ČAS ANATOMIJE
SUDBINA: DANILO KIŠ
Skupština AP Vojvodine,
Novi Sad,
09. 02. 2006, 18h
UČESTVOVALI:
Borka Pavićević, teatrološkinja
Branka Prpa, istoričarka
Svetislav Jovanov, književnik i kritičar
Đorđe Pisarev, književnik
Žužana Serenčeš, novinarka
Žužana Serenčeš:
Dobro veče i dobro došli na tribinu o Danilu Kišu i zahvaljujem vam se što ste došli u ovako impozantnom broju. Ovo je, inače, završna tribina u ciklusu "In vivo", kojeg je organizovalo Nezavisno društvo novinara Vojvodiune, uz podršku Fonda za otvoreno društvo i Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i kulturu. Tokom tog ciklusa pokušali smo da otvorimo priču o načinu razmišljanja, o kulturnom modelu koji je danas u Srbiji preovlađujući. Pokušali smo da osvetlimo teme kao što su mitomanija i mitska svest, nacionalizam i populizam, kultura egzekucije, trivijalnost i pokušaj zaborava i poricanja. Posle svega, dakako, jasno je zašto je baš priča o Danilu Kišu završnica ovog ciklusa. To što sedimo u ovoj zgradi, posledica je činjenice da je predsednik Skupštine Vojvodine Bojan Kostreš prihvatio pokroviteljstvo ovog našeg malog skupa, za šta smo mu zahvalni.
Prošla godina, kada se navršavalo 70 godina od rođenja Danila Kiša, u javnosti Srbije, uz časne izuzetke, bila je prećutana. I dakako da mora biti jasno da je to bilo s razlogom. Dakle, ovo bi bio taj jedan mali izuzetak.
Želim sa vama da podelim i rastuženost koju sam osetila kada sam u decembru pročitala informaciju da je upravo povodom 70. godišnjice Kišovog rođenja, u Budimpešti, u Kulturnom centru istočne Evrope, organizovan jedan skup, prvi u seriji, posvećen Danilu Kišu. Naslov je bio sasvim svojstven: "Čaša crnog vina u znak sećanja na Danila Kiša". To mi je bilo rastužujuće i opominjuće da je, za razliku od toga, u našoj javnosti ta godina u velikoj meri prećutana.
Kažem, bilo je izuzetaka, i to se u prvom redu odnosi na Centar za kulturnu dekontaminaciju iz Beograda, koji je prošlog leta organizovao međunarodni dvodnevni skup o Kišovoj poetici i politici, na čemu smo im zahvalni. Za početak, zamolila bih gospođu Borku Pavićević da nam kaže šta smo to hteli da prećutimo, da li je to znak da je Kiš ostao nedočitan i koje su se Kišove poruke tim ćutanjem želele skrajnuti.Borka Pavićević:
Želim ovde da vam pročitam deo Kišovog eseja o licitarskom srcu, iako sam sigurna da ga svi znate, kao što svi sigurno imate njegov lik pred očima, lik tog izuzetnog čoveka. Dakle:
"Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te, prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se «izrazi», ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, kao zadatak i cilj probleme od epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih, itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N.N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, u koje se on sam smestio – ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuu bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila (Jules).
To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomen jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova «tajna», da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju.
Ovaj i ovakav portret, primenjiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one isuviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju asketa, potencijalni borac koji čeka svoj čas. Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, «potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta».
Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje koje ne iziskuje truda. Ne samo «pakao to su drugi», u okviru nacionalnog ključa, naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija.
Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše «iz naroda i za narod», koji svoj individualni glas tobože potčinjava višim, nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič (a, da se podsetimo, Kič bi se mogao meriti stepenom banalnosti svojih asocijacija – A. Mol.), u srpsko – hrvatskoj varijanti, nacionalizam je borba za prevlast oko licitarskog srca."
