Izbor iz predavanja i diskusija, Hotel “Norcev”, Fruška gora, 10, 11. i 12. februar 2006.

PREDAVAČI:

  • Prof. dr Milenko Perović, Filozofski fakultet u Novom Sadu
  • Dr Dubravka Valić Nedeljković, Novosadska novinarska škola
  • Teofil Pančić, Nedeljnik “Vreme”
  • Žužana Serenčeš, Radio Slobodna Evropa
  • Pavel Domonji, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji
  • Prof. dr Zorica Kuburić, Filozofski fakultet u Novom Sadu
  • Mr Veronika Mitro, Ženske studije i istraživanja “Mileva Marić”
  • Dragana Vučković, Labris – lezbejska mreža
  • Milica Ružičić Novković, NVO “Živeti uspravno”
  • Aleksandar Kravić, Savetnik predsednika Skupštine AP Vojvodine
  • Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine
  • Nedim Sejdinović, generalni sekretar Nezavisnog društva novinara Vojvodine

Prof dr. Milenko Perović:

ETIČKI ASPEKTI IZVEŠTAVANJA O RAZLIČITOSTI

Jedan od vodećih principa savremene civilizacije je priznatost prava na razliku ljudi, bilo da je to razlika etničkog, nacionalnog, rasnog, polnog itd. karaktera, bilo da je riječ o razlikama pogleda na svijet, religijskih uvjerenja i opredjeljenja, životnih orjentacija i stilova života, izbora vrijednosnih paradigmi i ukusa, kao i moralnih uvjerenja. U tom je principu sadržan bitni pluralni karakter modernih društava, kao i model pluralnih životnih i kulturnih paradigmi.

Princip razlike nalazi se i u samom modernom pojmu morala. Pravo na moralnost je pravo na različitost moralnih uvjerenja. Utoliko, odnos prema razlikama bilo kog tipa u biti je moralni odnos.

Zbog toga, medijsko izvještavanje o razlikama u bitnom smislu implicira moralnu legitimaciju različitosti. Ta legitimnost ne znači da se ono različito permanentno drži i osvjetljva kao različito, tj. da se drži na distanci prema onome što nije različito, nego da se razumije i tretira kao ono specifično, kao ono što u svojoj posebnosti ima puno pravo postojanja.

Tema ovog mog izlaganja odnosi se na etičke aspekte medijskog izvještavanja o razlikama, odnosno, o manjinama. Ako izložimo sam ovaj naslov jednoj kratkoj analizi, onda možemo doći do vrlo zanimljivih uvida sa filozofsko-etičke tačke gledišta. Prije svega, u samom ovom naslovu ili, bolje reći, u problemu o kome treba ovdje da raspravljamo, uvezano je u neki problemski odnos nekoliko pojmova i fenomena za koje bi smo mogli kazati da su par excellence moderni fenomeni, dakle fenomeni koji proističu iz modernog društvenog i duhovnog senzibiliteta ljudi. Tu, prije svega, imam u vidu i sam pojam morala, koji je ovde u središtu, pojam medija, a onda i taj problemski sklop odnosa prema manjinama, odnosno, odnosa prema razlici. Shodno tome, odmah dolazimo na područje poprilične teorijske i praktične nevolje. Ako smo ove fenomene, odnosno, odnose odredili kao par excellence moderne, dolazimo na teren nevolje zbog toga što, bez ikakve sumnje, i to bi se bez osobitih teorijskih teškoća moglo elaborirati, mi zapravo ne živimo u modernom društvu.

Ovo naše društvo međutim ni u jednom svom bitnom elementu ne zadovoljava kriterijume na temelju kojih bi se moglo odrediti, u svojoj biti, kao moderno društvo. Naprotiv, živimo u predmodernom društvu, u jednom tradicionalnom društvu koje, sa stanovišta modernih zapadnih društava, predstavlja, tako da kažemo, minuli prošli lik istorije. Shodno tome, sve što kod nas ima oblik modernosti, po mom sudu, u osnovi jeste fingirana modernost, ili bolje reći, sklop odnosa, sklop fenomena, institucija i duhovnih formi koje su, u osnovi, nakalemljene na ovo duboko predmoderno društvo i zbog toga se i ti preuzeti nakalemljeni moderni fenomeni, po pravilu, pojavljuju na jedan izvitoperen način. Dovoljno je pogledati primjer rada organizacija političkog sistema, parlamentarni sistem i tako dalje pa, sa jedne strane, da kažemo – naravno, to jeste moderna politička forma života. Ali kad ta moderna politička forma života padne u ove uslove predmodernog društva, onda se ona do te mjere izvitoperi da zapravo postaje karikatura parlamentarnog sistema. To, takoreći, svakodnevno možemo da se osvjedočujemo posmatrajući parlamentarni život u ovoj zemlji. To je samo jedan primjer, a ovdje bismo mogli, svi zajedno, da ređamo ko zna koliki broj primjera iz različitih oblasti života, iz različitih sfera života koji bi mogli da potvrde ovu tezu.

Zbog toga, po mom sudu, svaki etički diskurs, pa onda u jednom izvedenom smislu, i svaki pravni diskurs (a i jedan i drugi podrazumijevaju vlastitu modernost) stoje u visokom stepenu diskrepancije sa stvarnošću kojom živimo. Naprosto, to su dva realiteta koja idu nekim međusobno nezavisnim tokovima do te mjere da je taj stvarni, pravi moralni, odnosno, etički, pa onda i pravni diskurs u tolikoj mjeri u diskrepanciji sa stvarnošću da se više ne može, na jedan legitimni način, koristiti ni kao poželjni ideal i obrazac na temelju koga bi se vršila analiza i kritika postojeće prakse života u ovoj zemlji. Shodno tome, da bi uopšte imalo smisla na jedan suvisli način govoriti o moralu medija u ovoj zemlji, i pogotovo jednoj krajnje tananoj, krajnje delikatnoj dimenziji djelovanja medija (a to je djelovanje vezano za izvještavanje i, uopšte, za stvaranje javne predstave o manjinama i o bilo kojim drugim razlikama), mi bi se najprije morali suočiti sa jednom pretpostavkom, koja bi se mogla označiti kao krivično-pravni ili krivično-zakonski aspekt medijskog izvještavanja o razlikama.

Namjerno pomjeram težište na ovu dimenziju da bi se onda i ova osnovna tema o kojoj govorimo mogla preciznije osvijetliti. Po mom sudu, upravo ovaj krivično-pravni aspekt medijskog izvještavanja je u ovoj zemlji već dvadesetak godina više nego problematičan. Zašto? Kada bi se u potonjih dvadesetak godina na dobar dio, da ne kažem na većinu medija u ovoj zemlji, primjenjivale važeće, dakle ne neke imaginarne, zakonske kategorije, posebno kad bi se primjenjivala krivično-zakonska regulativa koja važi u ovoj zemlji – oprostićete mi na ovoj surovoj opservaciji – pitanje je koliko bi u ovoj zemlji novinara, redaktora, urednika, direktora i vlasnika medijskih kuća uopšte bilo na slobodi, koliko bi njih bilo pogođeno zakonskom zabranom raspirivanja nacionalne, vjerske i svake druge mržnje prema svemu što je navodno različito. Koliko li je njih, samo u posljednjih dvadesetak godina, izvršilo drastična krivična djela u medijskom procesu izvještavanja o razlikama, ili onima koji su po bilo kom osnovu različiti od onoga što se u ovom društvu smatra nerazličitim! Možete sami, bez velikih teškoća, da dođete do odgovora na ova krajnje neugodna pitanja. Dakle, diskrepancija između zakonske regulative medijske djelatnosti, i same medijske prakse, po mom sudu, više je nego dramatična. Većina medija u ovom društvu bili su ili proizvođači, ili raspirivači, ili distributeri, ili sve to zajedno, mržnje, netrpeljivosti i odbojnosti prema svakoj razlici. Takvo stanje je, po mom sudu, još uvijek rasprostranjeno u dobrom dijelu medija u ovoj zemlji, da mi se čini da je ono postalo, zapravo, neka vrsta normalno-nenormalnog stanja, dakle, normalnosti krajnje nenormalnosti.

Stvar je po mom sudu još gora, kad sam već krenuo sam da stvaram ili da ilustrujem ovu sumornu sliku medijske stvarnosti, kad je u pitanju odnos između medijske regulative, medijske djelatnosti i same te prakse. Zašto? Ako se vratimo korak nazad, na ovu pravnu regulativu medijske prakse, onda je jasno da primjena pravne regulative vezane za djelatnost medija, naravno, primarno zavisi od političke volje vladajućih elita u ovoj zemlji, čak bih mogao reći od političke volje sva tri oblika vlasti, pogotovo egzekutive, jer je egzekutiva kod nas, u posljednjih dvadesetak godina bila krajnje superiorni oblik ili segment vlasti koji pod svojom kontrolom, svojom šapom, drži ona druga dva oblika vlasti. Ako, dakle, primjena pravne regulative zavisi od političke volje, a ta politička volja se oblikovala upravo na programu mržnje, netrpeljivosti, nacionalizma i tako dalje, onda posve razumljivo da pravna regulativa vezana za sankcionisanje najrazličitijih vrsta zloupotreba i proizvodnje mržnje nije ni sama mogla biti na djelu. Ovdje je stvar još teža kada je u pitanju moralna regulativa, odnosno, njena primjena.

Naime, od kojih društvenih faktora i subjekata zavisi stvaranje moralne regulative u medijima i njihova primjena u medijskoj praksi? Rekao bih da zavisi od opšte društvene volje i volje ljudi koji djelaju u medijima ili, jednim slovom, zavisi od javnosti, od žurnalista i od žurnalističkih strukovnih organizacija. Te institucije ili, bolje reći, ti instituti, pojavljuju se ujedno kao objekti i kao subjekti moralne regulative, i dovoljno je napraviti samo jedan letimični pogled na stanje moralne svijesti i stanje moralne regulative u ovim domenima, da bi se moglo, bez teškoća, utvrditi do koje mjere se ovo naše društvo nalazi u stanju moralne kriznosti, i do koje mjere su sami mediji u ovom društvu u moralno krajnje kritičnoj situaciji. Zašto? Zato što se i društvo u cjelini, a onda i mediji u njemu (jer mediji su, naravno, uvijek dio društva i prenose opštu društvenu atmosferu), po mom sudu, nalaze u predmoralnom, amoralnom, čak bih mogao da kažem, u antimoralnom stanju. Zašto u predmoralnom stanju? Naprosto zbog toga što se u ovom društvu generalno nije, zapravo, ni stiglo do morala. Ako posmatramo stvari u istorijskoj perspektivi – neću vas tu previše opterećivati kao profesor etike, tako da neću previše ni elaborirati problem, samo ću izložiti gotovi rezultat – ako bi se posmatralo u istorijskoj perspektivi, mi, zapravo nismo još ni stigli do moralnog fenomena. Većina ljudi u ovom društvu zapravo i nema moralnu svijest. Šta to znači? U ovom društvu još, najjednostavnije rečeno, nije izboreno legitimno pravo na vlastito i individualno moralno uvjerenje. Zašto? Zato što u ovom društvu dominantni oblik ljudske samoidentifikacije nije individua, nije ličnost, nego čovjek kao član nečega. Dakle, primarno ljudsko određenje većine ljudi u ovom društvu, čak i model samoidentifikacije, nije individua, nije individualnost, nije ličnost, dakle nije ljudsko biće koje na samo sebe preuzima odluku u svim bitnim situacijama i koje je spremno da preuzme odgovornost za vlastite postupke, nego je dominantni tip čovjeka, čovjek kao član kolektiviteta. Gdje dominira logika kolektiviteta, tamo nema morala, nema moralne svijesti, jer nema ni individualnosti. Gdje nema individualnosti, nema individualnog izbora, nema individualne odluke, nema individualne krivice, nema individualne odgovornosti, nema individualne savjesti.

Kažem, s druge strane, da je ovo društvo amoralno. To znači da u njemu postoji izuzetno visok stapen indiferentnosti prema moralu. Ta indiferentnost se ogleda u kranje otežanoj i, moglo bi se čak reći, onemogućavanoj sposobnosti i navici ljudi da na jasan način razlikuju dobro i zlo, najjednostavnije rečeno. Moralnost, kao istorijski fenomen i kao individualni fenomen, počinje ondje i onda kada su ljudi u stanju da jasno razlikuju dobro po zlom. Vi samo možete da vidite do koje mjere je u našim medijima, bar u većini naših medija, pobrkana ta fundamentalna moralno-etička razlika između dobra i zla.

Napokon, u ovom društvu, pa onda i u medijima, po mom sudu, takođe vlada antimoralni stav. Šta to znači? To znači da društvom u dobroj mjeri vlada jedno kolektivističko stanovište, čak bih mogao da kažem, stanovište koje ponekad dobija oblik kolektivne histerije da se ne razumije, ne prihvata, pa čak i najdirektinje progoni pravo ljudi na individualnost. jer, pravo ljudi na individualnost je osnova proizvođenja svih mogućih legitimnih razlika između ljudi. Kad progonite pravo na individualnost, onda automatski progonite i pravo na razliku. To je fundamentalno svojstvo ovoga društva da ne trpi razliku i, upravo se, možda na najkarakterističniji način, u tome ogleda nemodernost i predmodernost ovoga društva. Da se izrazim metaforično: u ovom društvu dominantni tip pogleda na svijet, dominantni tip ideologije, najjednostavnije narodski rečeno, jeste da svi budemo jedno, da svi budemo stisnuti u jedno ogransko djelo koje isto misli, na isti način diše, ima istu volju, ima istu sadržinu volje, jer se misli da se na taj način uspostavlja unutrašnja snaga društva i snaga tog društva prema spolja. I, da dovršim ovu metaforu – kad vlada taj rezon poput rezona stisnute pesnice, onda je sasvim razumljivo da sa tom stisnutom pesnicom apsolutno ništa u životu ne možete da uradite što se tiče onoga čime nas je priroda obdarila da svojom rukom možemo da uradimo. Svako ljudsko biće svojom rukom može da uradi nevjerovatno veliki broj poslova, nevjerovatno veliki broj suptilnih operacija. A ako imate generalni nagovor već 20 godina da društvo i svi ljudi u njemu treba da budu jedinstveni poput pesnice, onda ta pesnica ne može da uradi ništa drugo nego što inače može da uradi pesnica – da traži neko drugo lice po kojem će zveknuti, najjednostavnije rečeno! I, ako pogledate, in facti, šta nam se dešavalo u posljednjih 20 godina, ništa drugo nego veliko traganje za licem ili za licima oko nas koje ćemo tom jednom jedinom pesnicom udariti. To je vladajući, antimoderni rezon. I naravno da se doživljava kao neprijateljstvo kad pojedini prstići iz te pesnice, iz tog čvrstog zagrljaja same šake, hoće da se oslobode, hoće da izraze svoju individualnost. I ne može se shvatiti da ovaj moj prst, koji hoće da se emancipuje od funkcije da bude dio pesnice, neće nikud pobjeći od te pesnice zato što je od nje različit – on je još uvijek dlanom vezan za tu pesnicu, ali hoće da ima svoje pravo na onu manipulaciju, na onu operaciju koju on može da napravi. Mislim da vam je više nego jasna ova metafora koju sam ovdje izložio. E zato je ovo društvo dubinski okrenuto protiv svake individualnosti, protiv svakog stava moralne svijesti.

U ovom društvu još nije postao dominantan tip svijesti da se moralnost može imati, da se moralni senzibilitet za priznanje prava na postojanje bilo koje razlike može zadobiti, može imati. E sad, da ne zvuči previše filozofski, to se, dakle, može zadobiti, može imati, samo ako svako od nas u samome sebi osjeti, razumije i prizna razliku. Dakle, prije svega u samome sebi, jer tako čovjek postaje moralnim individualnim subjektom. To je moguće samo ako imamo svijest o drugome kao drugome. Pa čak i da je taj drugi naš rođeni brat blizanac, on je drugi i, kroz odnos prema njemu, kroz snop naše svjetlosti kojom osvjetljavamo njega, i gdje se taj snop svjetlosti odbija od njega prema nama, mi postajemo svjesni sebe kao ljudskog bića. Dok nema svijesti o tom drugome, nema ni nas kao ljudskih bića, nema nas kao moralnih bića, nema nas kao onih bića koja imaju svijest o sebi, koja imaju samosvijest. E upravo na razlici koja nije zlo, koja nije nesreća, koja nije pogreška života, koja nije feler nego je nužni uslov da bi nas samih bilo sa samima sobom, dakle na toj svijesti o razlici, na priznatosti razlike, počivaju moderna društva. Zbog toga se i kaže da su ta društva pluralistička. Naše društvo je tu pluralističko samo u onom smislu koji sam istakao na početku, u smislu fingirane modernosti. Naše društvo je samo fingirano pluralističko društvo, a u svojoj dubini je ono jedno tvrdo, duboko monističko društvo.

Zašto moderno društvo naprosto mora biti pluralističko društvo? Zbog toga što se kroz priznatost razlika i mi sami identifikujemo u vlastitom identitetu. Upravo vodeći princip savremene zapadne civilizacije, uz sve duboke nesreće i felere koje ta civilizacija ima u sebi i koje proizvodi, vodeći princip je priznatost prava na razliku ljudi, bilo da je riječ o razlikama etničkog, nacionalnog, rasnog, polnog i tako dalje karaktera, bilo da je riječ o razlikama u pogledima na svijet, religijska uvjerenja i opredijeljenja, bilo da je riječ o razlikama životnih orijentacija i stilova života, bilo da je riječ o razlikama u izboru vrijednosnih paradigmi života, pa čak i razlikama ukusa, naravno, i prije svega, kad je riječ o razlikama koje se tiču moralnih uvjerenja. U ovom generalnom principu sadržan je bitni pluralni karakter modernih društava. On počiva i on se izvodi iz pluralnosti životnih i kulturnih paradigmi. U krajnjoj liniji, u samoj pojmu morala, kako se on u modernim etičkim koncepcijama razumije, nalazi se i sadržan je princip razlike. Jer, šta je zapravo moralnost? Ništa drugo nego pravo na vlastita individualna uvjerenja i pravo da se, na temelju tih individualnih uvjerenja, djela u najrazličitijim životnim situacijama. Dakle, u samom pojmu morala sadržana je ta razlika moralnih uvjerenja. Sadržano je to da se moja uvjerenja mogu razlikovati od uvjerenja drugog čovjeka, i da se njegova uvjerenja mogu razlikovati od mojih uvjerenja, jer u čemu bi se inače sastojala moralna sloboda čovjeka nego u pravu da ima vlastita uvjerenja i da u životu postupa po tim uvjerenjima. Na tome počiva svaki moralni odnos između ljudi.

