Izbor iz predavanja i diskusija, Hotel “Norcev”, Fruška gora, 24, 25. i 26. februar 2006.

PREDAVAČI:

  • Mr Veronika Mitro, Ženske studije i istraživanja “Mileva Marić”
  • Prof. dr Milenko Perović, Filozofski fakultet u Novom Sadu
  • Prof. dr Snježana Milivojević, Fakultet političkih nauka u Beogradu
  • Teofil Pančić, Nedeljnik “Vreme”
  • Janoš Oros, pomoćnik sekretara za upravu, propise i nacionalne manjine AP Vojvodine
  • Žužana Serenčeš, Radio Slobodna Evropa
  • Prof. dr Zorica Kuburić, Filozofski fakultet u Novom Sadu
  • Dragana Vučković, Labris – lezbejska mreža
  • Ivanka Jovanović, Vesnik MD i Tim Tri
  • Slaviša Grujić, savetnik za medije predsednika Skupštine AP Vojvodine
  • Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine
  • Nedim Sejdinović, generalni sekretar Nezavisnog društva novinara Vojvodine

Mr Veronika Mitro:

MEDIJI I RODNI STEREOTIPI

Vladajuće predstave o ženama u velikoj meri zavise od medijskog predstavljanja. Mediji često nude stereotipe i prenose tradicionalne predstave o rodnim identitetima i ulogama. Kroz simboličko isključivanje žena i “getoizaciju” ženskog iskustva i interesovanja mediji održavaju rodnu nejednakost.

Moje je ime Veronika Mitro i predstavljam Ženske studije i istraživanja iz Novog Sada. Ženske studije i istaživanja su udruženje građana koje radi na promociji ženskih ljudskih prava, posebno u obrazovanju o ženskim ljudskim pravima. U Ženskim studijama i istraživanjama rukovodim Dokumentaciono-informativnim centrom, i jedan od zadataka Dokumentaciono-informativnog centra jeste praćenje kako lokalni mediji – pre svega pratimo pisane medije – pišu o ženama. U okviru Dokumentaciono-informativnog centra mi pratimo «Dnevnik», «Građanski list», lokalne novine nekih većih mesta u Vojvodini kao što su «Zrenjanin», «Kikindske», «Subotičke novine» i drugi, a pratimo takođe i novine na jezicima nacionalnih manjina i to «Hlas ludu» za slovački jezik, «Ruske slovo» za rusinski i «Magyar Szo» za mađarski. Postoje i drugi listovi na jezicima koji se govore u Vojvodini, ali Ženske studije do sada nisu pratile te glasila. U svom radu bavimo se sporadično i analizom drugih medija, radijom i nekim TV programima.

Verovatno se pitate kakve veze sad uopšte imaju Ženske studije, i šta je to što je od značaja za nekog ko je u medijima. Znači, negde ovako, grubo rečeno, mogli bismo reći da feminističke teoretičarke, s jedne strane, smatraju da mediji reprodukuju društvenu stvarnost, i taj neki pravac teorije feminističkih teoretičarki je da, budući da mediji samo prenose društvenu stvarnost, onda ne postoji odgovornost medija za ono što predstavljaju, i da ženski pokret, odnosno Ženske studije, u tom smislu nemaju tu šta da rade. Prema tome, u medijima, ako se Ženske studije, i uopšte takve vrste aktivističkog rada, pozabave društvenom stvarnošću i prenesu problem u društvenu stvarnost, slika u medijima će se automatski promeniti.

Drugi neki pravac teorije, funkcionalističkih feminističkih teoretičarki, jeste da mediji zapravo prenose tu društvenu stvarnost, ali takođe simbolički unižavaju žene jer, kroz svoje izražavanje, prenose te rodne stereotipe, postojeće u društvu i na taj način čine ženu nevidljivom i smeštaju je u određene oblasti. Znači, taj pravac funkcionalističkih teoretičarki zapravo vidi u medijima nekoga ko može biti saradnik u promenama koje će se desiti u društvenoj stvarnosti.

