KULTURA BEDE I BEDA KULTURE
NULTA TAČKA KULTURE
Klub "Trema" ,
Novi Sad,
01. 02. 2006, 19h
UČESTVOVALI:
Ratko Božović, sociolog kulture
Divna Vuksanović, kulturološkinja
Sava Damjanov, književnik
Radule Bošković, likovni umetnik
Kristian Lukić, kuda.org
Kristian Lukić:
Gospodine Božoviću, da li možemo za početak večerašnjog razgovora da definišemo pojam kulture?Ratko Božović:
Mislim da na večerašnjoj tribini ne bi trebalo da se bavimo definicijom kulture, niti bi trebalo da mislimo kulturu u onom tradicionalnom smislu reči - da je kultura nešto vezano za «olimp» ili za priviligovane slojeve. Kulturu treba da poimamo kao sam život, kao način života, kao stil života, kao ljudsku neposrednost, kao najširi pojam u kojem se zauzima stav prema svemu onome što je čovekov svet. Tu bih definiciju uzeo kao relevantu za večerašnju tribinu.
Dabome, naslov «Nulta tačka kulture» ima direktnu aluziju na mesto kulture danas i ovde. Svojevremeno sam napisao knjigu «Nulta tačka», pa su mi prijatelji rekli da sam hteo da budem pesimista, a sada mi se čini da sam zapravo bio optimista jer smo mi danas, kao društvo, ispod nulte tačke. A tako stvari, čini se, stoje i sa samom kulturom.
Spomenuo bih ovde jedno iskustvo oko kulture i sa kulturom koje sam imao u Subotici pre nekih dvadesetak godina. Držao sam tamo na jednom univerzitetu, koji je inače bio dosta zanimljiv i poznat, ciklus predavanja iz kulture i o kulturi. Pošto se ispostavilo da su predavanja bila dosta zaokružena, odnosno da čine jednu celinu, organizatori su predložili da napravimo knjigu od mojih kazivanja na tom seminaru. Hteo sam knjigu da nazovem «Kult-ura». «A to ne može», rekli su organizatori, «to je direktna aluzija na gospodara našeg života». Tada smo se grdno zavadili oko naslova knjige, a ja sam onda shvatio da je za ludu glavu teško napraviti dobru kapu, dobar naslov. Onda sam knjigu nazvao «Nedoumice oko kulture». Kasnije sam napisao knjigu koja je bila u znaku pojma «kult-ura», i tako je nazvana, ali u svakom lektorskom intervenisanju oni su ispravili «kult-ura» u «kultura», a to se pojavljuje i u biogafijama.
To je mala aluzija na ovaj trenutak i na to gde smo mi danas stigli od ondašnjeg «kult-ura» do današnjeg dana. Treba reći da je kultura sada i ovde, u ovim našim tradicionalnim situacijama, na margini, i da mora biti na margini u društvu koja bije bitku za elementarnu egzistenciju, preživljavanje. Mislim da je to važna tema za večerašnju tribinu.
Kristian Lukić:
Divna, ako ne možemo da determinišemo kulturu, možda možemo da na neki način iscrtamo koje polje, šta i na koji način danas obuhvata kultura.Divna Vuksanović:
Htela bih, pre svega, da predložim jednu asocijaciju koja će biti korisna kao mogući predložak za dalji razgovor.
Ali, najpre bih se bih se sama odredila u svetu kulture. Imam sledeći problem, ne mogu da se odredim da li sam sa stanovišta nekog ko se bavi teorijom kulture - elitista ili demokrata. Jer, ako sam, u političkom kontekstu gledano, demokrata, onda bi trebalo da mi, recimo, Granda parada nije tako mrska. A sa druge strane, ako sam elitista, onda negiram mogućnost da ono što je moj koncept kulture razmenim sa nekim drugim konceptom kulture, a da se pritom uzajamno obogatimo i da ne ostanem dogmata. Još vek se nisam odredila prema tome. Znači, u nekim momentima sam više demokrata, u drugim više elitista, ali recimo da je to šizoidnost koji nije samo moj problem nego je zatečena u čitavom ambijentu, u kojem se ljudi na taj način opredeljuju.