Drugo je pitanje, koje ću ovdje ostaviti izvan diskusije jer je samo po sebi kompleksno i zahtijevalo bi dosta vremena, je pitanje kako se u jednom modernom društvu od pluralnosti moralnih uvjerenja, dakle od prava svakog čovjeka ponaosob da ima vlastita uvjerenja, može napredovati do određenih konsenzusa u tim uvjerenjima, kako se može napredovati do onoga što se naziva moralnom normom, moralnim principom, moralnim kodeksom, koji onda ima snagu neke objektivne regulative koja treba da reguliše moralno djelanje ljudi. To je posebna dimenzija.

Zaključno bih samo ovdje rekao da su strukovne novinarske organizacije u ovom društvu, bez osobitih teškoća, postigle ono što i jeste medijsko-etički rezultat koji važi manje-više u svim razvijenijim zemljama. Došle su do sposobnosti da same, na moralni način, kodifikuju vlastito ponašanje. Došle su do toga da izgrađuju etičke kodekse koji treba da služe za moralnu regulaciju djelanja ljudi u medijima. Čak i NUNS i NDNV, a onda i čitav niz drugih medijskih kuća, imaju ovakve ili onakve kodekse u kojima je, po pravilu, i uvijek, jedan od nezaobilaznih članova u kodeksima upravo onaj koji reguliše pitanje izvještavanja o razlikama. Član 9. Etičkog kodeksa Nezavisnog udruženja novinara Srbije je, po mom sudu jedan kodeks koji je jako loše napisan, koji je, tako da kažem, skarabudžen ali, za divno čudo, na nevjerovatno suptilan način je izložen, a drugo je pitanje, naravno, koliko se on onda primjenjuje u medijskoj praksi.

Da vas podsjetim, da citiram taj član: „Samo ako su činjenice relevantne i neophodne, novinar će u svojim izveštajima i informacijama pomenuti rasu određene ličnosti, boju (misli se, valjda, na boju kože), versku pripadnost, nacionalno opredeljenje, legitimnost rođenja, telesnu nesposobnost, bračni status (kad ne postoji taj bračni status) i seksualnu sklonost.“ Ovim članom je, faktički, rečeno sve ili, bolje reći, rečeno je ono što je za čitavu ovu našu priču bitno: da moralna legitimacija različitosti u medijskom izvještavanju ima smisla i ima puno moralno opravdanje ako ona ne znači da se ono što je različito, u bilo kom navedenom obliku, permanentno drži i smatra različitim. I ne da se permanentno osvjetljava kao različito, da se drži spram sebe stalno na distanci kao ono što je različito jer se tom, previše budnom pozornošću za ono što je različito, zapravo to što je različito učvršćuje. Bolje reći, mi se sami učvršćujemo u jednom distantnom, netrpeljivom, čak mrziteljskom odnosu prema tom različitom. Pravo priznanje različitosti jeste ako se ona ne ističe. Drugim riječima, ako se različitost shvata kao specifičnost, dakle kao neko obilježje koje ima karakter specifičnosti u odnosu na nešto drugo. Ako vi, pak, u medijskom izvještavanju stalno ističete (primjera radi, to je onaj klasični američki trik iz borbe protiv rasizma) da nemate ništa protiv Roma, tim stalnim isticanjem, zapravo, vi pokazujete, ističete koliko imate rasnih, nacionalnih i etničkih predrasuda.

Mediji ne žive pod staklenim zvonom. Sam pojam medija znači neku vrstu transmisije neke opšte društvene svijesti, opšteg društvenog rezona i opšteg društvenog stava do konkretnog životnog realiteta. Moral društva i moral medija su dvije dimenzije iste stvari i oni se permanentno nalaze u odnosu uzajamnog djelovanja, ili u odnosu uzajamnog uslovljavanja. Opšta društvena vrijednosna shvatanja uslovljavaju vrijednosna shvatanja koja se promovišu u medijima kao i obrnuto – vrijednosni stavovi koji se promovišu u medijima, postaju opšti društveni vrijednosni stavovi i to je jedan vrsta kruga, tako da u tom krugu ne možete da kažete šta je početak a šta je kraj, ne možete da kažete šta je uzrok a šta je posljedica, upravo zbog činjenice da jeste riječ o krugu.

Dr Dubravka Valić Nedeljković:

PRIVATIZACIJA I TRANSFORMACIJA U MEDIJIMA NA JEZICIMA NACIONALNIH MANJINA

Statistički posmatrano, u Vojvodini je u potpunosti zadovoljeno pravo nacionalnih manjina na informisanje na sopstvenom jeziku. Ipak, ma koliko to tako izgledalo uvidom u statistiku i sadržaje pojedinih programa, ne bi se moglo reći da je situacija na informativnom tržištu na jezicima nacionalnih manjina Vojvodine zaista dobra. Statistika je jedno, a realnost nešto sasvim drugo.

Statistički posmatrano u Vojvodini je u potpunosti zadovoljeno pravo nacionalnih manjina na informisanje na sopstvenom jeziku. Novine izlaze redovno, a višečasovni dnevni/sedmični radio i TV program se emituje na čak 8 jezika (mađarskom, slovačkom, rumunskom, rusinskom, ukrajinskom, romskom, hrvatskom i nemačkom jeziku). Najviše emisionih sati imaju mediji na mađarskom, a najmanje oni na nemačkom jeziku što odgovara i učešću govornih predstavnika tih jezika u ukupnom stanovništvu Vojvodine.

Ipak, ma koliko to tako izgledalo uvidom u statistiku i sadržaje pojedinih programa, ne bi se moglo reći da je situacija na informativnom tržištu na jezicima nacionalnih manjina Vojvodine zaista izvanredna.

Statistika je jedno, a realnost nešto sasvim drugo. Redakcije koje rade na jezicima nacionalnih manjina su «stare», novinari imaju u proseku 40 godina; uglavnom nisu motivisani, niti edukovani za savremeno novinarstvo; problem jezičke kompetencije je izuzetno izražen, tačnije jezička asimilacija je zamašna; medijska publika je malobrojna; medijska konkurencija je značajna; izvori informisanja za njih često zatvoreniji nego za konkurenciju na većinskom jeziku; materijalna situacija ovih medija je između osrednje i loše; budućnost im je neizvesna, posebno medija čiji je vlasnik lokalna zajednica ili onih koji bi trebalo da promene titulara a zatim uđu u proces privatizacije.

Postavlja se stoga sasvim osnovano pitanje kako premostiti jaz između statistike i realnosti, odnosno da li su jedino zakoni ti koji tome mogu da doprinesu ili odmognu. Sudeći prema dnevnoj praksi u sferi javnog informisanja, zakoni su tek dobra podloga ili garant stabilnije budućnosti, a više novca i kreativnih podsticaja bi trebalo uložiti u motivisanje mladih da se bave novinarstvom na maternjem jeziku. Neophodno je takođe učiniti tu profesiju društveno pozitivno vrednovanom ali i materijalno obezbeđenijom.

Na žalost to se nije dogodilo. Rezultati studija slučaja «Mađarso», RTV Novi Sad i «Lokalne radio stanice Vojvodine ukazuju na to da se nastavlja marginalizovanje medija na jezicima nacionalnih manjina započeto još početkom devedesetih godina prošlog veka, još pojačano njihovom transformacijom i pripremom za privatizaciju.

Podsetimo Skupština Vojvodine je osnivačka i vlasnička prava koja je imala za štampana glasila na jezicima nacionalnih manjina prenela na nacionalne savete kao korak ka demokratizaciji medija nacionalnih manjina. Sekretarijat za informacije Izvršnog veća Vojvodine inicirao je, a Skupština Vojvodine prihvatila 29. juna 2004. da nacionalni saveti preuzmu osnivačka, vlasnička i upravljačka prava nad novinsko-izdavačkim kućama na jezicima nacionalnih manjina, jer prema Zakonu o javnom informisanju moraju da se privatizuju pošto (podsećam na član 14) država ne može biti osnivač nikakvih medijima.

Nacionalni saveti su doneli odluke o preuzimanju osnivačkih prava nad novinsko-izdavačkim ustanovama. U tim odlukama je precizirano između ostalog i to da osnivač imenuje i razrešava Upravni odbor i Nadzorni odbor, koji zatim imenuju direktora i glavnog i odgovornog urednika. Upravo je to bio i osnovni problem u vreme rasprave o tome da li treba prepustiti nacionalnim savetima osnivačka prava.

Pogubnost ove odluke, protiv koje su bili novinari manjinskih medija, ali i drugih odluka koje se odnose takođe na privatizaciju manjinskih medija ali po osnovu, na primer Zakona o radiodifuziji, je već vidna.

Primer prvi, Savez Vojvođanskih Mađara, partije koja je dominantna u Nacionalnom savetu Mađara, preuzeo je kontrolu nad «Mađarsoom».

«Mađarso» jedini dnevni list na jeziku manjine (mađarskom), postoji bojazan da bude potpuno lokalizovan i stavljen pod kontrolu jedne partije. Redakcija je podeljena iznutra i preseljava se iz Novog Sada u tri grada u Vojvodini, sa centralom u Subotici. Najbolji novinari, naravno oni koji nisu partijski opredeljeni, su pred otpuštanjem. Tiraž je oboren. Novinari ovog uglednog dnevnog lista smatraju da nije reč o racionalizaciji koja se sprovodi nakon izrade studije o samoodrživosti glsila sa realno malim auditorijumom, kako se to u javnosti predstavlja, već da je reč o težnji za potpunom kontrolom ovog glasila.

Primer drugi, racionalizacija poslovanja u RTS i ponuđeni socijalni program doveo je do potpunog kolapsa funkcionisanje redakcija na jezicima nacionalnih manjina Radiotelevizije Novi Sad. Ozbiljno se postavlja pitanje kako će uopšte moći da se realizuje program Radio Novog Sada budućeg javnog servisa Vojvodine čija je misija razvijanje informisanja na jezicima nacionalnih manjina. Na primer na slovačkom jeziku je iz redakcije otišlo 10 osoba, više od polovine od ukupnog broja. Bolja situacija nije ni u drugim redakcijama na jezicima nacionalnih manjina kojima je trebalo omogućiti da zaposle nove malde novinare jer već sa postojećim nisu mogli da realizuju program, a ne otpuštati ionako skroman kadar. Na posredan način će se ovi programi svesti na prevođenje agencijskih vesti što ni izbiliza ne zadovoljava potrebe i prava manjina na i informisanje na sopstvenom jeziku. O multikulturnom konceptu prožimanja jezika i kultura na ovom prostoru kroz odgovarajuću uređivačku politiku nema ni traga.

Primer treći. Privatizacija medija čiji osnivač je opština posebno je ozbiljan problem koji u poslednje 3 godine od donošenja Zakona o radiodifuziji po kojem je taj posao trebalo da bude završen u 2006-oj, nije uspeo da se reši. Skupština Srbije ga je upravo «rešila» na taj način što je rok produžen na 2008. godinu. Posebnu teškoću predstavljaju programi na jezicima nacionalnih manjina koji nisu profitabilni. Postoji opravdana sumnja da će se na lokalnom nivou mediji na jezicima nacionalnih manjina nakon privatizacije potpuno ugasiti. Većina novinara zaposlenih u tim medijima upravo predviđa da je informativni prostor na jezicima nacionalnih manjina, (već sveden na minimum), pred potpunim ukidanjem, jer medijski menadžent a posebno opština osnivač, smatraju da će bez manjinskog jezičkog «balasta» biti atraktivniji eventualnim kupcima. Opštine takođe nisu zainteresovane da održavaju ovako složen sistem javnog informisanja jer su i same osiromašile i među koalicionim partnerima ne može da se postigne dogovor o nadležnostima nad lokalnim medijem. O primeni principa pozitivne diskriminacije na osnovu kojeg bi ovi mediji imali poseban status u lokalnoj samoupravi za sada nema nagoveštaja.

U istraživanju završenom u decembru 2005. “Mapiranje medija Vojvodine” koje je obuhvatilo 145 novina, radio i tv stanica u Pokrajini 74 su prema osnivaču bili ili jesu isključivo u državnom vlasništvu. Zanimljivo je da je njih 33 već završilo taj proces oko 23 je manje ili više u tom procesu a 19 ga nije ni otpočelo. Kada je reč o medijima na jezicima nacionalnih manjina u 18 još nema nikakvih nagoveštaja o ulasku u proces a u 23 procedura je na neki način započela. Privatizacioni proces je otvoren u medijima koji su višejezični, a završena je, kad je reč o medijim na jezicima nacionalnih manjina, samo u 3 medija na mađarskom jeziku i u 10 bilingvalnih (na srpskom i mađarskom). Poređenja radi privatizacioni proces završen je u čak 50 medija na srpskom jeziku. Prema dobijenim podacima lakše se privatizuju jednojezični mediji i to pre svega oni na većinskom jeziku, pa zatim dvojezični, i to onda kada je sa većinskim jezikom u kombinaciji manjinski sa najviše govornih predstavnika.

Može se pretpostaviti, na osnovu urađenih studija slučaja, da će nakon okončanja procesa privatizacije i transformacije medija biti znatno smanjeni davno postavljeni relativno visoki standardi, kada je o Vojvodini reč, u javnom informisanju na jezicima nacionalnih manjina čime se krše osim domaćih i međunarodni dokumenti koje je naša zemlja ratifikovala, a odnose se na oblast zaštite prava manjina, kao i zaštite manjinskih jezika.

Da podsetimo SCG ima dva pravno obavezujuća akta u ovoj oblasti. Jedan Ujedinjenih nacija “Međunarodni pakt o političkim slobodama i pravima”, a drugi je “Okvirna konvencija za zastitu nacionalnih manjina” Saveta Evrope. Kada govorimo o medijima zaparavo nema ni jedne specifične deklaracije ili konvencije koja se tiče informisanja na jezicima nacionalnih manjina. U tom smislu može se pozvati svega na dva međunarodno relevantna dokumenta.To je pomenuta okvirna konvencija i Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezicima Saveta Evrope koja reguliše na izvestan način ovu oblast.

Valja upozoriti da ono što je problem sa međunarodnim konvencijama, osim što nisu uvek pravno obavezujuće, jeste to što su one često na nivou deklaracija, preporuka, konvencija. To praktično znači da se puno prostora ostavlja diskrecionom pravu samih zemalja da neka prava nacionalnih manjina uvažavaju, a neka ne uvažavaju, odnosno da ih uvažavaju u skladu sa svojim mogućnostima. Kako konvencije kažu “u skladu sa domaćim zakonodavstvom”.

Poseban problem vezano za međunarodne konvencije i međunarodno evropsko pravo je problem monitoringa kojim se prati primena ovih konvencija, odnosno činjenice da zemlje kada pristupe i kada krenu da implementiraju odredbe to ne čine “u punoj meri i u dobroj veri” kao što kažu sami ugovori, a ne postoje dovoljni kontrolni mehanizmi kako bi se to sprečilo.

Dakle, upravo je to ono što nas čini sumnjičavim da će prihvaćene obaveze i kada je informisanje na jezicima nacionalnih manjina u pitanju biti dosledno unapređivano, a ne samo formalo održavano na nivou pomenute statistike.

U Okvirnoj konvenciji odredbe vezane za informisanje na jezicima manjina nalaze se u Članu 9 i nisu naročito opširne, ali utvrđuju standarde u ovoj oblasti koje zemlja mora da ispuni. Pošto okvirna konvencija ima za cilj da pre svega uspostavi standarde prvi standard je da nacionalne manjine moraju imati pristup svim medijima, bez diskriminacije, potom da mogu slobodno i bez ikakvih ograničenja primati i slati informacije, pri tome bez obzira na granice i aktuelne političke vlasti.To u prevodu znači da manjine mogu imati pravo i moraju imati pravo primanja informacija, pre svega iz svojih matičnih zemalja, što je za njih podjednako važno, kao i rad medija na manjinskim jezicima, i pravo da ovo pravo očuvaju bez obzira na unutrašnje političke promene. Drugo pravo koje je utvrđeno i našim domaćim zakonodavstvom je pravo nacionalnih manjina da same nacionalne manjine osnivaju svoje medije i da njima samostalno upravljaju i treće pravo koje okvirna konvencija utvrđuje, je zapravo obaveza države da olakša pristup predstavnicima nacionalnih manjina i sredstvima javnog informisanja. To se dakle odnosi na javne radiodifuzne servise. Intencija ove odredbe je da manjine budu uključene u uređivačku politiku i izradu programa u javnim radiodifuznim servisima. Pošto to nije bilo najjasnije svim zemljama i pošto se ovoga nisu pridržavale kasnije je Savet Evrope izdao komentare i preporuke koje se upravo tiču ovog člana preporučujući svim zemljama potpisnicama okvirne konvencije da posebno finansiraju programe na jezicima nacionalnih manjina i da posebno finansiraju programe koji se tiču nacionalnih manjina, a na većinskom su jeziku. Dakle, podjednako je važno da manjine međusobno budu informisane na sopstvenom jeziku, ali da većina bude informisana o problemima i životu nacionalnih manjina. E upravo u ovom drugom delu je medijska scena SCG nedovoljno razvijena i zrela. Istraživanja su pokazala da većinu ne zanimaju problemi manjine. Na primer, podsećamo da reakcije medija na većinskom jeziku nisu baš zainteresovano pratile ni adekvatno reagovale na nedavne probleme novinara “Mađarsoa”, zatim na loše sproveden socijalni program u RTS koji je devastirao manjinske redakcije, kao i na kontroverzno pitanje privatizacije medija čiji je osnivač opština.