Žužana Serenčeš:
Kada smo već kod upozorenja Kiša o opasnostima koje vrebaju od nacionalizma, od predominacije patrijarhalnog obrasca i retrogradnih ideologija, valja podsetiti da se kod nas istorija najčešće doživljava i prepričava kao istorija sukoba, vojske, ratova, a mnogo manje kao istorija kulture i istorija stvaralaca. Da ima izuzetaka, dokazuje nam i gospođa Branka Prpa, koja se upravo bavila tom vrstom istorije, dakle istorijom naših književnika, intelektualaca, odnosom sredine, ideologije prema pojedincu. Imajući u vidu Kišovu sudbinu, volela bih da nam gospođa Prpa nešto kaže o tome koliko je sudbina Danilka Kiša i njegovih dela izuzetak, a koliko to nije?Branka Prpa:
Za Srbiju kao državu možemo da kažemo da je to zemlja diskontinuiteta, takva je njena istorija, presecana ratovima, političkim sistemima, raznim oblicima vladavine, do obitavanja u raznim oblicima državnih tvorevina u poslednjih 200 godina. Ali, ono što je apsolutni kontinuitet jeste intelektualac kao pojam unutrašnjeg emigranta. Dakle, ako već nije napustio ovu zemlju zbog kritičkog stava prema sredini, prema okruženju, on je otišao u unutrašnju emigraciju. Jer, kako bi rekao Levi, intelektualac nije čovek već društvena dimenzija. Dakle, vi niste intelektualac zato što pišete romane, nego zato što kritikujete rat u Alžiru, kazao bi Levi. Kao misleće biće, kao biće uma i obrazovano biće, vi morate da verujete da možete da delujete u funkciji opšteg dobra, sa svojim specijalnim znanjima koja imate.
No, da se vratim na temu. U Srbiji je, dakle, kontinuitet - način na koji se prema intelektualcima, kritičkim, mislećim ljudima odnosila ova sredina. Neću ići u 19. vek, najviše ću ipak da se zadržim na poslednjoj deceniji 20. veka, koja je do kraja pokazala koje je to seme zla koje se stalno zaliva, klija, čupa, pa ponovo isklija. Ono se razgolitilo u poslednjoj deceniji 20. veka.
Ako postoji čovek koji je početkom 20. veka formirao srpske iontelektualne krugove bez premca i političke ideje prostora i ideju moderne kao društvenog koncepta, onda je to Jovan Skerlić. Jovan Skerlić je na kraju 20. veka doživeo da jedan od eminetnih istoričara, ideologa nacionalizma i jugoslovenskog rata, kaže da je protiv Skerlića zato što kvari srpsku omladinu. Sto godina kasnije Skerlić je doživeo jednog istoričara koji traži da Skerlić bude izbačen iz srpske istorije zato što kvari srpsku omladinu.
Tu je još jedna fasicnatna ličnost, intelektualac velikog kalibra iz druge polovine 20. veka - Radomira Konstantinovića. Šta je Radomir Konstantinović napisao tako strašno, da je bio primoran da ode u unutrašnju emigraciju? On nije napustio zemlju kao Danilo Kiš, on je ostao u ovoj zemlji kao unutrašnji emigrant.
A zbog čega? Zbog toga što je napisao knjigu koja se zove "Filozofija palanke". A šta je zapravo ta knjiga? To je knjiga koja zapravo govori o palanačkoj svesti onih kojima je svet provalija, koji svet ne vide dalje od svoje tarabe, koji su ksenofobi, koji su mediokriteti i koji upravo u svojoj mediokritetskoj nesposobnosti da shvate i da znaju, imaju neprijateljski stav prema svima onima koji shvataju i koji znaju.
Ljude poput Konstantinivića srpski intelektualni krugovi, kako istoričari tako i književnici, su dočekali na nož sedamdesetih godina prošlog veka. I sada kada pogledamo sudbinu Danila Kiša i "Čas anatomije", onda možemo da uočimo da se ta stvar permanentno ponavlja i da ono što jedna mediokritetska, palanačka sredina stalno odbacuje upravo su ljudi koji nadrastaju taj horizont palanke. Dakle, taj pogled dokle palanka može da dobaci. Ako oni slučajno dobace dalje od palanke, oni postaju njeni ključni neprijatelji.
Deo palanačke svesti jeste i taj ekstremni nacionalizam koji smo gledali krajem 20. veka: od teza "od ameba pa do Srba", od svih ostalih potpuno metafizičkih kategorija gluposti. Drugi rečima, mi smo sredina koja nije poštovala intelektualce. Postoji jedan zaista zastrašujući način odmazde prema njima. Dakle, prosto vidite kako ono što je najvrednije u jednom narodu, kako ono što predstavlja njegove elite, kako ono što su svetionici jednog naroda biva bačeno na đubrište istorije od strane mediokriteta sa božanskim atributima.