Mi, kao Ženske studije, mislimo da je jako bitno da se ženski pokreti, instance i civilno društvo bave ne samo promenama zakona, znači promenama u društvenoj stvarnosti, već da se bave i analizom medija, da dekonstruiše tu sliku koju mediji o ženi prenose, ali na taj način što će u promene koje će unositi u same analize medija i u pisanja medija uključiti i same reči . U tom smislu, ono što mi sada radimo, odlučili smo da sa takvim stavom pratimo kako lokalne novine pišu o ženama ovde u Vojvodini.

Taj Dokumentaciono-informativni centar u Ženskim studijama oformljen je 2001. godine, i od tada u kontinuitetu pratimo novine koje sam vam već nabrojala. Ono što praktično radimo jeste da u svakim novinama obeležimo prvo koliko ukupno ima članaka, a zatim koliko je, od tog ukupnog broja, članaka o ženama. Znači, jedne novine imaju otprilike 100 novinskih tekstova. Od toga, nekih 20 bude o ženama. Sa svim tim tekstovima koje smo markirali da su u njima pomenute žene (dovoljno je da je neka žena pomenuta u novinskom tekstu i mi ga markiramo), mi zatim dalje manipulišemo. Za svaki taj tekst zatim damo neke osnovne odrednice – prvo, iz kojih je novina (za svake od tih novina koje pratimo). Na primer, uzmemo «Dnevnik» od tog i tog datuma, u toj i toj rubrici, objavljen je taj i taj članak i onda zalepimo taj članak, i zatim svaki taj članak definišemo, znači kodiramo taj članak na osnovu toga što je pisano o ženi. To je sada slično kao što u bibliotekama postoji onaj indeks katalogizacije u kome stoje neki brojevi i signature koji se stave na neku knjigu i onda oni nešto znače, odrede se po oblastima i slično. E pa tako se i dokumentaristička građa, pa i novine kao neki dokumentacioni materijal, sređuju.

I sada su ti vodeći dokumentaciono-informativni centri koji se bave dokumentovanjem građe o ženama procenili da su međunarodni standardi kategorizacije radnih dokumenata takođe rodno netransparetni i da opet čine ženu nevidljivom. Izradili su jedan posebni pojmovnik na osnovu koga se kodiraju članci. U osnovi je sledeće: on sadrži jednu sumu pojmova uređenih tako što postoji nekih 20 pojmova koji obuhvataju sve oblasti, pa onda imate, na primer, oblasti nauke, politike, istorije, sociologije, prava itd. I u tim oblastima sada ima 200 pojedinačnih reči. Sa tim rečima vi zapravo možete da opišete tekst i onda mi, iz svakog teksta koji smo selektovali, dobijemo podatak i kažemo kojoj iz ovih 20 pojmova odgovara taj tekst.

Na primer, obeležimo da je oblast politika, a onda unutar teksta, sadržaj teksta možemo opisati sa pet ključnih reči, recimo –zdravlje, abortus i sl. Ne moramo baš sa pet reči, bitno je samo da dobijete pojmovno obuhvatite taj članak. Znači, uz ovo, svaki tekst dobije pet reči, kao kad pišete tekst, pa u sažetku date ključne reči. To je otprilike to, nekako sadržinski markiramo članak. Na osnovu tako kodirane građe, mi možemo da dobijemo podatke tipa koliko se u različitim oblastima pojavljuje novinskih tekstova o ženama. Znači, ovde prvo imamo procentualno koliko žena bude zastupljena, a sad, kad imamo sve ovo markirano, onda dobijemo na primer koje su to oblasti, recimo – politika, obrazovanje, kultura, zabava, sport, razne neke. I onda možemo da vidimo koliko su se brojčano u nekim oblastima pojavljivali uopšte tekstovi o ženi, a isto i koje su to oblasti u kojima su se ti tekstovi pojavljivali. I ovde slika izgleda otprilike tako (to su uglavnom dnevne novine, znači informativne novine) da, kako se ide od nekih ozbiljnijih rubrika – politika, ekonomija, društvo, spoljna politika, kultura, zabava – tako se povećava broj tekstova o ženi, dakle kako se odmiče od nekih ozbiljnijih tema. Dobijamo podatak da u rubrikama politike, ekonomije i društva bude minimalan procenat tekstova o ženama, a kada je reč o zabavi, onda je taj broj tekstova veći. Iz toga se opet iščitava da je žena u društvu nevidljiva. Dakle, kad imamo ovakvu procentualnu sliku, to jeste negde potvrđeno u novinama.