Druga stvar je kako napraviti razliku - ako kultura u prethodnom i ovom veku izlazi na tržište, bez obzira da li je to tržište realno ili virtuelno - između onoga što je Virilio analizirao kao bioskope-megamarkete u kojima se 24 časa dnevno u Americi troše filmovi i supermarketa čijem smo otvaranju prisustvovali danas (napomena urednika: pre početka tribine, u Novom Sadu je svečano, uz vatromet, otvoren robna kuća «Bazar», koju je kupio i preuredio «Delta holding» iz Beograda). Koncept spektakla je i u jednom i u drugom slučaju nešto što čini pozadinski plan kulturnog događaja, a ušavši u taj u Viriliov megamarket, u svet filma i svet čarolije holivudskog tipa, vi ste konzument tzv. kulturnog proizvoda, možete biti ovisnik i možete biti i zarobljeni, možete biti pokopani u tim megamarketima, kao i u virtuelnom svetu o čemu smo pričali u nečujnom delu rasprave koji je prethodio tribini.
Sa druge strane, ako kulturu tretiramo kao nešto što spada u red dinamičkih kategorija, onda bismo mogli da kažemo da je kulturu teško definisati, jer ona podrazumeva i naš odnos prema kulturi ma šta ona bila. A taj naš odnos opet nije statična kategorija, nego neka vrsta procesa. Znači, mi se određujemo na manje ili više kulturan način prema kulturnom ambijentu u kojem obitavamo. I kultura je sve, pre svega dinamika, te interakcija.
U tom smislu, prizvala bih Džona Fiska, jedan deo koji je meni posebno simpatičan u njegovoj «Popularnoj kulturi», koji je zapravo na jedan šarmantan kritički način govorio o nečemu što je nazvao «proleterski šoping». Kako to izgleda? Znači, odete u taj bazar, ništa ne kupite, a provedete tamo dva časa. Šta radite? Potkradate čulne senzacije. I dalje, šta radite? To ne platite, i uz to maksimalno uživate. Nekada je taj šoping bio vezan samo za povlašćene slojeve, one koji mogu da plate bioskopsku kartu, koji mogu da plate pozorišnu predstavu, za ulazak u neku elitnu galeriju, danas je to dostupno svima u svetu megamrketa.
Kakav je naš odnos prema tome, to je isto pitanje koje može da se problematizuje. Da li smo puki konzumetni ili imamo jedan kritičko-senzualistički odnos? Ovo sve govorim zbog relativizacije samog konteksta. Apriori, mi bismo mogli da razmišljamo u pravcu toga da kada uđemo u jedan bioskop, mi ustvari trošimo kulturu, a kada uđemo u supermarket, to ne radimo. Ali, primer koji sam navela pokazuje da je moguć i obrnut odnos ukoliko smo u kritičkom, a ne u konzumentskom stavu prema svetu koji nas okružuje. I to bi bila moja poenta šta bi danas moglo da se prepozna kao svet kulture, dakle sve ono što je živo, dinamično, misleće, u kritičkom odnosu, sa stavom, doživljajno, ali reflektovano doživljajno.
Kristian Lukić:
Spomenuli smo u jednom trenutku Grand paradu. Pitanje je da li je to kultura ili nije, ili je to loša kultura. Ali tada ulazimo u područje arbitrarnosti. Da li taj problem možemo posmatrati kao pluralizam kulture, da li je to negativni deo kulutre ili to nije kultura, odnosno jeste nešto loše što ne pripada nekom našem zamišljenom biću?Sava Damjanov:
Kada govorimo, recimo, o Grand paradi, ja ću reći jednu paradoksalnu stvar - to i jeste i nije kultura. Ispričaću vam jednu kratku bajku o mom odrastanju. Naime, kao mali sam vaspitavan, a potom sam se sam vaspitavao i obrazovao doživljavajući kulturu kao nešto elitističko. Dakle, ja sam prihvatao ideju visoke kulture, kulturu kao nešto što je prosto elitističko i u čemu nema demokratije, koju konzumiraju izabrani ljudi koji su na neki način, obrazovanjem ili drugačije, izabrani. Tada su postojale i popularne, druge vrste kulture, koje sam i ja konzumirao, recimo, stripove i sve ostalo. Ali i dalje mi je opstajala svest o dva, da tako kažemo, suprotstavljena modela visoke i niske kulutre.
Tokom odrastanja menjao sam se i ja i civilizacija koja me je okruživala. Tada sam se našao pred veoma ozbiljnom dilemom, pitanjem kakav je zapravo odnos između, u mojoj glavi radikalno podeljenih, visoke i niske kulture. Konzumirao sam Baha, jer sam se muzički obrazovao, ali sam konzumirao i rokenrol, diskoteke, i sve što je uz to išlo. Situacija je postala složenija kada sam počeo da se bavim umetničkom praksom, jer sam u svoja dela počeo da uvodim ravnopravno elemente i visoke i niske kulutre, i sve one stvari koje nalaze između ta dva, kako sam mislio ranije, suprostavljena kulturna modela.