Druga konvencija Saveta Evrope koja je mnogo važnija, jer je mnogo detaljnija, je Povelja o regionalnim i manjinskim jezicima. Konvencija je interesantna po nekoliko osnova. Prvo što je u njoj ostavljeno preširoko diskreciono pravo države da sama odredi koje će jezike nacionalnih manjina ovom konvencijom zaštititi. Dakle, kovencija se ne odnosi na sve jezike nacionalnih manjina koji na jednoj teritoriji postoje; i drugo, da sama država ima pravo da odredi teritoriju na kojoj će se obezbediti primena konvencije i upotreba jezika nacionalnih manjina, bez obzira što je intencija prilikom stvaranja ove konvencije bila ta da se sačuvaju mali evropski jezici i da se evropsko lingvističko bogatstvo očuva.Ta dva elementa, ostavljaju preveliko diskreciono pravo državi i prostor za eventualne zloupotrebe. Treći problem kod ove konvencije je taj što je ona izbornog karaktera, odnosno da svi članovi ove konvencije ne moraju važiti, nego sama država bira članove po odredjenom sistemu koje će primenjivati na svojoj teritoriji. Bez obzira na sve to, ovo je jedina konvencija koja se ozbiljnije bavi problemom informisanja na jezicima manjina, naravno i drugim oblastima koje se tiču zaštite kulturnog identiteteta i pre svega jezičkog identiteta, gde informisanje ima neosporno značajnu ulogu i ona propisuje nekoliko obaveza za državu. Pre svega da obezbedi osnivanje jedne radio ili televizijske stanice na jeziku manjine, ili da obezbedi emitovanje na većinskom jeziku, svakodnevno emitovanje programa na jeziku nacionalnih manjina, potom da obezbedi najmanje jednu radio stanicu ili svakodnevno emitovanje programa na jeziku manjine na nekoj od radio stanica, da obezbedi i očuva postojanje postojećih štampanih medija i da obezbedi barem jednu novinu na određenom jeziku nacionalne manjine. Potom da obezbedi stalno finansiranje – što upravo sada u procesu privatizacije i transformacije medija na jezicima nacionalnih manjina kod nas može da postane problem. Dakle, prema Povelji nije dovoljno deklarativno se založiti za pravo nacionalnih manjina da budu informisane, nego i obezbediti i finansijska sredstva za takav vid informisanja. U Povelji se izričito kaže da je potrebno obezbediti dodatna finansijska sredstva za jezike nacinalnih manjina s obzirom na to da takva sredstva zahtevaju dodatno finansiranje i dodatne troškove. I ono što su druge konvencije zaboravile, obezbediti stalno i kontinuirano obrazovanje novinara na manjinskim jezicima i manjinskim medijima, kako bi postigli nivo i standard koji imaju novinari u drugim medijima. Drugi član Povelje propisuje pravo na razmenu i primanje informacija iz matične zemlje.

Dakle, sada, ako bi neka nova vlast ponovo došla na ideju da takvo pravo ograniči, ili da ga ukine, međunarodno zakonodavstvo će je obavezivati da to ne čini. Drugačije rečeno jednom stečena prava ne mogu se suspendovati. Naša dnevnopolitička praksa u sferi javnog informisanja, međutim, upravo u poslednjih petnaestak godina, što implicitno, što eksplicitno, upravo to čini. Naravno ne na nivou statistike, već u realnosti. Statistika nam je znatno bolja.

Teofil Pančić:

U IME NARODA: DIKTATURA “MORALNE VEĆINE” U TABLOIDIZOVANIM MEDIJIMA

Tokom devedesetih mediji su uglavnom bili pod kontrolom države, to jest nacionalističkog, ksenofobnog i autoritarnog Miloševićevog režima, i gušili su različitosti, manjinske diskurse i prakse pozivajući se na “glas naroda”. Danas najgledaniji i najčitaniji mediji čine manje-više isto, ali pozivajući se na “tržište” i na “interese svoje publike”. Tako se pervertovani autoritarno-patrijarhalni obrazac prenosi iz izolacionističko-populističkog u rudimentarno demokratsko i pluralističko društvo, onemogućavajući njegovo ozbiljnije demokratsko profilisanje.

U vreme pre 5. oktobra verovatno je sve bilo gore nego sada, osim jedne stvari. Ta jedna stvar je da smo 5. oktobra čekali 5. oktobar. Dakle, imali smo pred sobom perspektivu nečega boljeg, nadali smo se tome da će doći dani kada nećemo imati onih problema kakve smo imali do tada. Da li je to baš tako bilo na kraju, to je nešto o čemu ćemo, verovatno, danas i razgovarati. Dakle, ja sam ovde pokušao da naznačim, u tim materijalima, i ono što mi se čini da je temeljna strukturna razlika i sličnost, srodnost tih dveju epoha, 90-tih godina i, kako bi smo rekli, „nultih“ godina u kojima sada živimo. Svi koreni naših problema su u 90-tim godinama naravno, ali problem je u tome što se mi, bojim se, nismo baš mnogo daleko iždžikljali od tih korena do dan-danas, što, posle pet-šest godina, ipak možda i nije tako brilijantan skor, ali mi nismo samo ovog puta dokazali da smo slabi učenici.

Ono što je, recimo, osnova naših problema sa medijima i sa 90-tim godinama, jeste upravo njihova zloupotreba kroz forsiranje stereotipa o drugom, o drugačijem. To drugo i drugačije može da se odnosi na bilo koji aspekt ljudskog života ali se, pre svega, odnosilo na dva aspekta. Jedno je politika, ideologija, svetonazor; drugo je etnička i verska pripadnost. To jedno i drugo često su se, naravno, i preplitali u raznim čudnim i manje čudnim omerima i razmerima u tim godinama. Krenulo je, dakle, od toga što je štampa u vreme tzv. komunizma, socijalizma, bila uglavnom partijski dirigovana i, u onom bukvalnom smislu, neslobodna, jer smo živeli, kao što znate, u jednopartijskom društvu. Dakle, ta se štampa krajem 80-tih i početkom 90-tih godina „oslobodila“ (uglavnom sa debelim navodnicima). Šta to znači? To znači da se ona oslobodila od jedne vrste uskih ideoloških formi koje, da se razumemo, više niko ionako nije ozbiljno shvatao. Ko je je u 80-tim godinama još ozbiljno shvatao komunističke ideološke mantre!

Ja dobro pamtim to vreme. Ja sam rođen sredinom 60-tih godina i znam da već tada niko živ to nije uzimao zaozbiljno. To je bila jedna ideologija koja je prirodnom smrću odumrla, kaja je postajala u vidu nekakvog zombija. Na prvim stranicama novina i dalje se pisalo o tome, ali čak ni ljudi koji su potpisivali te tekstove, a kamoli normalan svet, onaj ostatak ovog društva, nije to više ozbiljno shvatao. To je bila jedna prazna mrtva ljuštura bez smisla, jedna vrsta senke, jedna vrsta fantoma.

I šta onda imamo? Dolazi kraj 80-tih godina – na evropskom, na globalnom nivou pad Berlinskog zida, rušenje komunizma, nestanak sovjetske imperije zla i tako dalje. Na to mesto upražnjene dominantne ideološke paradigme, u tim bivšim zemljama sovjetskog lagera dolazi demokratija, uglavnom sa velikim D. Ta demokratija je, naravno, često bila naivno shvatana. Ona je često bila upotrebljavana kao jedna vrsta floskule, ljudi nisu znali šta to tačno znači, mislili su da u toj demokratiji, u tom pluralizmu, u tom kapitalizmu, pečene kokoške padaju sa neba i tako dalje. Sve je to zaista bilo, negde, naivno i simplifikovano ali je, u osnovi, bilo zdravo jer je ljude ipak oslobađalo i privikavalo ih jednom načinu života koji će, uz sve svoje mane, biti bolji od onoga što su imali do tada. Kod nas međutim (kada kažem „ kod nas“ mislim na kontekst dotadašnjeg života , dakle u SFRJ, a pre svega u Srbiji jer je u Srbiji i krenuo taj nacional-populistički talas sa dolaskom Miloševića), dolazi do jedne inverzije. Dakle, država koja je u sklopu tih socijalističkih zemalja bila najslobodnija, imala najviši standard, ne samo materijalni, nego i standard demokratske slobode, daleko iznad ostalih zemalja tzv. socijalizma, upravo u toj državi nije se demokratija pojavila kao ta nova ideološka matrica, kao taj kumir u kojeg će se svi zaklinjati. Ne, nego je to bila nacija, etnicitet, ali u nešto manjoj meri i religiozna, odnosno, konfesionalna pripadnost. Ona se pojavila kao novi idol kojem se imamo bespogovorno klanjati.

Dakle, ono upražnjeno mesto ideološkog hegemona koje je do tada držala komunistička partija ali, kažem, već u potpunom ideološkom samoraspadanju, sada je zauzeo kumir nacije, pri čemu je potencijal moralne ucene nacije mnogo veći, jer biti označen kao izdajnik komunizma to, u najmanju ruku, od ’49. nije značilo ništa, ali biti označen kao izdajnik nacije, biti označen kao neko ko minira nacionalni napor i nacionalno ujedinjenje, to je bilo nešto zbog čega će te imati posla ne samo sa nekakvom vlašću ili policijom, nego i sa prvim prolaznikom ili sa čovekom sa susednog stola u kafani. To je, naprosto, postao nepodnošljiv teret, jer je stvorena atmosfera u kojoj je nacionalna pripadnost sve, u kojoj je sumnjiv svako ko se drugačije zove, ko drugačije govori, ko se drugačije krsti ili se uopšta ne krsti, ko radi bilo šta što, negde u startu, minira taj pretpostavljeni monolit, taj pretpostavljeni konsenzus. I to što je stvoreno, to seme zla koje je počelo tamo od 88/89/90. godine, zapravo je bilo ideološko–propagandna priprema za ratove i za klanje. I onda imamo taj period 90-tih godina, da ga ja sad ne seciram preterano minuciozno jer pretpostavljam da, na kraju krajeva, svi dobro znamo šta je bilo.

Dakle, kroz cele 90-te godine, ono što je karakteristika glavnine medija, a pre svega medija u državnom vlasništvu ili društvenom vlasništvu, kako god se govorilo u to vreme, ili u vlasništvu lokalnih samouprava koje su uglavnom bile, kada su Srbija i Vojvodina u pitanju, SPS-ovske, bar do kraja 90-tih godina, ono što karakteriše gro medija, i elektronskih i pisanih, jeste upravo to da su, uz male nijanse, ovako ili onako, više ili manje, pristajali uz tu matricu, uz tu matricu pseudopatriotskog zanosa, ratnog, izolacionističkog zanosa koji je, na ovaj ili onaj način, podržavao taj strašni režim. Zato kažem da je postajao bar jedan element naših života pre 5. oktobra koji je bio bolji, a to je što smo se svi nadali da će to jednom da prestane. I mi smo u tom i takvom stanju dočekali famozni „ dan D“, dočekali 5. oktobar.

Peti oktobar jeste bio, i iz današnje perspektive još uvek jeste, dan nekakvog oslobođenja, jeste bio dan relaksiranja naših života i ja nisam pristalica one škole mišljenja koja kaže da se ništa u našim životima nije promenilo, da je sve isto kao pre 5. oktobra. Mislim, to su obične ideološke floskule, svi dobro znamo da to nije tako. Ali ono što se nije promenilo u suštinskom smislu, nego je samo mutiralo u razne bizarne oblike, jeste upravo to zlo seme 90-tih. Dakle, potenciranje razlika među ljudima, razlika koje nisu uslovljene individualnim dostignućima nego pukom činjenicom rođenja, činjenicom da je neko Srbin, ili Slovak , ili Albanac, ovo ili ono, činjenicom da je neko muško ili žensko, činjenicom da je neko heteroseksualac ili homoseksualac i tako dalje, dakle, nekim činjenicama koje ne spadaju u neku slobodu mišljenja i opredeljenja, nego su nešto što je sastavni deo nekog ljudskog identiteta. Mi i dalje živimo pod diktaturom većine, moralne većine, da uzmemo taj izraz koji je, recimo, strašno popularan u Americi i obično označava radikalno američku desnicu.

Dakle šta je ta naša moralna većina ? OK, raspao se taj režim sa 5. oktobrom, raspala se ta centralizovana struktura uticaja, piramidalna, sa vrha ka dole, koja je usmeravala gro naših medija. Ona se raspala. Ali šta smo dobili u zamenu? U zamenu smo dobili tabloidizovanu industriju medija – tabloidizovanu ako je štampa u pitanju, estradizovanu ako su u pitanju elektronski mediji, pre svega televizija. Ona je i dalje duboko u političkom, ona jeste estradizovana, ali to ne znači da se ona bavi samo zabavom i šljokicama. Ona se i te kako bavi politikom, i te kako se bavi političkim pitanjima, bavi se pitanjima života i smrti, temeljnim pitanjima. Nama tabloidi pretresaju ratno nasleđe; nama tabloidi pretresaju Stambolića, Ćuruviju, Đinđića; nama tabloidi odlučuju da li je zemunski klan kriminalna organizacija, ili je to grupa patriota koji su imali malo višak temperamenta. Dakle mi, zapravo, živimo u jednom decentralizovanom sistemu mutiranih postmiloševićevskih medija. Znači , ono što je 90-tih godina bila Politika, Večernje novosti, RTS, dakle ti centalni trovači, ili u Vojvodini Dnevnik, TV NS, Radio Novi Sad, znači ono što su ti mediji bili u 90-tim godinama ,danas su Kuriri, Nacionali, Press-ovi, stresovi, kako se već sve zovu, cela ta struktura, što kaže „Zabranjeno pušenje“ iz 80-ih, „čudesnog svijeta privatluka“. Dakle, nama se govor mržnje u medije preselio uglavnom, skoro isključivo, u medije u privatnom vlasništvu, i to im daje jednu čudnu sigurnost, to im daje jednu vrstu imuniteta koji je jako teško razbiti, pogotovo ako ionako ne postoji istinska politička volja da se to učini, jer se oni uvek pozivaju na: a) slobodu govora, b) činjenicu da su oni mediji u privatnom vlasništvu, da se njima može šta god hoće jer ne moraju da, tobože, zadovoljavaju određene društvene kriterijume da bi mogli da izlaze. Te dve floskule treba razbiti. U kom smislu? Svaki medij ima određene obaveze, zakonske obaveze, etičke obaveze, građanske obaveze. Dakle, možete vi sto hiljada puta biti u privatnom vlasništvu pojedinca ili grupe pojedinaca, ali za vas takođe važe neka opšteprihvaćena i, na kraju krajeva, i u zakone upisana merila i standardi šta se u medijima sme, a šta ne. To nije usmereno ka ukidanju slobode mišljenja. To je usmereno ka ukidanju prava, tobožnjeg prava, da se poziva na nasilje, da se implicira – ne mora de poziva eksplicitno – ali da se implicira nasilje prema drugima, prema drugačijima, prema onim sugrađanima ili sugrađankama koji su vam na bilo koji način antipatični, ili se po bilo čemu razlikuju od vas a vi, recimo, smatrate da ne bi trebalo, ili ne bi smeli da se razlikuju. E to je ono što je, zapravo, centralni sadržaj naših medija, pri čemu su ti mediji, da se razumemo, uglavnom najtiražniji mediji, ako su štampani mediji u pitanju, i uglavnom najslušaniji i najgledaniji, ako je u pitanju radio i televizija. To jako mnogo govori o tim medijima, jako mnogo govori i o našem društvu, jako mnogo govori i o stanju duhova u jednom zapanjujuće visokom procentu naše populacije jer, na kraju krajeva, u odbranu tih takvih medija, može se raći samo jedna stvar, a to je da niko ne bije ljude po ušima da kupuju te Kurire ili šta god, nego da oni to rade dobrovoljno. Naravno, to ipak ne može opravdati te urednike, i ne može opravdati ljude koji to rade jer svako društvo je sklono, bilo koje društvo na svetu – najkulturnije, najrazvijenije, sa najboljim demokratskim liberalnim tradicijama – ako vi označite neko stanje dozvoljenosti svega, nekažnjenosti svake niskosti, vi ćete, posle nekog vremena, naravno, videti i osetiti proces kvarenja tog društva, proces truljenja nekih normi i standarda civilizovanog življenja. Znači, mi tu nismo nikakav izuzetak, a živimo upravo to i takvo stanje. Mi živimo stanje u kojem su mediji zapravo samo najočigledniji, najočevidniji deo jedne sveopšte moralne razuzdanosti.