Žena se u stereotipu predstavlja u jednoj uvreženoj slici da je njoj mesto u kući, u kuhinji, sa decom, a to se isto potvrđuje i ovde. U tim nekim analizama dobijamo da je ona na isti taj način smeštena u novinskim tekstovima. I sada imamo neki treći nivo analize koji se odnosi na sam jezik tog novinskog teksta, odnosno sam novinski tekst – sad, jezik je jedan od važnih segmenata tog teksta, ali unutar samog novinskog teksta – a svaki novinski tekst ima neki nadnaslov, naslov, podnaslov, unutar njega nekad budu neki ciatati i tako dalje – često može biti i neka fotografija. Znači, tekst se deli na neke manje jedinice i unutar svega toga se radi analiza. Na osnovu svega toga su nastali radovi u smislu kako je žena predstavljena u medijima. Na primer, kakvu sliku žene daje fotografija koja se pojavljuje uz te tekstove u kojima se pominje žena? Ona je obično, da ne generalizujem skroz, lepa, zgodna i polugola – to bude rezultat.

Kad gledamo žanrovski sve ove tekstove, i kada ih bude veći broj u novinama, najveći postotak tesktova budu vesti i neki kraći novinski tekstovi. Zatim, gledaju se i citati – koliko ćete vi naći, kada izračunate sve citate u novinama, da je neki citat citat žene, da se ona, znači, uzima kao autoritet koji je kompetentan da o nekoj temi govori?

Sledeće je odnos, na primer, subjekta i objekta. Znači, analiza tog jednog novinskog teksta može ići i u pravcu analiziranja teeme, aktera, objekta, znači bilo kog elementa tog nekog članka. To je jedan način, i na jednom podtekstu gde su već samo tekstovi o ženama, može se govoriti gde je to gde su žene prisutne ili ne, i kakvu nam sve to sliku daje o ženama u novinama. A drugi način analize je da, na primer, sada u ovim oblastima istražujemo kako su, na primer, predstavljene žene političarke, ili žene stručnjakinje, ili žene iz sveta turbo-folka ili estrade uopšte. Onda se ide na nivo jezika – kako je ta žena, bilo koja, identifikovana jezički. Dakle, ona bude identifikovana imenom, prezimenom, titulom, zanimanjem, zamenicom, nekom posrednom identifikacijom, i iz liste tih identifikatora žene, mi takođe iščitavamo podatak da se ona i na ovom planu opet čini nevidljivom, u smislu da se, na primer, titule i zanimanja pišu u muškom rodu, pa onda, ako na primer imate neko strano ime, možete da ni ne vidite da je u stvari reč o ženi. Znači, to su neki mehanizmi kojima se žena opet učini nevidljivom. Ono što se još, na primer, pojavljuje ovde kada analiziramo tekstove koji pišu o ženama iz oblasti javnog života, političarkama, onda često imamo kvalifikatore kao što su «supruga tog i tog» ili «udovica ovog ili onog». Znači, tu imamo ženu kao subjekt u nekoj političkoj funkciji, ali ona nije predstavljena tom političkom funkcijom, već je predstavljena nekim kvalifikatorom koji se odnosi na ženu stereotipno a ne na osobu o kojoj se piše.