Civilizacijsko okruženje se menjalo i stvari su postajale sve relativnije i relativnije. Mi danas zaista teško možemo da definišemo i odredimo šta je to visoka a šta niska kultura. Moje dileme su tu i dalje velike, ali ne tako dramatične. Što sam stariji i što imam više životnog iskustva, sve sam tolerantniji prema određenim oblicima, ali sam, paradoksalno, sve netpeljiviji prema nekim drugim oblicima kulture. Ali, ne mogu da odredim šta je to prema čemu sam netrpeljiv. Da li je to ono što sam nekada smatrao visokom elitnom kulturom ili je to ono što danas smatram niskom, primitivnom kulturom?
Da budem konkretan, pa možda i malo polemičan, što inače volim da budem, evo jednog pitanja za sve nas učesnike, ali i za publiku, a možda i za one koje sutra budu čitali u novinama izvode sa ovog našeg razgovora. Večeras, pored naše tribine, uporedo imamo nekoliko događaja koji spadaju u korpus kulturnih, bar u smislu šireg određenja kulture. Istovremeno se otvara jedan veliki tržni centar - taj tržni centar sada nema bioskope, ali će možda uskoro imati i bioskope koji nonstop rade – gde će se uporedo prodavati sardine, knjige i cd-ovi. Druga je osnivanje Liberalno demokratske partije u Novom Sadu. Treća je Dan grada, a to bi, po mom ranijem shvatanju, trebalo da bude najviši oblik kulture, jer je u pitanju 250-godišnja tradicija. Četvrti događaj je ono na šta me je Divna upozorila, a to je kineska Nova godina. I peto je svečana akademija povodom Dana grada, na kojoj se dodeljuju nagrade – bar bi trebalo tako da bude - najuglednijim Novosađanima. Ove godine, laureat je jedna takva figura kakav je Draško Ređep. Postavio bih pitanje svima nama šta je od ovih događaja kultura, a šta nekultura ili primitivizam.
Ja imam odgovor sa stanovišta svoje tolerancije i netrpeljivosti u isti mah, ali vam ga neću reći. Voleo bih, međutim, da se svi zamislimo nad ovim pitanjem. Šta bi svako od ovde prisutnih ocenio kao najznačajniji kulturni događaj, čemu bi dao najvišu ocenu, desetku, a čemu bi dao jedinicu? Samo da jedinicu ne dobije kineska Nova godina, jer lako je nama sa Kinezima, oni su vrlo daleko.
Kristian Lukić:
Naš sagovornik Radule Bošković, likovni urednik, bio je u jednom periodu i direktor Kulturnog centra Novog Sada. 2004. godine Kulturni centar, bivša Tribina mladih, proslavila je 50 godina postojanja i vi ste tada, radule, bili na poziciji direktora ove insitucije. Godišnjica je obeležena uz dva događaja - zvaničnom konferencijom i alternativnom tribinom-akcijom koju je organizovalo udruženje nevladinih organizacija «Dizalica», čiji je smisao bio protest zbog načina funkcionisanja i uloge koju Kulturni centar ima u Novom Sadu. Kako vi sa današnje pozicije gledate na to?Radule Bošković:
O kulturi ću ovde da govorim kao stvaralac, kao slikar koji se sticajem okolnosti počeo baviti i menadžerskim poslovima u kulturi. Preko 20 godina sam proveo u teatru baveći se, osim dizajnom i grafičkim oblikovanjem, i organizacijom tog posla, potom i promotivnim aktivnostima i organizacijom paralelnih propagandnih poslova. To je verovatno bio i razlog što sam gurnut u menadžerske vode, te prihvatio da pokušam da svoje znanje i iskustvo stavim na raspolaganje jednoj gradskoj instituciji u pokušaju njene revitalizacije.