Žužana Serenčeš:
Podsećam vas da je prošle godine objavljena knjiga «Lažni car Šćepan Kiš» izvesnog Nebojše Vasovića, koji je u skladu sa kontinuitetom o kojem je Branka govorila, na pamfletski načion, “udario” na Kiša, želeći da dokaže kako je zapravo sve, kada je reč o Kišu, vezano za zaveru u srpskoj kulturi. Istovremeno sa ćutanjem o Kišu povodom 70. godišnjice njegovog rođenja, reakcija kulturne javnosti u Srbiji na ovu knjigu bila je prilično mlaka. Gospodina Jovanova bih zamolila da ovo prokomentariše?Svetislav Jovanov:
Mi smo zemlja koja se bavi problemima prethodnog milenijuma, koji su u razvijenijem delu čovečanstva odavno prevaziđeni. Mi se još uvek koljemo sa nekim tragedijama ili žalosnim komedijama koje su u najvećem delu svetu uveliko anahronizam. Možda se i taj naš govor o Kišu, govor nas koji ga volimo i cenimo, pomalo primiče ivici da padne u anahronizam.
Mnogo sam toga napisao o Kišu, ali mislim da sam jednu dimenziju njegovog dela, kada sam pokušavao da doprem do značenja njegove proze, u poslednje vreme drama, ili da učitam neka svoja razmišljanja a da mi Kiš posluži kao logistička podrška, izgubio iz vida, a ona je od onih stvari koja je najbolje skrivena kada vam stoji pred nosom, na pisaćem stolu. A to je upravo ta priča o zaverama.
U tom smislu, ovde se postavlja vrlo zanimljiva pomoćna veza za našu priču, pošto se “zavera” na jeziku koji je “lingua franca” intelektualaca kaže “plot”, što istovremeno označava i zaplet i zaveru. Mnogo toga što je Kiš napisao može se sagledati kroz figuru zavere. Kada pogledate proznu zbirku “Grobnica za Borisa Davidoviča”, vi vidite da je najnapetija priča u zbirci, “Krmača koja proždire svoj okot”, plot, i kao zavera i kao zaplet. Mi vidimo da ništa u tekstu nije slučajno, ili je bar ono autorsko nesvesno radilo kod Kiša. Druga priča, ona naslovna, ustvari govori o junaku koji je višestruki zaverenik, špijun i terorista... Setite se priče o bombi koja je veličine oraha... Sve više sam ubeđen, kako godine prolaze, čitajući recimo remek-delo te knjige, “Mehaničke lavove”, priču koja govori - kroz maestralne reference na likovnu umetnost, na prostorne odnose, na arhitekturu i istorijske ličnoste - da je zavera sveprožimajući osećaj Kišove proze u tom trenutku.
Čini mi se da je u sledećoj knjizi, “Enciklopediji mrtvih”, u priči o Protokolu sionskih mudraca «Knjiga kraljeva i budala» on pokušao da objasni sebi, izvan literature i u literaturi, kako zavere nastaju, kako se možemo boriti protiv zavere kroz “plot” kao literarnu zaveru. U tom smislu, interesantno je napomenuti da je Kiš verovatno tog trenutka doveo do sinteze svoju odluku da se na literaran način bori protiv svega onoga o čemu je do sada bilo reči, a što jeste skup retrogradnog načina mišljenja, koji je opšte poznat, koji je dominirajuća klima u ovom društvu decenijama. A to je u stvari zavera! Najbolja i najsavršenija zavera je ona koja se ni od koga ne krije i za koju svi znaju. To kažu svi teoretičari i metateoretičari zavere.
Sve ovo o čemu večeras govorimo bolno je i tragično tačno. No, nije li to jedna vrsta zapadanja u jednu ugodnu alternativnu političku korektnost - njima vlast, nama priča o Kišu, naše je carstvo nebesko! To je jedan velika zabluda u koju možemo upasti.
Bernard Šo na jednom mestu kaže da svaka profesija, ako se upotrebljava vešto, može da postane zavera protiv javnosti. To je jedno doista zanimljivo mišljenje o zaveri. Sa druge strane, Noam Klajn, autorica knjige “No logo” kaže da postoje dve vrste intelektualaca – jedni koji misle da je čitav svet plod nekakvih tajanstvenih sila, tajnih društava koji vladaju svetom, i drugih koji misle da ništa od toga ne postoji, da su svet i čovečanstvo suviše komplikovani da bi se tako mogli objašnjavati. Ona zaključuje da su i jedni i drugi, na jadan i bedan način, u zabludi.
Spomenuta je ta knjiga o Kišu koja je izašla prošle godine - neću da spomenem ime pisca da mu ne bi odao nezaslužemo priznanje. Ona govori o Kišu na taj način da nam postaje jasno da mi moramo još uvek da rešavamo probleme srednjevekovne paradigme društva, iz kojeg nikako da izađemo, iz tog samoupravnog nihilističkog feudalizma, da moramo da dokazujemo da je Kiš bio dobar pisac i da je bio na dobroj strani. Sa druge strane, ta knjiga može da nam ukaže da ovde ima kritičkog mišljenja o Kišu, ali nas to ne sme zavarati.