Ovo sve su, otprilike, ti nivoi analiza koji se rade. Prikupljena je jedna ogromna novinska građa o ženama i ona je otvorena i dostupna je delom i elektronski, i ona je za vas novinare i novinarke značajna i tom smislu da vi, ako pišete o nekoj temi, možete pregledati koje su neke novinske teme koje su uhvaćene bile u prethodnim periodima i onda, da se ne bi ponavljali, ili da bi pisali bolje, možete pregledati tu građu. Ako istažujete neki problem u novinama, takođe se možete služiti time kao građom, već postojećom. Verovatno znate da postoji i arhiv – od 2003. godine su počeli da arhiviraju skoro sve novine ovde, i imaju kodni sistem da mogu…da bi sad mogli da kažete – šta sad ima ti da seckaš tamo članke o ženi kad postoji jedan obuhvatni arhiv u kojem možeš da klikneš na «žena» pa ti onda ispadnu svi tekstovi o ženama. Ali, vi sad možete da poredite u kojoj meri vam je ova naša građa značajnija ili ćete koristiti tu drugu. Svi radovi koji su nastali u Studijama, do sada ima jedno dvadesetak završnih radova koji pojedinačno ove teme obrađuju, mogu da se dobiju u biblioteci Ženskih studija i istraživanja, možete ih čitati, a u nekim zbornicima su objavljeni, uglavnom na engleskom, i neki drugi radovi – znači sve to možete koristiti. Ja sam prošli put detaljnije govorila neke primere istraživanja, mogu ih i sad reći, ali smo se Nedim i ja dogovorili da bi bilo bolje da vi radite kao neke vežbe, pa sam mislila da možemo sami da pogledamo neke novine i da vi vidite šta mi to radimo, pa ćete da vidite kakvi su to neki rezultati do kojih mi uglavnom dolazimo. Videćete da li je ova priča koju mi pričamo nešto što podstiče žene, ili je to onako kako mi vidimo samu situaciju. Podelićemo vam po dva lista Dnevnika i vi ćete da uradite jednu analizu na sličan način na koji mi to radimo – mislila sam da sve ove nivoe pogledamo; znači tu na svakoj stranici pogledajte i prebrojte koliko ima ukupno članaka i zapišite, a zatim prebrojte u koliko se tih tekstova pominje žena; zatim zabeležite temu članka (da li je u pitanju politika, ekonomija, kultura, društvo, sport…) o čemu je, a zatim zapišite sve identifikatore, kako je žena identifikovana u tom tekstu, ime i prezime, titula ako je ima, zvanje i sve ostalo (na primer Ljiljana Jokić Kaspar, književnica i kolumnistkinja); ako se pominje više žena u tom članku, onda vi odaberite jednu. Nakon toga, svi zajedno ćemo videti šta smo dobili tom analizom. Iz analize izostavite strane koje se odnose na TV program, reklame, viceve i umrlice.

(Učesnici seminara su zatim, po datim instrukcijama, analizirali strane koje su dobili, a rezultati analize su beleženi na tabli.)

Svašta smo nakupili, nije baš pregledno, ali nadajmo se da ću bar ja da vidim šta sam sve napisala. Stranice nisu baš zabeležene po redu, ali sad ću vam ja reći – znači ovako: na trećoj strani ima pet tekstova od kojih je jedan o ženi; na četvrtoj strani osam tekstova, jedan o ženi; sedma strana sadrži deset tekstova, dva su o ženi; na jedanaestoj strani ima sedam tekstova, nijedan o ženi; deseta strana ima pet tekstova, dva su o ženi; na trinaeestoj strani je jeanaest tekstova, dva o ženi; na četrnaestoj strani od devet tekstova pet su o ženi; zatim na ove dve strane odnos je 7 – 0 i 5 – 4. Šta vidimo sad ovde, kakva je stuacija? Kakva vam se čini situacija na osnovu ovog što ste videli? Pa da, rezultati se dakle uglavnom uklapaju u ono što sam vam već govorila.

Znači, u svakoj oblasti bude neka žena, ali kao što vidite, kako ide oblast koja je od manjeg značaja za društvo, tako nailazimo na više tekstova u kojima se pominje žena. Kao što vidite, u politici je skoro nema, u ekonomiji takođe, u rubrici «Društvo» isto je skoro nema, ima je u sportskim rubrikama, u aktuelnostima i još nekim, manje važnim rubrikama. A pogledajte iz zabeleženih titula, zvanja i zanimanja koje ste evidentirali, šta ona sve jeste – imamo predsednicu odbora, poslanicu, reprezentativke, načelnicu, portparola, diplomiranog feng-šui konsultanta, glavnu medicinsku sestru, glavnu urednicu, direktorku, pomoćnicu ministra, ženu, majku, suprugu, sudiju, predsednicu veća, načelnika, novinara, inspektora, epidemiologa, vlasnika, veterinarskog inspektora, potpredsednika.