Prilikom preiuzimanja rukovođenja Kulutrnim centrom Novog Sada, moj cilj je bio da se podigne njegov profesionalni nivo. Naravno, odmah na početku susreo sam se sa nezavidnom zaostavštinom, sa ustrojstvom i hijerarhijom koje je bilo veoma teško pomeriti sa mrtve tačke, sa nedovoljnim budžetom... Rešavanje tih stvari je bio preduslov da pokušam nekom svojom kreativnošću da se borim protiv jednog anahronog načina mišljenja i poimanja kulture i kulturnih insitucija. Baveći se institucionalno dugo vremena kulutrom, znao sam da tu čovek jednostavno, hteo ne hteo, mora da ispoštuje neke društvene uzuse i tokove i da nema smisla protiv njih se donkihotovski boriti. Pokušao sam da stvari, kako to kaže profesor Božović, dovedem u nultu tačku, što je u tom trenutku bila maksimalna mogućnost.
Godišnjica je došla nedugo posle mog dolaska na mesto direktora i za nju ovaj grad i ovo društvo očigledno nisu bili spremni. Za mene je to bio veoma važan događaj, jer Tribina mladih nedvosmisleno predstavlja insituciju sa sjajnom prošlošću, ali nije bilo moguće realizovati ideju koju sam imao za njegovo obeležavanje. Bio sam svestan slabosti Kulturnog centra, a onda se dogodila i «Dizalica».
Razgovarao sam sa ljudima iz «Dizalice» i oni su takoreći krenuli na instituciju Kulturnog centra kao na oličenje jedne dekadencije, koju političari koordiniraju i finansiraju. Slažem se da je trebalo ukazati na slabosti Kulutrnog centra, ali mislim da se moglo to izvesti na bolji način, da se napravi jedan diplomatski spoj, jedna zajednička priča koja je mogla da da i neke rezultate. U tom trenutku, akcija «Dizalice» je bila kontraproduktivna.
Dogodile su se potom političke promene koje su u zaborav bacile pokušaj revitalizacije Kulturnog centra, trud da se afirmiše potreba za svešću, za kulturom, za polemikom, za menjanjem načina razmišljanja i finansiranja kulture.Ratko Božović:
Kada govorimo o kulturnim insitucijama, moram reći da se uvek uplašim kada neka od njih dobro radi, dobro pulsira. Bio sam gost u emisiji «Niko kao ja» na Drugom programu Radio-Beograda i negde pred samo ukidanje te emisije, rekao sam im da se plašim za njih jer rade dobro, jer su različiti, a ovde se ne podnosi nešto što je dobro, što je ekstra, što je bitno i inventivno. Ovde se razlika kažnjava! Ne poznajem situaciju oko Kulutrnog centra Novog Sada, ali iskustvo mi kazuje da sve što radi dobro i različito – ne traje dugo! Tihe snage onog trivijalnog, onog lošeg, onog problematičnog mnogo su žešće, iracionalnije i agresivinije, i uvek na kraju prevladaju.
Tu se prepoznaje koliko mi zapravo nemamo snage da ono što je različito, drugačije aleternativno, održimo i uspostavimo bara-bar sa onim što postoji kao institucija. Kultura ne može da opstaje samo u institucijama i kao institucija, jer kultura je ipak umno zbivanje u čoveku, jer kultura se krije u jednoj objektivnoj neočekivanosti koja se ne dopada svakome, naročito ne vlasti i politici.
Negde je čika Miša Đurić rekao da je kultura sve, od stvarnosti do večnosti. Dakle, ona je najširi pojam koji je u političkom društvu redukovan determinacijom same politike, i tu nastaje veliki nesporazum. Lično mislim da mi nećemo imati istinsku transformaciju društva dok se ne promeni ta logika – da se samo iz politike, a ne iz kulture konstruiše sistem vrednosti! Eto, zato je kultura kod nas na nultoj tački, na sporednom koloseku. Sporedna je, između ostalog, jer smo mi siromašno društvo koje dodiruje bedu. U pitanju nije siromaštvo kao intelektualni izbor, kako je o tome razmišljala jedna Isidora Sekulić, govoreći o intelektualcima koji su duhovno i duševno bogati, ali koje ne interesuje materijalna vrednost i materijalni status. Mi nažalost danas živimo ne samo u materijalnoj, nego i u kulturnoj i duhovnoj bedi.
Mi imamo problem tzv. skrivenog siromaštva. Naš srednji sloj je, kao što znate degradiran, propao. Spolja se imala iluzija da nismo baš sasvim propali, sasvim nestali. Ali, kada se postavi pitanje koliko možemo da opstanemo u kulturi, koliko možemo da kupimo knjiga, koliko možemo da idemo u pozorište, koliko možemo da budemo sa kulturom a da ne razmišljamo kako ćemo preživeti, onda vidimo da je to skriveno siromaštvo sveprisutno, jedno veliko siromaštvo na nivou srednjeg sloja. Srednji sloj je motor tranformacije, on je preduslov promena koje ovde, kao što vidimo, stagniraju.