Neko je jednom rekao da je 99 odsto onoga što se napiše u literaturi - đubre i budalaština! Kiš je bio izuzetan pisac zbog toga što je odmah rešio da napiše onih jedan posto, a da se ne zamara sa onih 99 odsto, za razliku od, recimo, svog prijatelja Pekića, koji je imao transcendentalnu žudnju da napiše sve. Oni su se na paradoksalan način nadopunjavali. Hoću da kažem da knjiga o kojoj je reč pokazuje samo da još uvek kritika Kiša kod nas može biti isključivo - bedna, krvožedna patrijarhalna svađa u krčmi, a da smo još uvek veoma daleko od istinske kritike njegovog dela i lika.
Đorđe Pisarev:
"Jer bez svega toga, bez tih rukopisa i bez tih fotografija, ja bih danas zacelo bio uveren da sve to nije postojalo, da je sve to jedna naknadna, sanjana priča koju sam izmislio sebi za utehu. Lik mog oca bi se izbrisao iz sećanja, kao i tolikih drugih, i kad bi pružio ruku, dohvatio bih prazninu."
Ovi redovi, istrgnuti iz pripovetke "Iz baršunastog albuma" - zbirka "Rani jadi" - igra su princa Danila čije su knjige davno zauzele mesto na policama Vavilonske biblioteke: knjige koje zaista jesu život, onaj pravi, koji na tako jednostavan način izvrće ruglu opšte mesto ljudske sudbine, fizičko nestajanje. Ukoliko su knjige, kao beskrajni odrazi u ogledalu, besmrtne, onda su, valjda, besmrtni i njeni tvorci, iako sam Kiš tu nije gajio preterane iluzije: čini se da je više voleo živi osmeh jedne devojke negu besmrtnu, a posmrtnu slavu. Život se ne može svesti na knjige, tvrdio je on, ali se ni knjige ne mogu svesti na život: "I ja sam sada i sam jedva u stanju da napravim razliku između te dve iluzije, između životne i književne istine".
Kada su se 1962. godine pojavili Kišovi romani "Mansarda" i "Psalam 44", čini se da je to već bio zametak svih kasnijih Kišovih nedaća koje su ga iz beogradske čaršije odvele u Pariz, u deseti arondisman, gde "nije bolovao od nostalgije". U jednom od kritičkih osvrta na roman "Mansarda", vredni, savesni i pun socijalistike vedrine tumač zapisao je i ove redove: "Da li ćemo se pomiriti s činjenicom da ovih nekoliko fragmenata i ovih nekoliko apatičnih tipova smiju biti reprezent jedne poletne i nadahnute generacije koja izdašno živi svoj život, brazda zemlju uzduž i poprijeko širokim autostradama, diže gradove itd. Generacije koja ima jasno koncipirane idejne smjernice i koja je spremna da se svojski razračuna sa izvjesnim postotkom beživotnih i morbidnih tipova koji tu i tamo životare, a koji su akteri ove proze. Tu, sigurni smo, nema iluzija. Ne budimo parolaši niti kvazipatriote, ali postavimo jedno pitanje: Zar Danilo Kiš nije vidio bijele fasade moderno građenih studentskih naselja na Novom Beogradu, u Sarajevu, Zagrebu, Tuzli, Novom Sadu ili bilo kom drugom mjestu gdje imamo i po jednu višu ili visoku školu. Zar nije tamo mogao pronaći barem jednog od svojih junaka. Zar nam je morao donijeti baš ono što nas mnogo ne interesuje, što je izveštačeno, što je pozerstvo i kako sve to još možemo nazvati. I konačno zašto bježati od od onog svakidašnjeg - realnog"? A sve je, godinama kasnije, neizbežno, baš kao što krčag ide na vodu dok se ne razbije, kulminiralo "Grobnicom za Borisa Davidoviča" za koju će Dragan M. Jeremić ustvrditi kako nema "onog čudesnog optimizma i vere u budućnost toliko prisutnih u delima ljudi koji su opisivali svoje vlastite muke u koncentracionim logorima", što je Kiša nagnalo da odgovori: "Kao da nisu desetine miliona bili ubijeni i umoreni samo zato što su im nedostajali taj maloumni optimizam i vera u budućnost"! I što ga je nagnalo da s pravom ustvrdi da je polemika oko Grobnice... bila u prvom redu politička.