Šta smo tu videli? Da, da su žene mahom stručnjakinje u određenim oblastima i da su na visokim političkim položajima. A šta je od svega toga napisano u ženskom rodu? Znači, našli smo: direktorka, gradonačelnica, pomoćnica ministra, glavna urednica, predsednica. Dakle, neka od zvanja i titule jesu se ustalila u ženskom rodu (direktorka, na primer), ali kada su određene struke u pitanju (recimo epidemiolog), ostaju nazivi u muškom rodu. Vidite i sami kako to izgleda. Na jednom mestu piše «vlasnik» pa ide žensko ime i prezime. Da li mislite da je to u redu? A i ne postoji neka doslednost, pa ćete u istim novinama naći da negde piše «gradonačelnica Novog Sada», a na drugom «gradonačelnik Novog Sada». Čak i u istom broju novina videćete da je u pola tekstova Maja Gojković identifikovana kao gradonačelnica, a u pola kao gradonačelnik. Na takvim nekim stvarima može i da se gleda kada je upotrebljen ženski rod, a kada je ona ostala u muškom rodu. A i uglavnom su, kao što vidite, to bili neki tekstovi u kojima se na nešto žalilo pa je i njeno zvanje sve više navođeno u ženskom rodu. U Građanskom listu skoro uvek dosledno piše «gradonačelnik» za Maju Gojković, ali nisu dosledni za neke druge funkcije, pa nekad piše «predsednik» za ženu, nekad «predsednica, na primer. Ne znam jedino ako je možda jedan novinar ili novinarka pisala sve tekstove o Maji Gojković, pa da se samo tu dogodi neverovatna doslednost jedna, i da uvek isključivo piše «gradonačelnik».

(Predstavnica TV Apolo na seminaru dala je obrazloženje da je u pitanju instrukcija same gradonačelnice, odnosno da je Maja Gojković naložila da se o njoj u medijima govori i piše kao o «gradonačelniku».)

Ja bih recimo to tumačila (ne znam da li sam u pravu) da je «Građanski list» imao uređivačku politiku koja podržava gradonačelnicu i koja, takođe, smatra funkciju gradonačelnika jako značajnom, i onda se toga posebno drže. Ja uopšte ne znam ko vodi «Građanski list», i da li je tačno ovo što sam rekla, da li uopšte ima smisla, ali ovo je prosto upadljiv i jedini primer doslednosti. Ne samo da u drugim tekstovima nema te doslednosti, nego čak možete u istom tekstu naći da jednom piše «predsednik» a drugi put «predsednica». Znači, to je to kolebanje u kome se možda vi kao novinari i novinarke i sami često nađete. U pravopisu piše da treba da se piše u musškom rodu. Ja sad ovde nešto počinjem da mislim drugačije. Ja znam da je to sad jedna velika tema, jezik je fleksibilan i može da izdrži mnogo toga. Znam i da se mi nismo navikli na neke od tih termina u ženskom rodu, i ja lično mislim da jezik treba da se normira u tom pravcu da se titule, zvanja i funkcije govore u ženskom rodu kada su njihovi nosioci žene. Mislim da je to potrebno, jer ono čega nema u jeziku nema ni u društvu i ako budemo jednom to izgovarali stalno, onda će se nekako pomeriti i neke druge stvari. To je moje mišljenje, a sad kako će se razvijati sam taj proces, kako će doći do toga, koji će se sufiksi koristiti za šta, to je sada vrlo kompleksno pitanje. Kada se radi normiranje prvo se prikuplja neka građa, i mi ćemo sad iz raznih novinskih i književnih tekstova prikupljati tu vrstu građe. Recimo, u hrvatskom jeziku je to već u upotrebi.