Mi imamo situaciju da ova naša tranzicija nikako ne otpočne, ona je tu negde, zaglibila se. Pitam se da li mi još uvek živimo više u prošlosti nego u sadašnjosti, a tu nigde, dabome, ne vidim anticipaciju, ne vidim budućnost. A ne vidim zato što ovde kultura nije prisutna na adekvatan način.
U mojoj kući se inače ne gleda Grand parada, ali sam se ove Nove godine izborio i gledao, gledao, gledao do kraja. I mogu vam reći da mislim da sam završio svoje gledanje - bilo je divno kao nemoguće, bilo je nemoguće kao siromaštvo...
U vrednovanju kulture ima mnogo nevolje, mnogo muke, to je problem i teorijski i i praktički, kako god hoćete. Ipak, nivoi moraju postojati, moraju postojati neki kreativni nivoi koji su vredniji od onih koji su na najnižem nivou. O tome se radi. Ostaje pitanje sa čime smo mi to suočeni, šta mi to hoćemo, šta je to što je blisko nama da budemo kreativni, da budemo promenjeni, da ne bude sve kao što je bilo do sada.
Ja inače dosadu definišem kao sve ono što je bilo «do sada». Sve što je bilo do sada u kulturi i što se ponavlja - to je dosada. A i u životu našem.
Kristian Lukić:
Svi su manje-više definisali završnu poziciju kulture i društva, ali na koji način tu situaciju možemo promeniti, koji su to modeli, koje su to vrste kulturne politike, kakva je tu uloga medija? Koje su najbitnije stavke na koje treba obratiti pažnju - da li su to mediji, da li je to obrazovanje, da li je to možda kulturna politika?
Ako govorimo o medijima, šta naša medijska slika pokazuje, koji je status kulture u njima, koji je status kreativnosti, kako do nekog novog, drugačijeg sistema vrednosti, šta nam, na kraju, poručuje kultura u medijima?Divna Vuksanović:
Kada smo razgovarali u kulturi, ja sam malo posmatrala vaša lica. Ne mogu sebe da vidim, ali pretpostavljam da smo svi u dosadi, kako reče profesor Božović. I na osnovu tih lica došla sam do teme dosade, o kojoj je govorio profesor, i pokušaću da je kontekstualizujem u svet medija, a to je pre mene, daleko uspešnije, uradio jedan norveški pisac Svensen Laš, koji je napisao knjigu «Filozofija dosade», zasnovanu na egzistencijalističkoj filozofskoj tradiciji i koji je čitav svet medija i pseudo-kulture, koja se vezuje za taj svet, nazvao - svetom dosade. On je, pokušavajući da napravi kakvu-takvu distinkciju u našim životima, deleći ga na svet rada i slobodnog vremena, došao do ideje da zapravo između njih nema bitne razlike, a da ono što niveliše razliku između sveta rada i sveta zabave, kulture i relaksacije jeste dosada.
Potom sam razmišljala kako izbeći dosadu, šta uraditi. Bez obzira na mnoštvo senzacija, dinamiku, na kulturne pluralizme, na mnoštvo doživljaja, na različite mogućnosti konzumiranja sveta kulture, ipak iz toga stoji ono što je profesor Božović nazvao bedom, kulturnim siromaštvom. Šta ustvari uraditi sa tom dosadom i kako izaći na kraj s njom?
Autor je napravio tipologiju dosade, rekavši da postoji situaciona dosada, kao i egzistencijalna dosada. Egzistencijalna dosada je fantastična. Zašto? Zato što iz teskobe vodi ili u veću teskobu ili ka kreativnosti, odnosno u sfere refleksije i kritičkog mišljenja. Dakle, pustiti da nas osvoji dosada i izdržati teskobu jedna je od mogućnosti da zađemo u sferu kreativnosti i da se obračunamo sa svetom kulture kao dosade u nekom aktivnom smislu te reči. To je ono što je on dao kao alternativu, dakle iskoristiti, da ne kažem zloupotrebiti egzistencijalnu dosadu za nešto drugo.