Sad mi pade na pamet jedna sjajna stvar koju je rekao zagrebački teoretičar Boris Buden, govoreći o 90-im godinama, govoreći o Tuđmanu i Miloševiću, a može se preneti i na naše društvene uslove – on je rekao da je pogrešno nazivati Tuđmana i Miloševića diktatorima jer diktatori su ljudi koji svašta zabranjuju, a problem sa Tuđmanom i Miloševićem je bio što su svašata dozvoljavali. To je ključna stvar! Šta to znači – svašta dozvoljavali? Znači da su dozvoljavali ljudima da kradu, pljačkaju, ubijaju, siluju, da rade šta god hoće, da najsumanutije stvari rade. Samo ako to nije usmereno protiv njih i njihovog režima – to je sve u redu! Živi u Srbiji, budi vikend-ratnik, idi u Bosnu, pljačkaj, pali, kolji, radi šta god hoćeš, niko te neće pitati! Naprotiv! Imaćeš zaštitu od države i niko ti neće smeti ništa. E pa, na neki način, a na sreću ne u tako drastičnom vidu, mi i dalje živimo to vreme, vreme u kojem su zabranjene stvari koje ne bi trebalo da budu, naročito vreme u kojem su dozvoljene stvari koje ne mogu biti dozvoljene, koje nisu deo korpusa demokratskih vrednosti i ja se i sam, i kao neko ko je novinar, i kao neko ko prati medije, veoma često nalazim u srži tih kontroverzi oko famozne slobode govora, kada ljudi često ne mogu da shvate da se određena vrsta diskursa mržnje ne može toleristai na slobodi. Vi ćete to videti i u pismima čitalaca; vi ćete to videti kroz razne internet forume; videćete to kroz reakcije slušalaca i gledalaca kontakt programa i tako dalje. Često neko krene da priča najstrašnije i najsumanutije moguće stvari i strašno se ljuti ako ga neko zaustavi ili isključi iz programa i kaže – ne može tako. „Pa čekajte, ja imam pravo na svoje mišljenje.“ A to nije mišljenje! Ti možeš da kažeš – „Hajde da pobijemo sve Jevreje!“ – i da kažeš da je to to tvoje mišljenje, i kako sad neko tebi ima pravo da zabrani da ti kažeš da treba pobiti sve! Ali ne, to tako ne funkcioniše! Tu ne treba velika pamet, sve to piše u krivičnom zakonu. Ono što je naš problem je u tome što ti zakoni ovde nikada nisu ozbiljno shvatani. Mnogo se govori o lustraciji: lustracija političara, lustracija sudija, lustracija policajaca, lustracija novinara. Mislim, to je sve koješta, bar kad su novinari u pitanju. Ja sam protiv lustracije. U krivičnom zakonu postoji nešto što se zove „izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje“. To je krivično delo. To nije za lustraciju, to nije za moralističko zgražavanje, za isključivanje iz novinarskih udruženja, za sudove časti. Koješta! To je krivično delo i za to sledi zatvor! Postoje ljudi koji su 90-ih godina, 91-92. godine, na televiziji, praćeni kamerom, čizmom razvaljivali kapije katoličkih crkava i tražili župnika da im pokaže gde krije oružje. I to gleda stotine hiljada ljudi u tom trenutku, i onda neko uzme pištolj i kaže – „Sad ću ja da pokažem mom komšiji katoliku! I on sigurno krije oružje!“ Molim vas! To nije za lustraciju! Ti ljudi su direktno pozivali na nasilje! Ti ljudi su odgovorni za ono što se dešavalo na ovim prostorima. Oni su kriminalci. E ti kriminalci dan-danas sede i pridikuju nam sa televizije. Jedna osoba, koja se najviše istakla u tome, sada je čuvena voditeljka Televizije „The Bridge“ u Novom Sadu. O čemu mi govorimo? O kojim standardima mi govorimo nakon toga, ako je takva blasfemija moguća? Ako je osoba koja je čak u drugoj polovini Miloševićeve vlasti bila nepodobna za medije, ako je ona danas jedna od prvosvešetenica nove srpske medijske demokratije, onda o čemu mi govorimo?! Govorimo o potpunom srozavanju i degeneraciji standarda, odnosno o nepostojanju standarda, jer je samo postojanje standarda proglašeno za udar na slobodu, na slobodu mišljenja. I vi danas imate tu situaciju da vam sa svih ekrana, sa stranica svih novina, laju na vas Vučelići, Dačići, Vučići! Zašto?! Pa upravo zato što je i to pokriveno floskulom o pluralizmu, o slobodi, o demokratiji. Mene često zovu na takve duele, kažu – „Hajde, sedi sa Vučelićem u TV studio!“ Kažem – hoću, ali za jedno 15 godina kad on odsluži svoje, odrobija; onda mogu da sednem sa njim, kad se poravnamo pred zakonom – ne pre toga. Je li to zato što sam ja krvoločan, ili volim da vidim ljude u bukagijama? Pa ne! Nego zato što hoću da očuvam veru u elementarne standarde zadovoljavanja društvene pravde. Znate, mi nismo, što reče čovek sa druge strane svake moguće ideološke i svetonazorne matrice u odnosu na mene, što reče Bora Đorđević – nismo mi igrali klikera ovih 10-15 godina, nego smo ratovali! Da Đorđeviću, to je tačno, i ti si jedan od krivaca za to! E pa, pošto smo ratovali, pošto smo ubijali, pošto smo palili i klali, za to neko mora da bude kriv. A mi imamo ovu situaciju – imaš leš, nemaš ubicu; imaš ubijenog, nemaš zločinca. Kako je to moguće! Nama nedostaje par stotina hiljada ljudi u odnosu na spisak živih. Zamislite neki virtuelan spisak živih SFRJ ’91. godine i onda ga uporedite sa spiskom virtuelne SFRJ 2006. godine. Oduzmete sa tog spiska one koji su umrli prirodnom smrću – sve što vam ostane, znači to su ljudi koje je neko ubio, koje je neko dao pobiti! Znate, jedan individualni ludak može da ubije jednog čoveka, može pet ljudi, može 10, možda može i 100 ljudi da ubije, ali ne može da ubije 10.000 ljudi. To može samo država, to može samo režim da uradi, niko drugi. E mi imamo to stanje! Od političke strukture, od vojne strukture, policijske, bezbedonosne, pa do medijske, imamo to stanje u kojem imamo žrtve ali nemamo krivce. Niko nije kriv, apsolutno niko! Srebrenica – fali 8.000 ljudi, Mladić nema ništa s tim! Ovde fali ovoliko ljudi – ovaj nema ništa s tim! To su sve pobili neki demoni, neki fantomi, neki… ne znamo ko!

Tako vam je i sa medijima. Mi smo nakon 15 godina došli na nultu tačku. Ne postoji ni jedno, bukvalno ni jedno ime i prezime, ni jedno sramno ime koje nije dobilo indulgenciju, koje nije dobilo oprost, koje nije danas legitimni činilac javnog diskursa u zemlji Srbiji. I to je naš problem što smo mi, zapravo, dopustili tim ljudima koji su pobili sve što su stigli od nas da pobiju ( a ono što nisu pobili, potrudili su se da im, koliko god mogu, unište živote), što smo mi njima, zapravo, dali ne samo to da oni ni za šta nisu krivi, bar ne pred zakonom, nego smo im još dali i neku vrstu prilike da nam ponovo pridikuju i da oni budu oni koji će određivati standarde naših življenja. I to je to naše stanje 2006. godine, i zato govorim o tabloidizaciji kao o onome što je ključno obeležje naših medija. Da se razumemo – tabloidi su legitiman novinarski žanr i kao takvi postoje manje-više svugde u svetu. Nismo ih izmislili mi u Srbiji, ni u Hrvatskoj, nigde na ovim prostorima, ali tabloidi se, recimo u Britaniji, koja ih je i izmislila de facto, bave time, ja obično kažem, da li je Dejvid Bekam prevario Viktoriju, kako je prevario i koliko je prevario, ali ne bave se pitanjima života i smrti, jer to nije nešto o čemu oni imaju i mogu, pa i smeju nešto da kažu, jer je to nešto što je ozbiljno za njih. A kod nas se tabloidi upravo bave pitanjem života i smrti na prvom mestu, a tek na drugom mestu nekim našim Bekamima i tako dalje. To je pokazatelj perverzije naše medijske scene, to je pokazatelj jeftinoće mišljenja kod nas, jeftinoće koja koja je i najskuplje i najsuštinskije stvari naše egzistencije naprosto predala u ruke prostacima, prostaštvu, zlikovcima, ubicama i njihovim javnim obožavaocima.

Mislim da je to sve ono što sam morao da kažem, da je to, negde, ključna stvar ovog trenutka, nekih pet godina, nekih pola decenije nakon famoznog demokratskog prevrata. Mislim da su mediji kod nas otprilike u tom stanju. Naravno da ima i onih drugih medija, ali ima ih sve manje, verovatno manje nego u poslednjim godinama Miloševićeve vladavine, i oni se bore sa sve težim problemima i to je, naravno, pitanje za sebe.

Žužana Serenčeš:

MEDIJI I MEĐUETNIČKA DISTANCA

Kako se u medijima odnosimo prema evidentnom postojanju međuetničke distance u društvu. Bolje rečeno, između većine i manjine. Da li su mediji puko ogledalo distanciranosti, ili ga baš i sami produbljuju. Kako izgleda idealan medijski manjinac, a kako nelojalni. Zašto se i čime zatvaramo…

Govoriću, u najvećoj meri, o nacionalnim manjinama, odnosno, etničkim manjinama i medijima, prosto na osnovu svog iskustva, to jeste, sa jedne strane, delom mog privatnog, ličnog a, s druge strane, profesionalnog iskustva, u kome sam se prilično bavila tom temom. Ona me je, naravno, intrigirala na više načina, a nekako su me, na početku mog novinarskog posla, dosta i usmerili ka tome i to je, evo jedna samo usputna, mala opaska kada govorimo o odnosu medija prema nacionalnim manjinama. Po pravilu, koliko sam ja uspela da vidim, dešava se da, upravo u redakcijama, većim redakcijama koje se bave mađunacionalnim odnosima, pitanjima prava manjina, obično budu kolege koje imaju manjinski identitet, što može biti i razumljivo. Oni možda, s jedne strane, imaju povećan senzibilitet ali to, s druge strane, upućuje koliko (a to jeste moj generalni sud) ova tema i ova problematika zapravo nisu u fokusu preterane pažnje naših medija, posebno ne na način na koji bi trebalo da budu. Ja mislim ( i tu je naravno o tabloidima izlišno ovom prilikom i govoriti) na ono što, po pravilu, zovemo nekim našim najozbiljnijim, dakle, najprofesionalnijim medijima i tu sam, moram priznati, dosta kritična. Čak mislim da oni mediji koje, verujem, manje-više podrazumevamo pod našim najprofesionalnijim i najozbiljnijim medijima, da se upravo oni nedovoljno bave tom temom, da to rade na nekonzistentan način, bez kontinuiteta, vrlo često bez dovoljnog znanja, a često i sa velikom dozom senzacionalizma i sa puno, puno stereotipa. Podsećam vas samo – ako je tema u novinama manjinsko pitanje, manjina prava, možete da pogađate s kojom će vrstom fotografije biti ilustrovana – to će sigurno biti neka folklorna varijanta.

Možda za početak, ali ne samo da bih vas zabavila, da vam ispričam jedan primer iz mog ličnog iskustva koji, mislim, može biti dobra prilika da možda zajednički analiziramo problem kojim se bavimo. Dakle, priča je sledeća – meni bliska osoba ode u policiju i želi da produži ličnu kartu, odnosno, dobije novu. Zbog svog manjinskog identiteta i prezimena u kojem ima slovo „lj“ koje se na dotičnom manjinskom jeziku piše sa „y“, kao „ly“, ona polazi od toga da ima pravo da joj njeno ime na njenom jeziku upišu u ličnu kartu, i to joj i sam zakon garantuje. I šta se dogodilo? Prvi nivo priče je da je dobila ličnu kartu, ali ono što se zvanično zove obrazac, dakle sama knjižica i ono što je odštampano u njoj, imaju isključivo ćirilično. Ali to nije kraj priče. Vrlo su je uljudno saslušali i prihvatili njen zahtev, znajući da ima zakonsko pravo na to, i istog momenta su joj uručili tu ličnu kartu na kojoj je – nećete verovati – bilo ispisano njeno ime ćirilicom, ali ima i slovo „y“. E sad, ja ne znam da li je to smešno ili tužno. Ja mislim da bi se, prosto, i Vuk Karadžić zapanjio. Ja nisam htela sad samo da vas zabavim, nego mislim da je to savršen primer onoga što se meni čini i što osećam da se dešava. Dakle, s jedne strane, na ovom primeru vidite da vi tu imate jedan državni organ koji priznaje da vi tu imate pravo na to, i apsolutno uvažava vaš zahtev na koji imate pravo, a s druge strane ga sprovodi na način da se izruguje vama, izruguje se pismu vašem, izruguje se ćiriličnom pismu, kome god hoćete. Šta zapravo hoću da kažem ovim primerom? Da mi se čini da postoje, zapravo, neke dve paralelne stvarnosti u kojima je, dakle, nešto što je javna scena, u velikoj meri homogenizovano, a da je sve ono što je različitost, u veoma velikoj meri, prepušteno privatnoj sferi. Dakle, neće mi niko sporiti pravo da mogu tražiti da mi se ime ispiše ovako, neće mi niko sporiti da mogu sa svojom decom kod kuće da pričam na kom god jeziku hoću, ali neće pokretati to pitanje, i neće smatrati strašnim da ispisuju ćirilicu uključujući sa „y“. Dakle, to bi bio moj prvi utisak kako stvari stoje.

Na javnoj sceni smo manje-više svi homogeni i svima nam je zadatak da gledamo ono što treba da bude, uslovno rečeno, homogeni nacionalni interes. Različitost i ta vrsta identiteta, čini mi se, sve se više potiskuje i prepušta toj privatnoj sferi. Sa druge strane, kada govorimo o nama novinarima, čini mi se da nismo spremni, ili nećemo, ili nam je lakše tako (a mislim da je to jako loše), čini mi se da nećemo da vidimo šta je oko nas. Evo prošle nedelje je bio jedan od milion takvih primera: čitam saopštenje predsednika vojvođanske vlade koji je primio delegaciju posmatračke misije EU, i svako takvo saopštenje unazad dve godine (i ranije, ali posebno od pre dve godine je etničko pitanje vezano za Vojvodinu a to je bilo, u velikoj meri, kao što znamo, zbog incidenata) počinje rečenicom kako smo ponosni i kako je sjajna stvar što u Vojvodini imamo 27 različitih etničkih grupa, kako smo čvrsto opredeljeni za evropske vrednosti, kako su ovde međunacionalni odnosi dobri, a ako je bila reč o incidentima, pominjemo ih samo kao pojedinačne ekscese uz ocenu da je ovde, generalno, idila i da je sve u najboljem redu. Ja mislim da nije tako. I ja mislim da, pre svega, naša politička elita, posebno evo, ovom prilikom, govorimo o Vojvodini, prosto neće da vidi stvari. Uostalom, da je sve tako dobro ne bi morala i sama da shvati da nešto valja preduzeti. Recimo, prošle nedelje, ona sama je upravo sa tim obrazloženjem i otvarala izložbu o srpsko-mađarskim istorijskim i kulturnim vezama. Jednostavno, na javnoj sceni neće da uvaže ono na šta neka ozbiljna istraživanja ukazuju, a to je da kod nas postoji prilično značajna međuetnička distanca, postoji u značajnoj meri međuetničko nepoverenje, međusobna sumnjičavost. Pre svega, svedoci smo sve veće izvesne vrste paralelnog života etničkih grupa.. Hoću reći da preko ozbiljnih istraživanja uzalud ukazuju – to prosto još niko ne čuje, neće da čuje – da jeste tačno da su, generalno, stabilni i mirni međuetnički odnosi u Vojvodini, ali da su loši. E to loši, čini mi se da ovde još uvek ne želi da se čuje. Ja, opet, mislim da je upravo naš posao da primetimo, da istražujemo, da vidimo šta se dešava. Ako mi dozvolite samo, da ne bi bilo da je to izmišljam, sve se to može videti iz jedne ankete koja svedoči o tom postojanju paralelnih života, posebno među mladim svetom u tim etnički mešovitim sredinama, a u velikoj meri i u onim sredinama gde su upravo etničke manjine u većini – dakle da postoji jedan paralelni život i svet. Na pitanja istraživača, na primer, da li se mladi različitih nacionalnosti međusobno druže, evo ovakve odgovore su davali ljudi – „Pa ne baš. Imamo dva disko-kluba jedan pored drugog. Mladi Mađari idu u jedan, mladi Srbi idu u drugi.“ Na pitanje zašto je to tako, odgovor je da se neke stvari dešavaju subotom kad se više izlazi; tu jedan od mladih Mađara koji dolazi ovde priča da ih Srbi maltretiraju, prilaze im i teraju ih da pričaju mađarski – zašto Srbin hoće da sluša kako neko priča mađarski; onda dođu neki drugi Srbi i kažu – „Pustite ih!“ i onda Mađari odu. Neću dalje dužiti.

Mislim da je pitanje, sada već toliko spominjane, priče o međuetničkim incidentima u Vojvodini, pre svega jako aktuelne u 2004. godini, bila veoma poučna upravo sa tog stanovišta o kome želim da da vam govorim a to je, dakle, sve veća prisutnost izvesnog nepoverenja u tom stabilnom, mirnom i paralelnom svetu. Mislim da je ta tema incidenata i toga kako je većina reagovala na njih i kako je, sa druge strane, manjina doživela reakciju većine a, pre svega, i kako su mediji reagovali i odnosili se prema svemu – mislim da u najboljoj meri pokazuje koliko je poverenje (a pitanje poverenja i nepoverenja uvek postoji, to je stvar ljudi). Mislim da se pitanje poverenja sada već, iz privatne sfere, preselilo u sferu manjinskih kolektiviteta. Ovo smem da vam kažem ili tvrdim jer sam bila u prilici da pratim a i radim – i pratila sam medije na srpskom jeziku, dakle većinskih, a imala sam prilike i da pratim kako su reagovali, recimo mediji na mađarskom jeziku. Bio je to, čini mi se, ključ razumevanja da postoji, sada već u priličnoj meri, veliko nepoverenje. Evo šta se dogodilo. Dakle krenuli su, samo da vas podsetim, incidenti na početku 2004. godine i mediji su, čast izuzecima, praktično bez obzira na dosta učestala upozorenja iz manjinskih kolektiviteta, mediji na većinskom jeziku su, u najvećoj meri, gotovo pola godine to pitanje prosto ignorisali. I šta se onda dogodilo? Tada se, kao što znamo, na neki način uključila ili umešala i tzv. Međunarodna zajednica i krenulo je o tome da se piše i govori leta 2004. Šta se dogodilo? S jedne strane, upravo zbog mešanja Međunarodne zajednice u čitavu priču. čini mi se da je većina to doživela kao neku vrstu nelojalnosti manjine – eto, kao, ona se tužaka, pravi nam probleme, oni sad dolaze, prozivaju nas i tako dalje. Dakle, i tu se pokazala ta distanca. S druge strane, u manjinskim koleltivitetima, čini mi se da je to doživljeno na način da vaćina prosto nije zainteresovana, da manjine uzalud upozoravaju, uzalud tuže da im se dešavaju incidenti, da država ne reaguje, i mislim da je to ta tačka, posebno kad se u jesen stiglo i do zvaničnih reakcija u Srtazburu i Briselu, da je to neka tačka gde se došlo do jedne vrste gledanja popreko, naravno, uz sve opsanosti generalizovanja. To je neki moj osnovni utisak kako je došlo i kako dolazi do te neke distance.

Pokušavajući da vam argumentujem da to možda nije samo moj utisak, već da međuetnička distanca zaista postoji, sa njom, jednostavno, imamo posla, ja uvek mislim da je bolje da nešto primetimo, vidimo i da potražimo razloge za to, i da uspostavimo komunikaciju – da sednemo, da pričamo, da vidimo šta je čiji problem, umesto da prećutkujemo, i da i dalje pričamo kako je ovde sve u idelanom i najboljem redu. Podsetiću vas da je čak i savezno, tada se još to zvalo Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, Rasima Ljajića, radilo jedno istraživanje o postojanju etničke distance, dakle, sama vlast je to saopštila, i tu je bilo različitih pokazatelja da li je etnička distanca jako izražena, manje izražena ili postoji neka blaga distanca. U svakom slučaju, pokazalo se da je preko 60% ljudi iskazalo etničku distancu. Dakle, mislim da bi bilo dobro da se uhvatimo sa tim problemom i da ga konačno ozbiljno shvatimo. Šta mediji, međutim, rade najvećim delom, kada je reč o tome? S jedne strane se bave manjinskim pitanjem u tom nekakvom folklorističkom maniru – dakle, kad su neke njihove manifestacije, kad su neki važni datumi, ili neke posebne prigode, a s druge strane se pitanjem manjinskih prava bave incidentno, dakle onda kad već nastane problem.

