno da smo mi jedina zemlja u Evropi u kojoj se ne zna ko je pobedio u Drugom svetskom ratu, i gde je jedan de fakto kvinslinški, kolaboracionistički pokret u Narodnoj skupštini dobio epitet «antifašistički». Srbija je jedina zemlja u Evropi iz koje niko nije došao na komemoraciju povodom šesdesetogodišnjice oslobođenja Aušvica, jedina zemlja u kojoj pomahnitali sveštenici proriču smrt Evrope, a revizija školskog sistema je u jednom trenutku krenula toliko daleko, i tako se zahuktala, da je čak pretila opasnost da se teorija evolucije izbaci iz udžbenika. Podsetiću vas da je Darvinova teorija evolucije sasvim prihvatljiva i za relativno konzervativni Vatikan. Pored toga, veliki broj naučnika koji rade sa ovom teorijskom osnovom jesu religiozni, ali njima to očigledno nije problem.
Na ovim prostorima potrebna je elementarna edukacija. Treba shvatiti da davanje vremena i prostora sedim glavim koji podržavaju optužene za najstrašnije ratne zločine, u Evropi poslednjih šezdeset godina nije nikakvo obeležje otvorenosti ili demokratičnosti. Postojanje publikacija kakve su, na primer, «Kurir», «Nacional», «Svedok» i «Evropa», i slične, kao i gostovanje na televiziji likova kakvi su Crnčević, Čavoški, Dačić, Vučelić, Vučić ili Nikolić - nisu pokazatelj otvorenosti za dijalog sa neistomišljenicima. Naprotiv, to je ravno ubeđivanju teško poremećnog neurotika da je svet u kojem živi zaista stvaran, te da svemoć njegovih misli zaista utiče na oblik i suštinu civilizacije i kulture.
Imate jedan primer kod male dece. Kada se, recimo, dete od tri-četiri godine probudi, on u prvom trenutku ne može da napravi razliku između sna i jave, tako da još nekoliko trenutaka može da veruje da sanja. Taj problem na ovim prostorima, koji je zahvatio ceo kolektiv i postalo kolektivni problem, imaju ljudi koji nemaju 3-4 godine, već su odrasli i čak se nažalost nalaze na istaknutim političkim položajima. Oni žive u maglovitom svetu svojih snova i misli, ubeđeni su da je to u šta oni veruju – propast Evrope, nepravednost Haškog tribunala – stvarnost.
Postavlja se pitanje da li će nakon godina potiskivanja i upravljane amnezije sav gnev i bes eksplodirati. Na ovo je nemoguće dati decidiran odgovor. Sa jedne strane, mislim da je moguća izvesna implozija, odnosno nastavak urušavanja svih moralnih i kulturnih kriterijuma jednog društva. Sa druge strane, posledice nekontrolisanog nasilja već su očigledne, kako u crnim hronikama tako i u glasačkim opredeljenjima jednog dela glasačkog tela Republike Srbije, kojem onda političari pokušavaju da povlađuju na najprimitivnjije, najprizemnije moguće načine. Zato mislim da je odgovornost medija danas veća nego ikada, i nadam se da će kako novinari, tako i učesnici u javnim raspravama, smoći snage da pojave i simptome nazivaju pravim imenima.
A prvi stupanj u izlečenju svih neuroza, pa i ove kolektivne ovdašnje, jeste priznanje bolesnika da mu je uopšte potrebna pomoć. Ako javnost u Srbiji to neće sama da prizna, neko joj to mora reći.