Danas gotovo svi pomalo zaboravljamo da Kiš nije (samo) mrtvi klasik sa "uobičajenim" mestom koje je zauzeo u tradiciji, dok mu knjige skupljaju prašinu po slabo posećenim provincijskim i školskim bibliotekama. On je, kako je to lucidno zapazio i Magični ]ira iz Nišvila, bio neprilagođen i zajeban. Nezgodan igrač, rekao bih. Uhvaćen u gvozdenu stupicu, baš kao usamljeni vuk, odgrizao je sebi nogu i oslobodio se, krenuo u poteru: tako su samouvereni lovci postali plen, a žrtva se pretvorila u lovca i osvetnika. Ovaj je lov, nažalost doneo i suviše smrti, ali, nema drugog izbora kod onih koji život menjaju za literaturu, i obrnuto: "Kada čoveku ne preostaje ništa drugo, počinje da piše. Pisanje je čin očajanja, beznađa. Staviti sebi omču oko vrata ili sesti za pisaću mašinu, to je jedina dilema". Tako je nastao "Čas anatomije": književna teorija je dobila sjajnu studiju, ljubitelji književnosti vrcavo, lucidno štivo, a novi pisci prostor najzad oslobođen angažovane, utilitarne literature (što ne znači da je i iskorišten).
"Grobnicom za Borisa Davidoviča", ustvrdio je Mihajlo Pantić, razvejavaju se sve humanističke magle koje je svet 20. veka licemerno proizvodio samo zato da bi njima zaklonio bestijarijum svoga ideološkog beščašća; takvom beščašću nije mogao odoleti niko, a nekmoli pojedinac u kojem je ostalo nešto moralnog naloga. Ideologizovana istorija je pripremila a zatim proglasila smrt ^oveka: "Istorija sveta je istorija pojedinačnih ljudskih poraza, ona je zapravo hronologija sumornih svedočanstava o nemoći pojedinca da se odupre sili naopako shvaćenih, ideologizovanih ideja i zakona" (nemoć na kraju sustiže svakog, i pobednika i poraženog, i optuženog i tužitelja). Ukoliko u jednom od mnogobrojnih Kišovih autopoetičkih iskaza reč "istorija" zamenimo tako dobrodušno prizivanom rečju "realnost", dobićemo odgovor koji će biti konačan i neće više tražiti komentare: "Mislim da književnost treba da ispravlja Realnost, zato što je realnost uopštena, a književnost je konkretna. Realnost je mnoštvo, književnost individualno. Realnost je bez strasti, bez zločina i bez obzira na brojke: šta znači šest miliona mrtvih (!) ako ne vidimo jednog jedinog čoveka i njegovo lice, njegovo telo, godine i njegovu ličnu povest".
Već je primećeno povodom Kundere, Škoverckog, Bernharda i naravno Kiša, da, kada padaju carstva, kada se gube sve vrednosti ostaje samo jedno sigurno – misao o smrti. Bestelesni Ahasver, gralski junak, čarobnjak ogledala koji luta Vavilonskom bibliotekom Borhesove zemlje. A smrt je iluzija, san baš kao i stvarnost. "Sve se to događalo s onu stranu života", piše Kiš u "Peščaniku", "u dubokim mitskim predelima smrti, u stravičnoj dolini onostranog. Taj drugi, to moje drugo biće to bejah ja sam posle moje smrti". Nemoguće smrti, rekao bih, i imenovao ono što je već imenovano: Hana Kšiževska, već ubijena, nastavlja da pliva uz strašne krike. Nož sa drškom od ružinog drveta ubija je po drugi put. Guld Verskojls proglašen je mrtvim osam godina pre svoje stvarne smrti. Boris Davidovič Novski završava u vrijućem kotlu 1937. godine, ali je kasne ’56. viđen na Crvenom trgu. A kada razmišljam o iščeznuću Danila Kiša, mogu samo da se nadam da mu je bilo dozvoljeno da preko reke smrti, u Haronovoj barci, ponese i svoje knjige koje su mu donele toliko dobra i zla, i da mu je tako, više od toga ne bih mogao poželeti ni sebi, bilo lakše da umre, a da je život, najzad, prestao da ga boli.
I da sada, umesto Kiša, odgovorim na pitanja misterioznog kritičara "Mansarde": ne, ne vidim bele fasade moderno građenih studentskih naselja na Novom Beogradu, u Sarajevu, Zagrebu, Tuzli ili Novom Sadu. Tamo, zaista, ne obitavaju moji junaci. Da, zaista, i junaci mojih romana ovakvim tumačima i danas deluju "izveštačeno i pozerski", ali samo zato što, očigledno, i danas živimo u različitim svetovima. I na kraju, priznajem relanost, ali ne i svakidašnje i banalno: tome služe novinske hronike a ne romani koji su povesti o velikom, pravom Životu, s one strane Granica Dobra i Zla.