Šta mi se čini da je jš važno reći kada je reč o tome kako manjine vidimo u medijima. Dosad sam vam pričala kako se meni čini da se u većinskim medijima gleda na pitanje prava i problema manjinskih kolektiviteta. S druge strane mi se čini zanimljivim da pogledamo kakvu to sliku same manjine emituju o sebi. Ja to i ne znam bolje da formulišem nego što je to učinio jedan moj prijatelj koji je rekao da, s jedne strane, ti većinski mediji, pre svega, daju sliku kako ovde svi pevaju i igraju, i kako su svi zadovoljni a mi, eto, dajemo vam minut na televiziji (mislim država na javnom servisu)…imate svoj program, dakle, ostvarujete svoje zakonsko pravo a, s druge strane, čini mi se, kada je reč o manjinskim medijima, da je prenošenje osnivačkih prava manjinskih medija na manjinske nacionalne savete, takođe u dobroj meri, pogubno delovalo u smislu uređivačke politike tih medija. Oni se, naravno, bave svojim problemima ali uz, rekla bih, izraženo sve veće zatvaranje i okretanje ka unutra, ka sebi, sa velikom dozom i lokalizma i provincijalizma. Mislim da nema dovoljno komunikacije. Znači, s jedne strane ni većinski mediji nisu dovoljno otvoreni ni zainteresovani (sem ova dva slučaja o kojima sam govorila – informacije folklornog ili inicidentnog tipa), a s druge strane, sve manje je izražen interes manjinskih medija ka skretanju ka drugoj etničkoj skupini, odnosno kolektivitetu (ja svoje utiske, pre svega, zasnivam na praćenju nekih medija na mađarskom jeziku). Moram isto primetiti i da je interetnička solidarnost, dakle zainteresovanost za pitanje ili problem neke druge manjine mala, i u manjinskom mediju skoro da i ne postoji. To je, dakle, otprilike sličan odnos kao ovaj kada sam govorila o odnosu većinskih medija prema problemu manjina. U velikoj meri sad bi to bila priča šta je, po mom utisku, idalan manjinac u ovoj homogenizovanoj javnoj sferi – to bi, možda, bio onaj koji – sada ovo uzmite uslovno – jedva čeka da postane građanin (ja, naravno, sa malo cinizma to kažem), koji neće preterano insistirati na svojim pravima, neće preterano insistirati na tome šta je ono za šta se ovo društvo, pa i ova Srbija, načelno opredelila da hoće da obezbedi za manjinske kolektivitete, a šta je ono što je stvarno. Dakle, s jedna strane imamo različitim zakonima propisana prava, ali to je čitava jedna zbrka, vrlo često i kolizija, jedna zbrka propisa i mislim da je generalna situacija da, pored svih tih propisanih prava manjinskih, koja dobijaju i tamo neke pohvale, pa čak i tapšanja po ramenu od tih evropskih faktora, stvari u životu izgledaju ipak sasvim drugačije. To se prosto ne ostvaruje. Ja bih volela da o tome više razmišljamo i da se u našem poslu trudimo da poboljšamo tu interetničku komunikaciju. Čini mi se da može biti jako loše ako budemo imali, a čini mi se da je tako, sve manje interesa jednih za druge.

Pavel Domonji:

JAVNA RETORIKA I DISTRIBUCIJA STEREOTIPA

Ni javnost, ni mediji ne prepoznaju manjinsko pitanje kao strateški važan razvojni i integrativni resurs. U redakcijama nema novinara specijaliziranih za izveštavanje o manjinama, a samo se izveštavanje kreće od manifestativnog (jubileji, godišnjice, itd) do incidentnog (nasilje, provokacije, itd). Zatvaranjem u vlastite etničke okvire, prenebregavaju se važni interkulturalni sadržaji. Iz negativne karakterizacije Drugog politička elita izvlači benefite. Akumulacija moći se vrši i preko distribucije stereotipa. Iza reorganizovane javne retorike i usiljenih proevropskih tonova se krije, kada su manjine u pitanju, jedna vrsta rigidnog institucionalnog rasizma.

Počeću ovo predavanjem jednim pitanjem koje može da bude interesantno kada se govori o različitosti! Da li znate ko je Alger “Texas” Alexander? On je poznati američki blues muzičar koji je 1954. godine umro od sifilisa. Ali, danas u Srbiji, da se ubijete, nećete moći da nađete neki njegov album. A u nekim rang-listama koje se prave, na primer 20 najboljih ikada snimljenih blues albuma, Texas Alexandar se nalazi na prvom mestu. A većina ljudi nikad nije ni čula za njega. Čuli su za one koji su od te vrste muzike napravili industriju. Dakle, tržište koje servisira te potrebe, krajnje je ograničeno i društvo tu ne pravi nikakav problem. Sve je stvar individualnog snalaženja. I dobro je što je tako. Do pre nekoliko godina, postojala su društva u kojima je ta vrsta muzike bila važan predmet raznih ideoloških komisija, pa su oni koji slušaju blues ili jazz, ranije rock&roll, stavljeni pod neku ideološku sumnju. To se tumačilo kao neko ideološko zastranjivanje i dekadenca. Mada, znate, ne treba potcenjivati uticaj jazza. Podsetiću vas samo na jedan podatak – kad su saveznici ušli, kada su porazili Nemačku, i kada su ušli u Nemačku, Amerikanci su, na primer, forsirali jazz preko radio-stanica i preko raznih klubova. Zašto? Zato što je trebalo i pomoću jazza, dakle te vrste muzike, dekonstruisati jedan kulturni model na koji se oslanjao nacistički režim.

Druga stvar, odnos društva se menja ako se promeni manjina, ako se promeni fokus na neku manjinu. Ona znatno osetljivije reaguje aku su, na primer, u pitanju etničke manjine, ali i tu treba imati na umu da se društvo na različite načine odnosi prema manjinama – na jedan način prema Slovacima i Rumunima, na drugi način prema Mađarima, na primer. Kakav će biti taj odnos, zavisi od niza činilaca, od toga da li je manjina organizovana ili nije, da li je teritorijalno koncentrisana ili nije, da li ima jaku identitetsku infrastrukturu ili nema, da li ima snažnu političku i kulturnu elitu ili ne, da li unutar manjine postoji neki konsenzus o nekim bazičnim interesima ili ne, da li je elita sposobna da izvrši etničku mobilizaciju pripadnika zajednice ili ne, da li uživa podršku matične države ili ne. Sve to, dakle, utiče na taj odnos društva prema određenoj vrsti manjine.

Treća stvar koja je interesantna jeste da se neka društvena grupa može naći u poziciji većine, a da je njen socijalni, politički i ekonomski status zapravo karakterističan za položaj manjine. Prema popisu iz 2002. godine, žene su, faktički, većina u srbijanskom društvu, ali kada pogledate distribuciju ekonomske, socijalne i političke moći, onda vidite da je tu njihov položaj identičan položaju nekih manjina. Zapitajte se samo koliko je žena među 100 najbogatijih Srba. Ili 10 najmoćnijih kompanija u Srbiji – da li su im na čelu žene? Pogledajte ko je predsednik republike, predsednik vlade, ministar finansija, ministar policije, ministar odbrane, ministar privrede. Očito da su u toj distribuciji žene podzastupljene. I na kraju, jedna stvar – znate ko je najmanja manjina u društvu? To je pojedinac. To je najmanja manjina.

Ne postoji manjina kao nekakav metafizički identitet, potpuno autonoman i nezavistan od individualnog postojanja onih koji tu manjinsku grupu čine. Međutim, kada kažete manjina, prva asocijacija većini ljudi su etničke manjine. Ja vam neću govoriti o etničkim manjinama, ali hoću da vas podsetim na jedno opšte mesto u političkoj retorici u Srbiji, a ono otprilike glasi ovako – Srbija je multietnička zajednica i etno-kulturalni pluralizam je naše bogatstvo i naša prednost. Dakle, vi u toj rečenici imate dva stava. Imate jednu pozitivnu sociološku činjenicu, ne pozitivnu u vrednosnom smislu, da je Srbija multietnička. I u ovom drugom delu rečenice, da je kulturalni pluralizam naša prednost i naše bogatstvo, imate jedan vrednosni sud. Kada je reč o ovom prvom stavu, on je netačan, odnosno, tačno je na nivou particiteta da u Srbiji žive pripadnici različitih etničkih zajednica, ali se iz toga ne bi mogao izvući zaključak kada je reč o karakteru srbijanskog društva. Srbijansko društvo je nacionalno homogeno. U teoriji postoji taj stav, ako pripadnici jedne etničke zajednice u strukturi društava učestvuju u procentu većem od 80%, reč je o nacionalno homogenom društvu. Podsetiću vas na rezultate popisa: u strukturi srbijanskog društva, Srbi kao većinska zajednica učestvuju sa 82,86 %, 14 % su manjine, ostalo su neopredeljeni, neizjašnjeni, ili su iskazali svoju regionalnu pripadnost, ili je njihova nacionalna pripadnost ostala nepoznata.

Međutim, mene interesuje druga stvar – da li je taj etno-kulturalni pluralizam doista naša vrednost? Kako se to recipira, na primer, u javnom mnjenju ? Evo, vršeno je jedno istraživanje UNDP- a o humanom razvoju Srbije, i jedan od rezultata tog istraživanja kaže da više od polovine ispitanika smatra da su u duboko boljoj poziciji nacionalno homogena društva od društava koja su etno-kulturalno pluralistčka, i da je to teret. Među onima koji su iskazali stav da je etno-kulturalni pluralizam prednost, 86 % tih odgovora potiče od pripadnika manjina. Najveća etnička distanca, prema tom istraživanju, jeste prema Albancima, a najveći stepen etno-centrizma jeste prisutan kod mladih ljudi do 23 godine. Mi u Helsinškom odboru za ljudska prava smo ušli u jedan projekat, vršimo edukaciju po srednjim školama u Vojvodini, i mogu vam reći da su ti rezultati koji su navedeni u istraživanju UNDP-ja slični našima, odnosno mi možemo da ih potvrdimo. Kada pitate nekog mladog čoveka da li je taj etno-kulturalni pluralizam naše bogatstvo, da li on to oseća kao neku vrednost, odgovor je „ne“. Ili ako kaže „da“, to je onda društveno poželjan odgovor. Retki su oni srednjoškolci koji odmah i decidirano kažu „da“ , i koji znaju da obrazlože zašto smatraju da je u pitanju naša prednost ili naše bogatstvo, šta smo mi dobili time što pripadnici različitih manjina žive ovde. Uglavnom su njihovi odgovori negativni i navode se neki negativni primeri gde oni smatraju da su zakinuti kao pripadnici većinske nacije.

Nije ništa drugačija situacija ni kada uzmete medijski podsistem. Prošle godine, mislim sredinom godine, OEBS je organizovao jedan okrugli sto u Beogradu na temu „Manjine i mediji“, gde je bilo rečeno da, pre svega, mediji na jeziku većine ne prepoznaju pitanje manjina kao neko društveno važno pitanje. Ali ne treba grešiti dušu, ista situacija je i kada je reč o manjinskim medijima. Novosadska novinarska škola je vršila jedno istrživanje i, prema rezultatima tog njihovog istrživanja, pokazalo se da su manjinski mediji zatvoreni u svoj kulturno-etnički prostor, i da ne čine nikakav korak ka interkulturalizmu, taj mali korak ka prevazilaženju etničkih međa. Imamo, dakle, jednu vrlo interesantnu situaciju. Sa jedne strane se taj etno-kulturalni pluralizam ističe kao vrednost, a na drugoj strani imamo zatvorenost u vlastite kulturne i etničke okvire, što znači da jedan, više ili manje apstraktan govor ne uspeva da se preko obrazovnog ili medijskog sistema operacionalizuje u prilog tog inerkulturalizma. Zašto je to tako, ja ne znam. Vi ste novinari, verovatno možete, i nadam se da možete da mi objasnite zbog čega je to tako.

Inače, kada je o medijima reč, notorna je činjenica da se mediji ne bave na sistematski način manjinama, da unutar redakcija ne postoje novinari koji su specijalizirali manjine, niti se manjinska prava koriste kao neki analitički okvir za propitivanje stvarnosti ili, pak, za dovođenje u pitanje službenih verzija stvarnosti. Pogledajte samo, na primer, sa čime smo to bili suočeni 2004. godine. Srbijanska politička elita je zauzela vrlo rigidan stav da je reč o incidentima. Ona je na tom stavu insistirala čak i onda kada se taj etnički banditizam širio, i kada smo imali tu jednu horizontalnu distribuciju nasilja, kada su se na udaru našli pripadnici sve većeg broja manjina. U Vojvodini je ukupno devet manjina bilo na udaru. Dakle, oni su neprestano insistirali na tome da je reč o incidentima, i objašnjavali su te incidente na različite načine – jednom da je reč kao o odgovoru na nasilje sa kojim su Srbi bili suočeni na Kosovu; drugi put teškom ekonomskom situacijom; treći put velikim brojem nezaposlenih; četvrti put su nastojali da događaje u Vojvodini izmeste iz Vojvodine i Srbije, i da ih svedu na refleks unutrašnjih nadmetanja i političkih predizbornih obračuna; peti put neefikasnim radom policije i pravosuđa; šesti put voljom za moć etničkih lidera i njihovom manipulacijom.

Dakle, sva ova objašnjenja sadrže neki deo istine, ali ni jedno od njih ne može da objasni problem sa kojim smo bili suočeni. Ono što je mene tada interesovalo, jeste odgovor na pitanje šta su incidenti. Ako uzmete rečnik – a ja imam tu nesreću da imam jedan vrlo loš rečnik, ali uzeo sam rečnik Radomira Aleksića da pogledam šta su to incidenti – tamo piše da su incidenti nemio i neželjen događaj ili slučaj koji je lišen repetitivnosti, dakle koji se ne ponavlja, a mi smo stalno bili suočeni sa činjenicom da se incidenti ponavljaju. Incidenti su važni i kao informacija o onome što se zbiva u dubini društva. Neka empirijska istraživanja, koja je vršio Centar za razvoj civilnog društva iz Zrenjanina, pokazuju da smo suočeni sa podvajanjem društva na etničkoj osnovi, da se društvo cepa na etničkoj osnovi i, ako ste primetili, neki lideri mađarskih političkih stranaka su u nekoliko navrata upozoravali na taj problem, pisali memorandume, skretali pažnju srbijanskoj vladi i predsedniku vlade i predsedniku republike, i ukazivali na taj problem, ali čini mi se da je recepcija tog problema u ovom društvu nikakva i da preko toga vrlo olako prelazimo.

Kada se društvo cepa po etničkim šavovima? Onda kada se tanji interetnička komunikacija, kada ljudi sve manje komuniciraju, kada se sve manje druže, kada postoje odvojeni kafići, kada se više ne govore jezici onih drugih, kada institucije ne funkcionišu blagovremeno i kada nisu u stanju da pruže profesionalne usluge pripadnicima različitih etničkih zajednica. Ali, do podvajanja ne dolazi samo onda kada institucije ne funkcionišu, nego i kada se legitimiraju interesima i vrednostima koje su, sa stanovišta manjine, neprihvatljive. Dakle, i tada dolazi do podvajanja i vi, naprosto, kada se društvo cepa na etničkoj osnovi, dobijate jedan brisani socijalni prostor. Mi smo 1994. godine imali razgovor sa mađarskim NVO-ima u Subotici i oni su nam tada govorili da imaju utisak da se u Srbiji, odnosno u Vojvodini, ponavlja scenario izazivanja sukoba koji je bio primenjen na nekim drugim mestima za vreme one bivše Jugoslavije. Naprosto, kad vam institucije ne funkcionišu, imate taj brisani socijalni prostor koji onda popunjavaju razno-razni ekstremisti nasiljem protiv manjine. Šta, zapravo, hoću da kažem? Hoću da kažem da bi mi morali da se suočimo i sa jednim problemom koji se na Zapadu različito naziva – jednom se naziva, na primer „novi“, drugi put se naziva „kulturni“, a treći put se zove „institucionalni“ rasizam. Teoriju o tom institucionalnom rasizmu stvorili su američki borci za ljudska prava i pošli su od jedne jednostavne činjenice – da rasizam nije samo ideja malobrojne ili agresivne grupe ljudi, nego da je on prisutan u dubini društva i da se manifestuje u svim strukturama, važnim društvenim strukturama. Dakle, da bi ste imali rasizam, vama danas više nisu potrebni crnci. I uopšte, pojam rase danas se u nauci smatra zastarelim i prevaziđenim, ali rasizam je još uvek politički konjukturan. On se više ne vezuje za rasu, ne vezuje se za biologiju, nego se vezuje za etnos i za kulturu. Dakle, institucionalni rasizam imate uvek kada važne društvene institucije koriste kulturne razlike da bi pripadnike jedne zajednice favorizovale, a druge da bi diskriminisale. Sa institucionalnim rasizmom ste suočeni onda kada vam obrazovni sistem ne distribuira informacije o istoriji, kulturi, tradiciji drugih, nego samo istoriji, kulturi, tradiciji jedne etničke zajednice. Šta Slovaci u Bačkom Petrovcu danas mogu da nauče, recimo, o istoriji i kulturi Bošnjaka na Sandžaku? Ništa! Šta mogu Mađari u Subotici da nauče o istoriji i kulturi Vlaha ? Ništa! Šta klinci u Beogradu mogu da nauče o istoriji i kulturi Slovaka? Ništa! U medijima je sličan slučaj. Ili se ne govori o manjinama, ili se govori na vrlo ružan način. Kad odete na Sandžak, i recimo razgovarate sa Sandžačkim odborom za ljudska prava, oni vam stave na sto medijske natpise o Sandžaku, i onda vidite da je dominantna slika Sandžaka da je to jedno tamno mesto šverca, korupcije i, u poslednje vreme se pominju i vehabije, dakle neko mesto verskog radikalizma.