Htela sam još da vam kažem kao informaciju, sada je u toku izrada nacionalnog plana akcije za žene. To je neki dokument koji će predvideti kako će se ti neki zakoni koji su doneti a idu u prilog ženama konotirati. Sad, jedan od tih segmenata, one stavke koje se bave ravnopravnošću polova i hoće da postignu neko društvo jednakih mogućnosti, uključuje u te oblasti i medije, žene i medije. Mi sada to izrađujemo, i ja lično mislim da je značajno da ta neka oblast takođe bude nešto što će ući u nešto što obično promovišu ti nacionalni planovi akcija u regionu. Na primer, kaže – u medijima treba da bude više žena na odlučujućim mestima, a to je, znači neka druga ravan, o tom nisam govorila – koliko žena ima u medijima, koliko novinarki, urednica. To je prvo, a drugo je da govore da se onemogući, odnosno da se popravi slika žene koju mediji daju. A sad, na primer, taj akcioni plan u Hrvatskoj, oformio je komisiju koja stalno prati kako mediji pišu i kakva je distribucija polova u ravni saradnika unutar medijskih kuća… Šta vi mislite da bi u toj oblasti mediji-žene bilo pretpostavljeno da se uradi i razrešava da bi se situacija promenila u tom predstavljanju žene i da bude ujednačeno rodno predstavljanje i da nema dosadašnjih stereotipa u predstavljanju?

Prof. dr Snježana Milivojević:

ZAŠTO JE RAZLIČITOST VAŽNA?

Mediji svakodnevno proizvode mape za orijentaciju u stvarnosti. Ali, oni mogu i da ograniče razumevanje ponavljanjem uprošćenih priča, koje većina olako prihvata kao verni odraz “stvari kakve jesu”. Ove svedene priče oslanjaju se na stereotipe i šire predrasude, lako razlikuju “dobre” i “loše” aktere koje, obicno prepoznaju kao“nas” i “njih”. Potom vreme i pažnju velikodušno daju svima koji su poput “nas”, ignorišući koliko koliko to istovremeno uskraćuje “njih”.

Kritičko čitanje medijskog odnosa prema različitosti otkriva smišljene strategije isključivanja i diskriminacije – ljudski stvorene nejednakosti umesto “objektivnog” odraza “stvarnosti onakve kakva jeste”.

Ja sam vam poslala jedan pregled mog predavanja unapred, ne znam da li ste to pogledali, i još sam vam donela nekoliko stvari da vidite u čemu vam mogu biti korisna i kvalitetna sagovornica u ovoj oblasti, ukoliko vas nešto iz nje više zanima. Donela sam vam jedan priručnik koji sam napisala o tome kako se radi medijski monitoring za organizacije koje nisu klasične akademske, i koje ne rade akademski monitoring, a koje imaju potrebu da nadgledaju način na koji mediji pišu o određenim temama, i tema ovog monitoringa bila je «Tretman etničkih manjina u medijima». Istraživanje je rađeno u 10 zemalja regiona – Rumunija, Mađarska, Hrvatska, Srbija, Albanija itd. Rezultati su vrlo zanimljivi, i ovde otprilike možete da vidite i kako je jedno takvo istraživanje moglo da se postavi. Mislim da je vrlo važno da se civilno društvo iz najrazličitijih razloga zainteresuje za to što je medijska praksa i produkcija, da se osposobe i rade konstantno, da kritički, analitički, pažljivo čitaju medije. Ja sam jedna od onih koji misle da su mediji važni…

Druga stvar koju sam donela – to ću vam takođe ostaviti i pokloniti – jeste jedan broj časopisa «Genero». To je časopis koji izdaje Centar za ženske studije u Beogradu, u kome sam ja takođe predavačica, i ovaj časopis sam napravila sa mojim studentkinjama. Mi smo, posle jednog kursa koji se zvao «Žene i mediji», napravile jednu malu istraživačku medijsku grupu, i toplo preporučujem onima koje interesuje ova tema. Dakle, čitav časopis je posvećen problematizaciji odnosa žene u medijima, sa nekim temama koje nisu baš tako lake za čitanje, kao što je tretman žena u dnevnoj štampi, ali ima i nekih koje su lakše ali ne manje inspirativne, na primer popularne medijske produkcije kao što su serija «Seks i grad», patriotski spotovi na BK televiziji i tako, ima raznih tekstova…