Strategije bekstva od dosade, koje on vidi kao trivijalne, jesu one uobičajene kojima manje-više svi podležemo. Ili radoholizam, ili putovanja, u svakom slučaju različiti metodi bekstva od susreta sa sobom i svetom dosade. On smatra da se treba prepustiti dosadi da bismo se mogli suočiti sa njom i prepoznati je kao kreativni potencijal. To je alternativa koju on daje.
Razmišljajući na temu medija i dosade – znači, ne mogu da izbegnem termin dosade - kako mediji izlaze iz sfere dosade, kako upotrebljavaju dosadu ili kako stoji stvar sa odnosom medija i dosade, ovih dana pišem jedan tekstić o estetizaciji ratova u sferi spektakla, pre svega u medijskoj sferi. Pokazalo se da posle Zalivskog rata, koji je bio prvi medijski rat u doslovnom smislu reči, sa spektaklom koji je bio isto što i direktan prenos rata na terenu, pa sve do današnjih ratova ili čak onoga što je manjak ratova a višak straha, ono što nazivamo terorizmom, da sve to podleže sferi spektakularizaciji i u tome kao konstituivan element učestvuje estetika. Medijska sfera tako postaje umetnička sfera, a kao sfera spektakla ona u sebi kombinuje nasilje koje je i ideološko i političko i ekonomsko, i uz sve to beskrajno privlačno kao mogućnost bekstva iz sveta dosade.
Znači, od devedesetih naovamo, većina teoretičara, pre svega teoretičara medija, razmišlja na temu instrumentalizacije sveta umetnosti, estetike u svrhe vođenja ratova ili terorističkih akata, i to ne samo u onom smislu u kojem estetika postaje jedna posebna dimenzija vođenja medijskih ratova ili terorizma medijskim putem, već ona, kako kažu pre svega američki teoretičari, u ovom kontekstu direktno postaje ratna strategija.
Pošto je sve što se moglo videti medijski već viđeno, u smislu tripliciteta seks-sport-skandal, odnosno pornografija-spektakl-incident, dospelo se do graničnih situacija da više nijedna senzacija ne privlači pažnju kao smrt, nasilje i zlostavljanje - počevši od direktnog prenosa rušenja bliznakinja u Njujorku 11. septembra, koje je snimano kamerom iz ruke, što je specifikum dobrih dokumentaraca, pa do, recimo, snimanja tehnologijom mobilne telefonije bombaških spektakala u londonskim metropolama, ili, pak, snimanja amaterskim kamerama zlostavljanje dece u Beslanu u Južnoj Osetiji, kada su teroristi zauzeli školu i maltretirali ih, a mi to gledali širom zemaljske kugle i zgražavali se, potpuno nemoćni da bilo šta učinimo.
Rekla bih da svet medija ima izlaznu strategiju iz dosade kroz nasilje koje je medijski posredovano, pri čemu se sva znanja iz oblasti estetike i umetničkog stvaralaštva koriste u funkciji držanja pažnje konzumenta ovakvih, pre svega televizijskih slika, kako bismo sami sebe pretvorili u robu za potrošnju tih istih ratova.Kristian Lukić:
Da li kultura mora da postane spektakl da bi parirala tržnim centrima, televiziji i ostalom, ili će ona preći u nihilističku fazu, proglašujući spostveno samoubistvo?Sava Damjanov:
Kao istoričar književnosti, čovek koji se bavi istraživanjem prošlosti, reći ću vam da je kultura u svim istorijskim periodima morala da prihvati da bude deo onoga ili bar da korespondira sa onim što bi se u datom vremenu moglo nazvati spektaklom. Recimo, antički teatar je bio spektakl u kojem je publika zdušno učestvovala, zviždala, prekidala predstave... Euripid i Sofokle, najveći pisci svog vremena, prihvatali su pravila spektakla – narod je prekidao predstave, tražio da se nešto ponovi, a na kraju se i glasalo. Teatri su bili kao neka vrsta takmičenja, nešto između sporta i kulture, sa čak pornografskim elementima.
Pomenuo sam primer iz antičkog doba, ali bismo takve primere mogli lako da pronađemo i u drugim istorijskim epohama. I danas kultura, bez obzira kako je mi vrednovali, mora da prihvati deo igre i mimikrije koja joj se nameće kroz medije i nove tehnologije, jer u suprotnom neće imati recepciju, neće imati konzumente. Ona se mora prilagođavati svom vremenu ili može romantičarski da veruje u večnost. Dakle, jednog će je dana, kroz 500 godina, neko pokoljenje otkriti, a ja nešto baš sumnjam da će to biti tako.