A da ne pominjem ponašanje političke elite. Koliko ste puta, na primer, mogli čuti da političari kažu – „srpsko i ostalo nesrpsko stanovništvo na Kosovu“, ili na primer – „albansko i ostalo nealbansko stanovništvo na Kosovu“. To su tipično rasističke konstrukcije. Dakle, samo pripadnici jedne etničke zajednice se javno imenuju, dok se istali guraju u anonimnost. Znači, reč je o nekoj neidentifikovanoj rasi koja postoji na negativan način samo po tome što nisu Srbi. Ili na primer, koliko ste puta čuli da naši političari kažu – „200.000 naših građana na Kosovu“? Izvinite kojih 200.000 naših građana na Kosovu? Pa zar na Kosovu ne živi dva miliona ljudi ? Očito da se ovde pod građanima podrazumevaju samo Srbi, ali ne i Albanci, ne i Turci, ne i Goranci, ne i svi drugi. I to, pazite, govore predstavnici vlade koji bi hteli da ponovo vrate Kosovo pod suverenitet Srbije. Dakle hoćete teritoriju, ali nećete ljude.

Pomenuo sam i obrazovanje. Obrazovanje ne hendikepira samo pripadnike manjina, nego hendikepira i pripadnike većine jer ih lišava znanja i spoznaja o onima drugima. Mi smo juče bili u školi „ Mihailo Pupin“ u Novom Sadu, i pitali smo srednjoškolce da li oni uopšte znaju šta su Nemci doneli u Vojvodinu. Evo da krenem od jednog od najbizarnijih primera – kad sednete za sto šta dobijate, čime počinjete ručak? Pa počinjete sa gibanicom ili sa supom! Pa ko vam je doneo supu? Šta ste jeli ovde dok Nemci nisu doneli supu? Jeli ste čorbu? A čije je čorba jelo – srpsko ili tursko? Mislim da ne bi ništa izgubili kada bi preko obrazovnog sistema dobijali i takvu vrstu informacija. Tako obrazovni sistem hendikepira ne samo pripadnike manjina, ili ih onemogućava da na institucionalan način nešto spoznaju o svojoj istoriji ili kulturi, nego i pripadnike većine. Ali, ako ne postoje ti institucionalni putevi spoznaje, postoje ovi neformalni kanali preko kojih se vi možete obavestiti o drugima – preko porodice, preko nekog kućnog vaspitanja. Ono ima neke svoje prednosti jer je spontanije, neposrednije, direktnije, ali ima i velike mane – fragmentarno je, nesistematično, lišeno univerzalnih sadržaja, ograničeno privatnim iskustvom itd. I najčešće je opterećeno raznim predrasudama i stereotipima. I sad kakva je, kad imate takav jedan predrasudan i lenj način mišljenja, pozicija drugog unutar takvog sistema mišljenja? Mi smo 90-tih godina bili suočeni sa jednom vrstom lažne dijalektike u kojoj smo mi uvek bili dobri, plemeniti, pravdoljubivi i slobodoljubivi, a oni drugi su bili prljavi, pokvareni, zli i ne znam ni ja već kakvi sve. Dakle, unutar te dijalektike, drugi je postojao kao oličenje zla, mračan i destruktivan i on je uvek bio naša egizistencijalna pretnja. I sad u odbrani nas, mi smo uvek bili prvrženi nekim normama, nekim idealima, nikada nismo počinili nikakve nepodopštine. Ako smo čak i počinili neki zločin, onda je to bila neka vrsta „ kavalir delikta“ što bi rekao Krleža. To je bio neki kao džentlmenski gaf, to nam se dakle omaklo.

Helsinški odbor organizuje neke seminare za demokratiju, i mi obično nastojimo da pustimo polaznicima tih škola neki film. Jednom prilikom smo pustili onaj BBC –jev film o Srebrenici. Naravno, izvinili smo se, jer tu ima morbidnih scena, da će biti vrlo teško, i ko ne može da prati ne mora, a ko hoće, neka ostane da otprati taj film do kraja. I ono što je bilo interesantno, kada se završio film, imali smo razgovor sa polaznicima škole. To je neverovatno kako su oni spremni da pravdaju svaku vrstu zločina. Na naše pitanje kako je moguće da neko dođe i ubije 7.000 ljudi, kako neko uzme pušku i počne da ubija ljude, znate šta je njihov odgovor? „Padala je kiša, boleo ga je zub, nije imao duvana, tri meseca se nije čuo sa svojima, video je gomilu leševa, tri dana je padala kiša a on je bio u rovu“. I sve je to dovoljno da neko uzme pušku i ubije 8.000 ljudi?! Dakle, uvek imate ovo kao trivijalnost, a nikad nemate politiku, ideologiju, organizaciju, nego uvek ovaj trivijalni košmar ljudskosti. Eto, kao, čoveku puk’o film, uzeo pušku i pobio 7.000-8.000 ljudi. Dakle, to je jedna vrsta racionalizacije i nespremnosti da se oni suoče . Nama se desilo u jednoj školi da su dve devojke ustale i rekle da više neće da prate jer nisu očekivale da ćemo da im priredimo jedno takvo negativno iskustvo. A to su u pitanju sve mladi ljudi, srednjoškolci, studenti, aktivisti NVO-a i podmladak političkih partija.

Pomenuo sam ovu lažnu dijalektiku, jer ima tu jedna stvar koja je veoma važna, i koja je od krucijalne važnosti, pre svega za vlastodršce. Ako ste primetili, uvek je u toj lažnoj dijalektici mesto drugog prazno, i tu vlada vrlo intezivan pomet. I nema nikog ko to mesto drugog može da monopolizuje samo za sebe. Jer jedan je problematičan „ etnički drugi“ , drugi put „ verski drugi“ , treći put „ seksualni drugi“ itd. Kakve sve predrasude postoje, recimo, kada sa srednjoškolcima pričate o homosekualcima kao seksualnoj manjini u srbijanskom društvu. Pa to je neverovatno! Oni kažu, kao, Biblija ništa ne kaže o tome. A koji je Biblija autoritet? Ili, na primer, postavite pitanje imaju li homoseksualci pravo da stupaju u brakove. Tek tu nastaje haos? Oni koji se zalažu za prava homoseksualaca da stupaju u brak ili da usvajaju decu, vode specijalni rat protiv Srbije – to vam je odgovor velikog broja srednjoškolaca. Vode specijalni rat protiv Srbije jer će Srba biti onda sve manje, ako dozvolimo da homoseksualci stupaju u brakove. To mesto drugog je uvek prazno, i to je od strateškog interesa za vlast jer vlast to koristi. Ona zadobija time širi manevarski prostor, ljudi stalno preispituju svoje ponašanje i odustaju od nameravanog ponašanja, i vlast iz toga onda vuče benefit.

Zapravo, postoji tu još jedno veoma važno pitanje. To je taj strah od drugog. To je zapravo strah od nas samih, od onog drugog u nama samima. Nisu samo oni drugi pljačkali, ubijali, razarali crkve, nego smo i mi to radili. I mi smo ubijali, pljačkali, silovali, rušili crkve, skrnavili groblja itd. To je uvek strah od nas samih, i ta lažna dijalektika jeste uvek prisutna tamo gde su na delu nacionalistički pokreti. Nacionalizam je još uvek dominantna ideologija u Srbiji.

Prof. dr Zorica Kuburić:

MEDIJI I VERSKA TOLERANCIJA

Izlaganje se oslanja na empirijska istraživanja CEIR-a koja se odnose na stavove prema religiji i verskim zajednicama, kao i na izveštavanje medija o incidentima koji su povezani s religijom. Međusobni odnosi verskih zajednica podržani medijskom prezentacijom čine veoma dinamičnim ovo područje.

Nadovezaću se, od samog početka, na ono što je profesor Milenko Perović jutros govorio. Zapravo, sve ono što je rečeno, ja ću sada, na jedan empirijski način, da potvrdim – sve o tim brojevima, ko je većina, ko je manjina u području religijskog. Evo sada, ja ću vam prikazati šta je napisano o tome i gde možete da nađete informacije, pa da posle malo diskutujemo.

Ja se inače bavim sociologijom religije, i različitost i promocija različitosti koja je tema ovog seminara, odnosiće se uglavnom na verske, tj. religijske zajednice, i na različitost koja je prisutna na našem terenu. A sama moja tema jeste „Mediji i verska tolerancija“, a tatema je meni pripala između ostalog i zbog toga što sam pokrenula seriju seminara za novinare prošle godine pod naslovom „Novinarstvo i verska tolerancija“, i pokazalo se korisnim održavanje takvih seminara, a sve to sledi pokušaj formiranja nekog tolerantnog odnosa na području religije koje mi, sociolozi religije, objavljujemo u svojim tekstovima, u časopisu „Religija i tolerancija“. Ja sam urednik tog časopisa, čiji je već peti broj odštampan, i pokazaću vam kako izgledaju, i navesti neke naslove, i uputiti na sajt na kome se može čitati svaki od njih. Znači, sve ono što je tu objavljeno, može se naći na sajtu www.ceir.co.yu.

Prvo smo počeli sa konferencijama, i to u vreme kada je veronauka još bila na pomolu, još uvek ne u Srbiji, i prvi zbornik je bio „Religija, veronauka, tolerancija“, u kome su predstavnici skoro svih verskih zajednica prisutnih kod nas imali mogućnost da iskažu svoje stavove i svoja mišljenja o području religije i tolerancije. Tu je i Vladeta Jerotić bio prisutan, i govorio i pisao, kao predstavnik SPC i tada profesor na Bogoslovskom fakultetu. Imali smo i predstavnike islama, ali i filozofe i sociologe. Dakle, tu je bilo govora o tome. Posle ovog broja, mi smo krenuli sa časopisom koji sada finansira, nadam se da će i dalje, republičko Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine, a i Ministarstvo vera je dalo svoju podršku. Sa Pokrajinskim sekretarijatom za upravu, propise i nacionalne manjine postojao je dogovor, međutim, nismo dobili sredstva, ne znam zašto, iako izlazimo u Novom Sadu, na Filozofskom fakultetu, i predstavljamo samo pokrajinu. A inače, povezujemo područje bivše Jugoslavije, tako što su članovi redakcije sociolozi religije i profesori od Maribora do Skoplja, znači iz svih bivših republika SFRJ, i njihovi tekstovi su takođe zastupljeni.

U časopisu je objavljen i jedan tekst o mladima i verskoj toleranciji, istraživanje o tome kako se mladi u Vojvodini i široj Srbiji danas odnose prema drugome, to jest koliko su tolerantni. U ovom prvom broju je zanimljivo – samo da kažem o tim granicama tolerancije – profesor Đuro Šušnjić, kao vodeći sociolog religije kod nas, napisao je knjigu „Dijalog i tolerancija“ – u ovom časopisu je njegov tekst o granicama tolerancije, jer i to je početno pitanje – dokle i koliko se može tolerisati, i šta sve. Sami smo svedoci koliki uticaj ima medijska reč i slika, jer je povređeno versko osećanje muslimana povodom ovih dešavanja, karikature Muhameda – šta sve to znači i kakve će posledice biti?

U drugom broju imamo tekstove o odnosu religije i nauke, o razlici između svetovnog i duhovnog identiteta, i o problemu identiteta uopšte, kao i o razlici između pravoslavnih i onih koji nisu pravoslavni. Znači, imamo tu i istraživanja malih verskih zajednica i, u odnosu na pravoslavnu i opštu populaciju, u čemu su njihove razlike. Ja bih naglasila ovde tekstove Branka Bjelajca, koji je bio jedan od govornika na tim seminarima za novinare. Govorio je o incidentima koji su se dešavali, napadima na manje verske zajednice tokom 2002. i 2003. godine, pa onda u štampi 2004. i 2005. godine, a. inače. on je dopisnik organizacije Forum 18. Bjelajac je pisao o svemu tome i to se može pratiti putem interneta, a ovde u časopisu smo, na srpskom jeziku, objavili tekstove o incidentima. Zanimljiv je njegov stav i potreba da se brani od napada vlasti, jer je imao problem sa ministrom vera koji ga je pozvao na odgvornost zbog toga što je izveštavao o međuverskim incidentima. Naime, tada je i ministar vera pokrenuo istragu da se sazna prava istina, smatrajući da je sve ono što je Branko Bjelajac pisao bilo preterano. Policija je istraživala te incidente, i oni su pronašli da je tokom jedne godine bilo ok 80 inicidenata, napada na verske objekte malih verskih zajednica, na ličnosti i da je bilo problema tog tipa, dok Bjelajac tvrdi da je bilo 100 incidenata godišnje i da je tendencija porasla.

Evo, možemo da krenemo i sa istraživanjima koja je radila naša katedra za sociologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na uzorku od 1.250 ispitanika. I definitivno, kada govorimo o kontekstu verske tolerancije, uvek se pitamo gde se ona nalazi. Profesor Perović je rekao da kontekst određuje nas, a mi kontekst, i onda smo u tom začaranom krugu. No definitivno, taj krug je nekih 50 godina bio začaran u pravcu ateističkog društva, a definitivno se to sada promenilo. I dominantna paradigma nije više ateizam i vernici nisu marginalizovani. Sada je dominantna paradigma biti religiozan. Međutim, tu se javlja problem dominantne većinske srpsko-pravoslavne religioznosti u odnosu na ostale i, kada govorimo o potrebi za tolerancijom, onda ćamo videti ko koga sve treba da toleriše i ko je ugrožena manjina.

Prvo da kažemo nešto o religioznosti. Nisu svi religiozni na isti način. Ovo istraživanje se odnosi samo na Vojvodinu, radili smo ga 2003. godine, a 2005. istraživanje je ponovljeno. Otprilike, nije se ništa mnogo promenilo. Prvo je bilo na na uzorku od preko 1.000 ispitanika, a drugo je bilo na 350 ispitanika. Ja prikazujem ovo obuhvatnije istraživanje, jer su rezultati svakako reprezentativniji. Dakle, imamo vernike na različite načine. Ranija istraživanja su klasifikovala samo četiri nivoa, načina religioznosti. Mi smo ponudili osam, smatrajući da ćemo dobiti nešto novo, da konačno ne bude samo ponavljanje i upoređivanje, nego i jedan novi početak, i dobili smo rezultate da imamo vernike na različite načine. Broj pokolebanih vernika, kojih je bilo najviše u periodu ateizma, sada se opredelio za formu religioznosti. Među njima imamo 15% vernika koji prihvataju sve što njihova vera uči. To su oni koji pripadaju dogmatskom tipu. Međutim, ipak je najbrojnija, 22%, religioznost kritičkog odnosa – oni veruju, ali iz vlastite religije ne prihvataju sve što ta vera uči. Da li je to bolje, ili nije bolje, zavisi od aspekta – ako filozof govori o tome, onda je bolja ova kritička svest, a vernici, recimo muslimani, ne računaju kao vernike one koji pripadaju toj kategoriji. Imamo i one koji su nesigurni da li jesu ili nisu vernici, njih je 6%.

Zanimljivo je kada krenemo u kategoriju „nisam vernik“. U kategoriji „nisam vernik ali se pridržavam običaja svog naroda“ imamo 19% ispitanika. To su oni koji nisu vernici u suštini, a formalno potpuno izgledaju kao vernici, jer poštuju sve obrede, i tako se broj vernika, kako god okrenete, povećava na 85%. Sledeći slajd prikazuje – kada gledamo distribuciju – dve vrste distribucije. Jedno su religiozni koji veruju sve (obredno i kritički-misaono), onda ovi su pokolebani, i dole je, opet druga kategorija najbrojnija, formalni vernici (veruju samo naizgled, ali ne veruju u suštini). Kad pravimo analizu te dve distribucije, onda često, ako sve vernike stavimo, u isti koš pa na osnovu njih zaključujemo ko je tolerantan, možemo reći da su, po našim istraživanjima, vernici manje tolerantni. Ali, budući da pravih vernika ima manje nego onih formalnih, onda je tolerancija, u suštini, povezana, tačnije, imamo opet dve grupe ljudi. Oni koji su dobri vernici, oni poštuju (ono što je profesor Perović nazvao diskrepancijom između „kako treba“ i „kako jeste“ postoji i u religiji, tako da imate vernike koji su „ono što treba“ samo «na papiru“, a u životu se to ne prepoznaje), vernici koji se drže onoga što vera preporučuje, a u svakoj veri se preporučuje makar tolerancija, ako ne i ljubav, a znamo da je ljubav primarna – takvi vernici su tolerantni. Ali, oni formalni i oni koji veruju zato što je to popularno, oni su više netolerantni. I tip legalističkog vernika i ograničenog samo u svoju religiju idu ka toj netolernaciji.

Naše sadašnje preterano isticanje religioznosti građanima Vojvodine smeta, i smeta im bez obzira na to ko ističe tu religioznost, svoji ili tuđi. I možda onaj filozofski stav profesora Perovića da, kada se govori o drugima, ističe se ta razlika, može da smeta ako se ograničava čovek samo na jedan deo vlastitog identiteta, a ne govori se o celokupnoj ličnosti, o onome što on jeste.

Sada dolazimo do pitanja ko je bio u «tuđem» hramu, odnosno hramu druge verske zajedinice. Kada smo upoređivali podatke između Vojvodine i centralne Srbije – znate da ovde ima mnogo više prilike i da se druži, i da se posećuje, i da se zna iz prve ruke – definitivno u Vojvodini postoji veća tolerancija, mnogo više mešovitih brakova, i mnogo više spremnosti na zajednički život, dok je u centralnoj Srbiji više problema, jer oni, zapravo, nisu ni imali susrete sa drugima, i ne poznaju ih iz prve ruke i tu postoji više predrasuda, stereotipa i strahova.

Kakve su posledice? Bilo je reči i o socijalnoj distanci. Kako izgleda ta distanca izražena u brojevima? Mi smo radili istraživanje o poželjnoj veroispovesti, i po svim kategorijama, od predsednika države, komšije, kolege na radnom mestu do bračnog druga, ko koga želi za bilo koji od tih odnosa, građani Vojvodine su pokazali da su vrlo zainteresovani za ulogu predsednika države – to im je najbitnija pozicija; posle toga ide bračni drug, pa onda sve ostalo. Odnosno, neki su spremni da im komšija bude različite vere, ali nije spreman da mu druge vere bude predsednik države ili bračni drug. Na slajdu vidite aritmetičke sredine i standardne devijacije, tu vidite kakva nam je struktura stanovništva. Naravno, najveći broj je pravoslavnih. Izgleda da iz te vizure ide ono što smo dobili. Standardna devijacija ukazuje koliko je to homogena grupa. Znači, po rezultatima, vrlo su homogeni, jedinstveni u stavu koga hoće da imaju za predsednika države. Za ateiste je najveća razuđenost. Znači, ljudi se ne slažu potpuno – imate ekstremno ove koji jesu za ateistu, i one koji nisu. Ali kad su u pitanju pravoslavni, vidite, tu su najjedinstveniji da predsednik države bude pravoslavne veroispovesti. I šta vidimo? Smena pradigmi. Na tom mestu je sada pravoslavni, a pre je bio ateista. Još uvek nisu izgubili, iako po popisu samo 0,53% ljudi za sebe kažu da su ateisti. Prema istraživanjima je to 1%, a ovde vidimo ipak, u svesti je mentalitet ostao – ako nije pravoslavni, bolje ateista, nego bilo ko drugi (misli se na izbor predsednika). Tako ispada po rezultatima.

Prosek je 2,5, pet je bilo maksimalno. I sad ovo ispod proseka – to su protestanti, Jevreji, muslimani, adventisti, nazareni i Jehovini svedoci. Uzeti su tipični predstavnici verskih zajednica. Pod protestantima se podrazumevaju tradicionalne protestantske zajednice, a onda ove druge, koje ne idu na nacionalna okupljanja već imaju u svom sastavu vernike svih nacionalnosti. I upravo kada govorimo o distanci danas, najveća distanca se pokazuju prema onima koji u sebi sadrže, tj. negiraju nacionalni identitet, ili verski, ili taj građanski. I zato su nazareni prva verska zajednica koja je u Vojvodini počela da širi to da Srbin može da postane protestant, nazaren, da ne mora biti isključivo pravoslavac. Došlo je do razbijanja tog nacionalno-verskog, tj. davanja slobode (jer sloboda veroispovesti podrazumeva da neko bude ono što jeste, ali da ne bude ako neće – ima pravo da menja). U ovom slučaju su Srbi počeli da prihvataju to – i drugi, ne samo Srbi – i ja sam pokušala da vidim razlike da li Srbi lakše prihvataju protestantizam, ili Hrvati, bivši katolici, bivši pravoslavci, i izgleda da su pravoslavci bili više spremni za prihvatanje, jer, kada pravite analizu koliko koga ima u verskoj zajednici, onda vidite da ima više pravoslavnih, i ovde više katolika, ali manje u Hrvatskoj, tako da je i taj nacionalni momenat bitan za promenu.

Marginalna grupa danas su svakako Jehovini svedoci jer svi, bili vernici ili ne, Jehovine svedoke stavljaju na marginu, i kada sam radila intervjue sa verskim vođama, uvek su svi o njima pričali negativno (osim, naravno, samih Jehovinih svedoka za sebe).

Da pogledamo još jednom u procentima koliko ljudi u Vojvodini bi hteo ili ne pravoslavca za predsednika države – vidite da procenat onih koji bi hteli ide do 54%, a samo 1% je protiv. A budući da je 30% nepravoslavnih u Vojvodini, znači da su i nepravoslavni bili za tu opciju, odnosno nisu bili izričito ptoriv.

Ja sam planirala i da nešto kažem o incidentima koji su obeležili versku scenu, zatim o izveštavanju medija o tim incidentima, i povezanosti napada na verske objekte i vernike sa izveštavanjima medija o tzv. sektama. Mogli bismo nešto reći o osećanju odbačenosti pripadnika manjinskih vera. Kada sam bila u poziciji da pišem o toleranciji u ovom časopisu „Religija i tolerancija“, ljudi su mi zamerali, u smislu da ne treba biti tolerantan; a drugi su mi zamerali zašto tolerancija kada je potrebna ljubav, jer ako je tolerancija, to znači da ne voliš onog drugog. Međutim, ja smatram da je tolerancija dobra i dovoljna, jer ne možete nikoga naterati da nekog drugog voli, iako je to hrišćanski princip, ali svakako se na nivou ponašanja može zahtevati tolerancija.

Osim ovog što sam lično radila, želim da ukažem i na to šta su drugi istraživali. Imamo istraživanje profesora Novaka Popovića o tome da li smo tolerantni. To istraživanje je prethodilo mom i možemo zaključiti, da vas ne opterećujem brojkama – da smo definitivno danas, u globalu kao društvo, manje tolerantni nego što smo bili pre. Znači, u tih koliko već godina društvene i političke krize, tolerancija se postepeno smanjivala, da danas imamo 1/3 spremnih na toleranciju i 2/3 onih koji baš i nisu. Po istraživanjima, pokazalo se da su mladi netolerantniji.

Kod svih podela koje imamo, mi danas imamo i veronauku koja se deli. Činjenica je da su sada naša deca u školi podeljena na onu koja idu na versku nastavu i na onu koja idu na građansko vaspitanje, po izboru, i to je jedino što mogu da biraju. A onda drugo – kada biraju veronauku, onda mogu da biraju da li će ići na srpsko-pravoslavnu, ili će ići na rimokatoličku. A onda imamo tri protestantske (samo, dakle, tradicionalne protestantske) i islamsku, a svi oni koji pripadaju nazarenima, adventistima, baptistima i drugim manjinskim verskim zajednicama, kojih u nekim mestima ima do 10%, u nekim 4%, nemaju izbor da pohađaju svoju veronauku. Radili smo jedno istraživanje na području jugoistočne Evrope – kako je to rešeno u Hrvatskoj, kako u Bosni i Hercegovini, kako u Makedoniji, kako kod nas, i zašto u Crnoj Gori još uvek nema veronauke. Znate, kada uporedimo pitanje veronauke, od Norveške do Makedonije, vi vidite jednu baš šarenu sliku. Ali kako rešiti to multi-kulturno-konfesionalno društvo, i kome dati koja prava, šta je tu najbolje – to su pitanja u koja ne želim ulazim.

Sledeće pitanje se odnosilo na to da li je neka od religija agresivna i opasna. Šta je sada tu opasna vera – glasi pitanje. U Srbiji većinma smatra da postoji opasna vera i u Srbiji, a u Crnoj Gori 40% smatra da postoji, a 56% da ne postoji opasna vera. Koja je to, po njima, opasna vera? Na prvom mestu je islam. U Crnoj Gori njih 17% djaže da je islam – opasna vera, a 11% da je to katolička. U Srbiji su sekte na drugom mestu – prvo mesto je dakle islam, na drugom mestu su sekte, pod kojim se podrazumevaju uglavnom male verske zajednice. Ja bih ovo povezala sa medijima i sa delovanjem Ministarstva prosvete. Ne znam da li ste upoznati sa tim da su bila organizovana, poslednjih 10-15 godina, predavanja i tribine po školama o sektama. I uvek su isti ljudi išli i govorili, i svakako da je to doprinelo da 10% odraslih građana, a pošto je to išlo po školama, i 20% mladih, smatra da su sekte opasne. I kada pitate šta su sekte, onda dolazimo do problema. Taj problem je u medijima prezentovan na taj način što su u isti koš stavljane male verske zajednice zajedno sa satanistima i «munovcima». Kada prođemo kroz neke od tih tekstova, može se videti da je to tendeciozno, i onda vrlo brzo dobijamo posledice – danas emisija, sutradan razbijeni prozori!

Branko Bjelajac je pratio te incidente, i uglavnom se dešavalo da se neki incident dogodio posle neke TV emisije u kojoj se govorilo, na primer, o samoubistvu nekoga ko je možda bio pripadnik neke sekte i slično. Ta analiza Branka Bjelajca takođe je objavljena u našem časopisu. Na primer, u jednom od njegovih tekstova navodi se da je od 29. februara do 2. marta adventistička crkva u Beogradu kamenovana tri puta. A na TV BK je 26. februara, znači neposredno pre tih incidenata, ponovljen program koji protestante prikazuje u veoma negativnom svetlu, a adventiste povezuje sa satanistima. Grupa srednjoškolaca je 4. marta, znači odmah sutradan, vikala i pretila ljudima pred ulaznim vratima te crkve. Policija je intervenisala i otišla u susednu školu (tu se nalaze dve škole) da razgovara i opomene đake.

Onda, tokom maja, Radio Odžaci je otkazao lokalni adventistički program pošto su primili nekoliko ozbiljnih pretnji zato što emituju sektaški program.

Prvog juna, baptisti i Jehovini svedoci, adventisti i pentekostalci su prikazani kao opasne sekte u časopisu „Iskra“, a Aleksandar Mitrović, pentekostalni pastor iz Novog Sada posebno je imenovan. I posle te emisije, na seminaru koji smo imali prošlog meseca, Aleksandar Mitrović je bio i pričao koliko je problema imao i on sam zato što je pastor te protestantske zajednice, ali i njegove kćeri u školi, kojima je rečeno da su one sektašice. Deca su trpela i bila odbačena od društva u školi…

Ovakvih primera na žalost nije malo.

Dragana Vučković:

TRETIRANJE RAZLIČITOSTI U MEDIJIMA

– važnost novinarstva/medija za razvoj celog civilnog društva uopšte

– prihvatanje različitosti kao kriterijum demokratije

– tretiranje gej/lezbejske populacije u svetu / istraživanja u svetu o ovoj tematici

– analiza medija koju je Labris do sada radio, rezultati

Ja sam Dragana Vučković iz Labrisa, organizacije za ljudska lezbejska prava iz Beograda. Pokušaću da, zajedno sa vama, prodiskutujemo i porazgovaramo bar o delu onoga kakva je situacija kod nas kada je lezbejska, odnosno LGBT populacija u pitanju, te kakvo je njeno tretiranje u našim medijima. Takođe, mislim da bi bilo zanimljivo da se odmah na početku upustimo u neku diskusiju – neću vas ohrabrivati da sačekate da završim, pa da onda postavljate pitanja – možete me slobodno prekidati.

Želim prvo da kažem nekoliko reči o Labrisu. Mi smo vam podelili nešto od materijala. Dakle, osim kalendara, tog našeg kompleta, i tih malih novina, doneli smo vam i priručnik za medije, novi, od pre nekoliko meseci, s kraja 2005. godine. Ono što ćete naći unutra, osim nekih par uopštenih rečenica o Labrisu i o tome šta radimo, šta Labris radi već 10 godina koliko postoji, jeste zapravo nešto što je bitno za medije, novinare i novinarke koje bi ova tema zanimala, ako bi, u budućnosti, želeli da se bave, da pišu i izveštavaju o gej-lezbejskim temama. Dakle, tu postoje primeri nekih etičkih kodeksa, tekstovi-primeri dobrog izveštavanja kada je reč o LGBT temama i problemima, neka osnovna terminologija koju mi, onako toplo, preporučujemo da se koristi kada se piše i izveštava o ovim temama.

Ono što ja trenutno radim u Labrisu, to je zapravo deo projekta Info-centra, i odnosi se na javno govorenje i lobiranje. Osim projekta Info-centra, drugi projekat u Labrisu je projekat edukacije. To je ono što rade Ksenija Forca i Marijana Šerer i, u okviru te edukacije, Labris organizuje seminare edukacije medija. U toku prošle godine urađena su tri takva seminara, u Novom Sadu, Beogradu i Nišu, i mogu da najavim da će se nastaviti sa tom edukacijom medija, novinara i novinarki i ove godine.

(Dragana je zamolila polaznike seminara da da se predstave, a zatim da navedu sve termine koje znaju, dakle i vulgarizme i psovke, vezane za lezbejsku u gej populaciju. To je i zapisivano na tabli.)

Kao što vidite, četiri pogrdna termina naveli smo za lezbejke, a tri-četiri puta više za gej populaciju. Ono što proizilazi iz ove liste je to da, ako ne svaki, onda svaki drugi termin asocira na jednu stvar – na neku vrstu seksualnog čina. Labris je od 2003. godine krenuo da analizira štampane medije u Srbiji i to sedam dnevnih listova i dva nedeljna, i ono što je proizišlo iz svih tih analiza, dakle svake ove godine od tada, jeste to da mnoge od ovih reči koje ste nabrojali (peder, pederčina, homić, topli brat, ženski petko itd.), nisu samo popularne u svakodnenvnom govoru, privatnom, već se vrlo, vrlo često mogu naći i u našim listovima i u našim medijima.

Ono što dolazi kao sledeće pitanje, kad malo razmislimo o svemu tome, jeste kakvu to sliku zaista stvara. Ja bih se složila sa vama da ovo što imamo samo nekih četiri-pet termina i ružnih naziva za žene lezbejke, jeste to što, negde, ljude u Srbiji više iritira da muškarac voli drugog muškarca, odnosno da je neko gej. Ali sa druge strane, ovde imamo tu spiralnu diskriminaciju da žena, koja je i inače diskriminisana i podređena u celom našem društvu i sistemu, i ovde joj se lepi još jedna negativna etiketa a to je da, osim što je žena i samim tim nije u dobroj poziciji, uz to je još i lezbejka. Celo predavanje Veronike Mitro o toj vidljivosti, odnosno nevidljivosti žena u medijima, ovde je sada još više istaknuto kada govorimo o lezbejskoj populaciji, a to je da se one potpuno ignorišu i da ih zapravo nema. A to što ih ne vidimo, ignorišemo i držimo po strani, s jedne strane vam daje potpunu moć i kontrolu, a s druge strane ni ne može da proizvede ne znam kako dugačku inspirativnu listu termina i naziva.

Nevladin sektor uopšte, i NVO-i, kao neke svoje prirodne partnere, kada razmišljaju o tome, prvo će u nekih dva-tri najbitnija svakako staviti medije. Zašto? Zato što je svima bitno da nešto urade, da rade nekakve aktivnosti u društvu, da utiču na neke promene, ili da, s druge strane, zadrže neki „status quo“, ili sprovode neki svoj rad, ali da naravno sve to dopre do onoga što je široka javnost a, u svemu tome, mediji su ono što se ne može zaobići i preskočiti. Čak naprotiv! Mediji su ono što treba da pomogne. Kada na taj način krenemo da razmišljamo, videćemo da zapravo nisu sve početne pozicije iste, odnosno da je nekome mnogo lakše da do tih medija i u te medije dođe, a nekom je teško, nekad se čini čak poprilično nemoguće. Ako bih vam ja sad ovde, na primer, navela DSS kao jednu od vladajućih stranaka, ili na primer našu rukometnu reprezentaciju koja se baš i nije najsjajnije provela na ovom prethodnom prvenstvu, i ako bih, kao treće, uzela jednu lezbejsku organizaciju – i kad bih vam postavila pitanje koje od ovo troje najlakše dolazi u medije, kome je najlakše da radi, kome je najlakše da dođe do javnosti – pa svakako (ja ću biti slobodna da odgovorim, a smatram da bi se i vi manje-više složili) da bi DSS bio na prvom mestu. DSS ne mora da učini nikakav napor (ne konkretno DSS, uzela sam ih samo kao primer) da dođe do medija. Zatim bi na drugom mestu bili rukometaši, koji doduše trenutno nisu omiljeni kod novinara, pa bi možda bilo nekih neugodnih pitanja na konferenciji za štampu, ovakvih ili onakvih komentara. Ali sigurno je da bi lezbejska organizacija teško došla do medija, i napori koje bi u tom smislu morala da učini su zaista, zaista veliki. E sad, imajući u vidu da je, s jedne strane teško da se dođe do medija, a s druge strane, startna pozicija je već jako loša usled patrijarhata, predrasuda i stereotipa koji postoje u našem društvu, sigurno je da su mediji ti od kojih zavisi koliko će jedno društvo da se pomakne iz jedne pozicije o kojoj smo pričali danas, a to je, dakle, stalno povlađivanje toj „tolerantnoj“ većini i stalno ignorisanje onih koji su različiti, koji su drugi, drugačiji po bilo kom osnovu. Tu mislim i na različitost po pitanju seksualne orijentacije.

Danas su sva društva manje-više izgradila svoj odnos prema onome što je takvo – ćutljiva većina koju ne treba previše uznemiravati, koja ne dopušta da se previše talasa – ali sigurno je da danas postoji konsenzus u svetu da se zapravo demokratičnost jednog društva, jedne države meri upravo odnosom te države prema manjinama, prema raznim grupama koje su marginalizovane i koje su ranjive.

Kada govorimo o Srbiji, trebalo bi da uzmemo u obzir činjenicu da je medijska sfera zapravo prva sfera u kojoj je zabranjena diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije, odnosno da dva zakona, jedan iz 2002. godine, a drugi iz 2003. godine, zapravo su bili prvi zakoni koji su na najprecizniji način, dakle sintagmom „seksualno opredeljenje“, zabranili diskriminaciju ove vrste. 18. 07. 2002. godine u Skupštini Srbije je usvojen Zakon o radiodifuziji, i čak dva člana zakona sankcionišu diskriminaciju, mržnju, netrpeljivost i pozivanje na nasilje na osnovu seksualne orijentacije. Član 79. emiterima propisuje neke posebne obaveze kada je reč o informativnom programu koji objavljuju, i takođe se pominje seksualna orijentacija kao jedan od zabranjenih osnova diskriminacije. Drugi zakon, nastao nešto manje od godinu dana nakon prvog, o javnom informisanju, u Članu 38. takođe se govori da je zabranjeno objavljivanje tekstova koji diskriminišu, pozivaju na mržnju, netrpeljivost i nasilje na osnovu seksualne orijentacije. Mogli bismo da kažemo da, što se papira i slova na papiru tiče, medijska sfera suzbija govor mržnje i diskriminacije. Ali naravno, problem je sa primenom ovih zakona, sa tim što zapravo Zakon o radiodifuziji do dodele dozvola emiterima i rasporeda frekvencija, ne može da profunkcioniše.

Prvi put je jedna NVO pokrenula pitanje govora mržnje prema lezbejskoj populaciji oktobra prošle godine. Došlo je do jednog, onako malo težeg, govora mržnje u emisiji „Piramida“ koja se emituje na TV Pink. Gosti u emisiji su bili Milorad Vučelić, Toma Fila i Goca Tržan. Par nedelje pre toga, Labris je organizovao, baš u Novom Sadu, seminar za medije, odnosno za novinare i novinarke Vojvodine i, inspirisana jednom izjavom sa tog seminara, voditeljka „Piramide“, kao poslednju temu u toj emisiji, uzela je lezbejske parove. Došlo je do nekih prilično ružnih reči, ružne stvari su izrečene tokom diskutovanja o toj temi, i Labris je zajedno sa edukativnim Centrom za promociju prava seksualnih manjina iz Beograda, rešio da reaguje i da se obrati Željku Mitroviću, glavnom i odgovornom uredniku TV Pink, i zatraže javno izvinjenje gej-lezbejskoj populaciji, pozivajući se ne Član 21. Zakona o radiodifuziji. Međutim, nakon nekog ostavljenog roka, nismo dobili nikakav odgovor od TV Pinka, i nakon toga smo rešili da da napišemo predstavku Republičkoj radiodifuznoj agenciji, znajući da ne možemo mnogo toga dobiti, jer do podele frekvencija, agencija ne može mnogo toga da uradi u smislu kažnjavanja zbog narušavanja nekog člana i zakona. Epilog svega je da je agencija, u svom izveštaju sturčne službe, zaključila da jeste povređen Član 21. i još neki članovi zakona. TV Pink nikako nije hteo da reaguje, niti da na bilo koji način odgovori ni na objašnjenje koje je agencija tražila od njih. Ipak, negde smo dobili satisfakciju. Možemo mi privatno da tužimo urednika te emisije ali, na žalost, nije bilo moguće ništa dalje uraditi, odnosno, agencija nije mogla da tereti emitera dalje.

Nekako se čini da u medijima ovde, ne samo što emiteri koriste te momente potpunog medijskog haosa i pozicije da ne moraju da odgovaraju, pozicije da i nije baš važno ako nešto ružno kažu ili napišu. Mislim da ovde još uvek, što nije samo slučaj sa medijima, nema kodeksa, nema nekog etičkog kodeksa koji bi važio za sve, i koji bi kontrolisao redakcije na nekom značajnijem nivou. Do tada, javljaju nam se samo novi slučajevi, pa sad imamo i ovaj treći kanal, SMS-chat i situaciju da su zabranjene poruke koje u sebi sadrže reči gej, lezbejka, «bi», «trans» i slične, zato što su to, navodno, poruke uvredljivog sadržaja – a i dalje idu sve one ružne stvari i raznorazne ponude putem tog SMS-chata. I sigurno je da će Labris opet reagovati, ali da opet verovatno nećemo otići dalje od onoga što se desilo sa TV Pinkom.

Još jedna poteškoća kada govorimo o bavljenju gej-lezbejskim temama u Srbiji od strane medija, sigurno je to da od Haga, Kosova, toga da li postoje specijalne jedinice za hvatanje Ratka Mladića ili ne postoje, ne može se baš ni stići da se razmišlja o «tamo nekim» gej i lezbejkama, ne znamo ni gde su, ni ko su, ni šta rade. Sa druge strane, postoji i taj problem zatvorenosti u gej-lezbejskim organizacijama u Srbiji. Odnosno, mali broj njih je – možemo na prste da ih prebrojimo – spreman da izađe u javnost, da se pojavi pred kamerama, da mu se ime i prezime pojavi u novinama, ili bilo šta slično tome. Tako da to, naravno, svima nama otežava ceo taj proces pravljenja priče, pronalaženje sagovornika, itd. Ono što je analiza koju je Labis uradio pokazala – dakle, pričamo o domaćim štampanim medijima samo – jeste to da, i kada se mediji bave gej-lezbejskim temama, zapravo je reč uglavnom o rubrikama estrada, privatnog života i afera. Jako malo tekstova je objavljeno o pravima, o zakonu, u rubrikama poput društva ili nešto slično. Uglavnom su to one rubrike tipa – globus, region, svet i tako dalje, što predstavlja još jednu zamku koja se, od 90-ih stalno povlačila, mada još uvek možemo da čujemo neki takav argument – „te prljave stvari koje nam dolaze sa Zapada“. Onda imate, kada pišete samo o tome da će Džordž Majkl da se venča sa muškracem, Elton Džon je to već učinio – onda se to, zapravo, na tu ksenofobiju lepi još i dalje, i to onda ide puno lakše, i ti stereotipi koji već postoje se i dalje dobro lepe za tlo i održavaju.

U svemu tome, veliku odgovornost, najveću, mnogo veću od medija, imaju pre svega naši političari i vlast koji, ne samo gej-lezbejsku populaciju o kojoj, mislim, uopšte ni ne razmišljaju, nego uopšte to pitanje celog korpusa ljudskih prava, ne shvata baš posebno ozbiljno, već onako poprilično selektivno i nezainteresovano. Usled, opet, Kosova, Haga, referenduma u Crnoj Gori, i hiljadu drugih stvari, mislim da ovde još uvek ne postoji nikakva ozbiljna svest o tome da su to ozbiljne stvari, i da o njima moramo ozbiljno da razmišljamo, da se bavimo njima. Onda, imate slučaj da kad nacionalisti po Beogradu, aprila 2005. godine, izlepe plakate protiv TV B-92 kao „jevrejske televizije koja nam donosi te prljave bolesti sa Zapada“ kao što su homoseksualizam i ostalo, svi političari izađu i osude naravno takve grafite, osude napad na nezavisnu medijsku kuću, osude antisemitizam i tako dalje, ali to što su oni u tim grafitima pomenuli homoseksualnost, niko ni ne pomene. Nekako stalno imam utisak da ćemo se još dugo vraćati na onu priču da su ljudska prava nedeljiva, i da nema hijerarhije, i da ne treba da je bude, i da je nekome važan nacionalni identitet, nekome njegovo versko opredeljenje, ali to što sam ja žena, a što je neko muškarac, što je neko ove vere, što je neko ateista, ne sme da bude važno ni manje ni više od prava na izbor na određenu seksualnu orijentaciju, odnosno na seksualnu orijentaciju koja je različita od heteroseksualne.

Milica Ružičić Novković:

MEDIJI I OSOBE SA INVALIDITETOM

U svim domenima javne upotrebe jezika prisutno je previranje između opšte svesti o nesposobnosti, onemogućenosti, surovoj različitosti, potrebi za tuđim staranjem i svesti o invalidnosti kao društvenoj pojavi i jednoj od mogućih čovekovih osobina i načina funkcionisanja i ujedno nastojanja i straha da se (ne) imenuje ono što se (ne) sme.

Dugo vremena se bavim praćenjem medijskih izveštavanja o osobama sa invaliditetom. Ja sam taj svoje press-clipping i press-clippinge drugih organizacija koje se bave temom invalidnosti pažljivo prikupila i sumirala u svom diplomskom radu 2002. godine. 2003. godine je objavljen, u stvari završen, «Rečnik invalidnosti», koji je namenjen svima onima koji o invalidnosti govore u javnoj komunikaciji. Pokazujem ovu fasciklu zbog još jednog razloga – nju sam dobila od predstavnika Mirovnog instituta iz Ljubljane. To je jedna organizacija koja se bavi ljudskim pravima manjinskih grupa u Sloveniji, i od njih sam jako mnogo naučila imajući prilike da gostujem na njihovim seminarima kao predavač, i to, pre svega, na polju jednakosti u javnom govoru. Sve ovo što držim u fascikli je jako daleko od jednakosti, a ovo što držim u ovoj drugoj, maloj fascikli, jeste jedan primer dobro odrađenog članka koji je objavljen u «Građanskom listu» povodom 3. decembra, Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom.

To je, u stvari, prvi članak, koliko ja znam (možda ih ima još), koji je urađen baš po principu jednakog pristupa osobama sa invaliditetom, konkretno u ovom slučaju meni, pošto sam ja bila intervjuisana. Bile su dve novinarke, sa dva različita pristupa i pitale su me bukvalno sve. Možda i tu ima stereotipa, s obzirom na to da su tekstovi koji govore o ličnim stvarima prepuni nekih drugih stereotipa, ali prvi put se u članku pominju i koriste stereotipi koji se, objektivno, tiču svih, tiču većine. Nisam htela da hvalim ili kudim.

Ono što je problem, jeste to što je, kada je u pitanju terminološki nivo, diskriminacija prema osobama sa invaliditetom u medijima nevidljiva, iz prostog razloga zato što oni koji te tekstove pišu, isto kao i oni koji odgovaraju na pitanja novinara, ni sami ne znaju kada ulaze u polje diskriminacije, s obzirom da se saosećanje, sažaljenje, svest o invalidnosti kao nesposobnosti smatra društveno prihvatljivom. Ja sam neko kome je neminovno potrebna pomoć, bez obzira da li ja nju zaista trebam ili ne, i to se, jednostavno, odslikava kroz većinu tekstova. Sva sreća, od 2003. godine (koja je, inače, bila posvećena osobama sa invaliditetom u EU), ta slika se dobrim delom menja, baš zahvaljujući edukacijama ovakve vrste i agilnosti organizacija osoba sa invaliditetom koje su shvatile da je potrebno da se izađe iz priča o tome kako je nama, jadnim, malim siročićima potrebna pomoć, i da se krene ka tome da smo mi ljudi koji imaju svoje obaveze i odgovornosti, ali ne i posebne potrebe. Znači, to je jedan od modernih, savremenih stereotipa po kojima živimo.

Ono što sada preostaje, jeste neka vrste podele na medicinski i socijalni model invalidnosti. Medicinski model invalidnosti podrazumeva da mi imamo svest o tome da je osobama sa invaliditetom, odnosno invalidima, bogaljima, onemogućenima, jadnicima, paćenicima, ovima i onima, potrebna pomoć, potrebno staranje, potrebna medicinska zaštita, potrebni su nam lekovi, potrebno nam je da imamo pristupačno okruženje, potrebno nam je da imamo rehabilitaciju da bismo se lečili, da bismo sve više ličili, kroz to lečenje, na ljude koji invalidnost nemaju.

Ono o čemu ja vama želim pričati, jeste da je invaliditet, odnosno invalidnost, stanje u kome se čovek nalazi privremeno ili trajno, da je invaliditet, kao posledica nekog oštećenja, poremećaja, starosti, bolesti ili nešto slično, jedan od identiteta pod kojima neko može da živi. Taj invaliditet može da bude vidljiv, može da bude nevidljiv. Dakle, u celom tom filmu, kada govorimo o invalidnosti u medijima, imamo situaciju da se zbog te slike – Veronika Mitro je predstavila sve to, da ja ne bih sad dirala korpus vezan za žene – do slične priče sam ja došla kada su u pitanju osobe sa invaliditetom. Rezultati pokazuju da se nenamerno i nesvesno dolazi do toga da osobe sa invaliditetom treba da budu srećne zato što im je neko pomogao. I oni to mogu, i oni imaju pravo na školovanje. Uprkos svojoj invalidnosti, ne znam tamo neka sportistkinja iz Australije, uspela je da osvoji ne znam ni ja šta na svetskim takmičenjima, i ujedno da postane majka. To je jako veliko čudo da neko ko živi sa invaliditetom može da bude roditelj.

Inače, mi smo ovde danas došli autobusom zato što ja motornim kolicima ne mogu da uđem ni u jedno drugo prevozno sredstvo, jer jedino u gepek autobusa moja kolica, onakva kakva jesu, mogu da stanu. Objektivno, ja mogu, ali mi nemamo takve autobuse. To je ono što je problem – mi nemamo takav prevoz. Došla sam u hotel za koji mi je rečeno da je pristupačan zato što ima rampu, ali ta rampa nije adekvatna, jer kad uđeš unutra, dalje ne možeš da se popneš skroz do lifta. Nije kriv ni organizator, dobrim delom nije kriv ni vlasnik hotela, jer objektivno, što se organizatora tiče, nijedan hotel nije pristupačan – to mogu da potpišem – a vlasnik nije kriv jedino što ne čita zakone. Organizacije osoba sa invaliditetom su krive što ti isti vlasnici hotela i drugi, nisu informisani o tome da postoji zakon koji ih obavezuje. O tome mediji treba da pišu, a ne o tome kako je neko gluv, ili o tome kako je korisnica kolica uspela da postane majka, mada ljudi očekuju da se od toga pravi spektakl.

Pitanje polaznika seminara: Zašto smatrate da nije skladno koristiti termin «osobe sa posebnim potrebama» već termin «osobe sa invaliditetom»?

Mi imamo termin «invalid», termin koji pokriva i muški i ženski rod, i on je dugo vremena bio negde u pozadini, smatrajući se neadekvatnim, iz prostog razloga što ima negativan pretekst (mada je u njegovoj osnovi latinska reč «valid» koja ima značenje – valjan, vredan) i vodi nas ka obrnutoj priči. Međutim, jedno je razvoj latinskog jezika, a drugo je razvoj srpskog jezika, u kome se to negativno vezano za samu priču o invalidnosti potrlo, ili je jezički razlog drugačiji. Kada pričamo o invalidnosti, ta reč nije ni u kakvom negativnom kontekstu kao što bi bila reč «homić» u prethodnoj priči, ili recimo «slepac», što može da bude i slep čovek i glupak. U tom smislu termin «invalid» i «invalidski» su potpuno korektni.

Međutim, imamo problem s tim da imamo niz termina kao što je, između ostalog, «osoba sa posebnim potrebama» koji procenjuju, daju sud o tome kako je onome o kome govoriš. Znači, stavljaju mene u poziciju da ja, ako kažem da sam ja osoba sa posebnim potrebama, ja sam to procenila, ali ti nemaš pravo to da kažeš. Pri tome, nemam ni ja pravo to da kažem, jer stavljam sebe u neravnopravan položaj sa ostalim ljudima, jer svaka potreba je lična, svaka potreba je jednako posebna, bez obzira čija je. U tom slučaju, to je termin koji je potpuno neadekvatan baš sa stanovišta ljudskih prava. Onda bi u tu grupu osoba sa posebnim potrebama trabalo ubaciti 80% stanovništva! E sad, ista je situacija sa terminom «hendikepiran». Hendikepiranost je nešto, odnosno stanje u kome se može naći bilo koji čovek u određenom trenutku. Pa nemoguće je da budemo hendikepirani 24 sata dnevno! I opet ja mogu tu za sebe reći da sam hendikepirana, ali vi nemate prava na to jer, hendikepiranost je nešto što je fiziološka karakterisitka uslovljena nekim društvenim faktorima koji na mene mogu, a ne moraju da utiču. Moj fizički invaliditet je nešto što vi objektivno vidite, ili ako ga ne vidite, on stoji na nekom papiru. Na primer, multiplaskleroza je nešto što ne mora da se vidi na prvi pogled, tek kad bolje upoznate osobu, znate da ona živi s tim iskustvom.

Ljudi su, proučavajući celo to polje uvideli da je invaliditet zapravo samo jedna od karakterisitka čovekovih, ida se ne odnosi na celu osobu. Tako ja, u kontekstu cele ove priče, mogu lako biti lezbejka sa invaliditetom, žena sa invaliditetom, profesorica sa invaliditetom, ili nešto treće, kao što na primer neko može biti čovek s dugom kosom, ili čovek bele brade. U tom kontekstu, ta konstrukcija na jezičkom planu je korektna i prihvatljiva zato što je, inače, invaliditet samo jedna od mogućih čovekovih karakteristika i ne odnosi se na celu osobu kao što je to, na primer, tremin «invalid». Ja mogu u tom prvom delu priče biti bilo šta – marsovac sa invaliditetom! Dakle, to je moj pokušaj da vas nagovorim da ubuduće koristite termin «osoba sa invaliditetom».

Nešto je malopre govoreno o tome ko prvi i kako može da uđe u medije, s tim što su osobe sa invaliditetom kao tema u mnogo boljoj poziciji od ostalih. Na primer, profesorka Svenka Savić, od koje sam ja mnogo toga naučila, s obzirom da sam bila njena studentkinja – njena slika nije se do sada pojavila u novinama, bez obzira što žena šest puta više radi od mene, ali se zato moja slika pojavi svaki put kad me neko intervjuiše, zato što je to senzacija da neko ko je u ovakvoj situaciji kao što sam ja može da uradi nešto. To je problem. U tom smislu, meni su medijski prostori potpuno obezbeđeni u Novom Sadu. Ja skoro svake nedelje – govorim samo o sebi, da ne govorim o drugima – kroz lični rad, kroz rad organizacije, kroz nešto treće, dobijam prostor u medijima. Ali ono što je problem, jeste kako se ja pojavljujem – to je, pod jedan, a pod dva, u kojim kontekstima i na kom mestu u medijima. To je ono što je problem. Ne mislim da treba da budem na naslovnoj strani, niti išta slično ali evo primer od pre par godina, mislim da su u pitanju bile «Večernje novosti». Povod je bio godišnjica osnivanja Udruženja studenata Novosadskog univerziteta sa invaliditetom, koje sam vodila tri godine. Objavljen je tekst o obeležavanju godišnjice, a tekst je pratila slika na kojoj jedan naš kolega, korisnik kolica, pleše sa jednom devojkom bez invaliditeta. Ispod slike je stajalo – «Ona može sve!» Znači, u celom tom filmu, ništa nije bilo bitno, ni obeležavanje godišnjice, ni žurka, ništa, nego je bilo važno da je ona, kao neko ko nema invaliditet toliko dobro uradila, odnosno da ima toliko spremnosti koju treba pohvaliti i da ima toliko osećajnosti da pleše s nekim ko ima kolica. Ne bih da banalizujem, ali to je ono što ljudi iz te slike mogu da iščitaju, i to je jako veliki problem.

Drugi problem jeste da ima emisija »Put humanizma», koja ide na RTS1 ili RTS2, ne znam ni ja tačno, koju mogu da vide svi, a koju vodi naš kolega koji je isto osoba sa invaliditetom, i u kojoj se meša taj socijalni i medicinski model. Ono što je problem invalidskog pokreta, pa samim tim i priča o medijskom prostoru, jeste to što je on neujednačen, ne postoji jedinstvena strategija na koji način prezentovati informacije o osobama sa invaliditetom. Mogu ja da provedem pet godina edukujući novinare kako treba da pišu, a onda dođe neko drugi sa sasvim drugom pričom o svemu tome…

NAPOMENA: IZLAGANJA NISU AUTORIZOVANA

Leave A Response