Nešto ćete, od toga svega što sam radila, i kasnije slušati, nešto o seksualnim različitostima u štampi. Ovo je pilot-istraživanje koje je urađeno za Labris. Eto, na taj način smo to uradili – postavili smo istraživanje, onda smo za jednu organizaciju koja je za to posebno zainteresovana, za te vrste tema, uradili čitav niz obuka, i sad oni sami rade taj monitoring i ja mislim da to odlično fukncioniše.

Ovo je sad jedno istraživanje o tabloidima, o tretmanu etničkih konflikata u našim tabloidima. Dakle, to su sve oblasti o kojima, ako stignemo, možemo danas da razgovaramo, pošto vam ja kažem nešto što sam mislila za početak, ako se slažete. Samo da znate, ja sam profesorka i to može da potraje!

Prvo sam, bez obzira na to što vi svi radite u medijima, htela još jednom da kažem zašto mi danas uopšte razgovaramo o različitostima u medijima. Ja zaista mislim da su mediji važni… Autonomija medija i autonomija univerziteta su dva stuba na kojima počiva moderno civilno, da ne kažem samo građansko, društvo. Jedan stub je onaj oko koga se ljudi profesionalno izgrađuju za zanimanja koja će sutra obavljati, to je univerzitet… A drugi stub je ovaj medijski, dakle medijska autonomija, koja je vrlo važna zbog toga što su mediji institucije na kojima se građani socijalizuju za svakodnevni život. Sva naša saznanja o društvu u kome živimo, ili većinu saznanja o društvu u kome živimo, mi dobijamo preko medija. Mi danas živimo u komplikovanim, kompleksnim društvima u kojima čitav niz događaja određuje našu svakodnevicu, a da mi sa njima nemamo nikakav neposredni dodir. Sva saznanja o njima – na primer, kako izgledaju karikature objavljenje u danskim novinama, prirodne katastrofe, epidemije i pandemije, i tako dalje – događaji su koji utiču na to kako ćemo se dnevno orijentisati u svetu, u životu, u svom vlastitom životu, kako ćemo, kako moderni teoretičari kažu, mapirati stvarnost kroz koju se krećemo. Sva ta saznanja mi dobijamo medijski. Dakle, njihova uloga posrednika proizvođača znanja koja su nama potrebna za dnevno funkcionisanje jeste ogromna.

Oni su, dakle, instrument društva, a ne instrument države ili vlasti.. Zato treba vratiti medije u red onih institucija koje obezbeđuju javnu komunikaciju unutar tih kompleksnih modernih društava. Sad mi, naravno, živimo u tom društvu koje je, kao što rekoh kompleksno, i mediji, osim toga, služe i kao važna institucija za organizovanje i za vođenje javne debate. Društvo nema, kad razmislite, ne bolji, nego ni jedan drugi instrument kroz koji bi moglo da radi evaluaciju svog zajedništva, da proverava da li je to zajedništvo u kome živi zaista ono u kome i želi da živi, ili da formira, proizvodi svoju vlastitu društvenost, da u isto vreme nekako kultiviše osećaj… Članovi jedne kulture kreiraju jedan sistem vrednosti koji se uči, kroz koji se mi socijalizujemo, na koji mi pristajemo. E sad, od toga koliko je ta komunikacija intenzivna i u kojoj meri u njoj različiti delovi društva učestvuju, oni to zajedništvo i prihvataju kao vlastito, ili ga prepoznaju kao samoizabrano zajedništvo. Hoću da kažem da u nekim društvima njegovi pripadnici, bez obzira odakle se doselili ili kakvog etničkog, kulturnog, političkog, rodnog, seksualnog, kakvog god hoćete backgrounda bili, oni svi sanjaju isti «američki san», a u nekim društvima morate da uzmete ljudima pasoš da ne bi odlazili iz zemlje – nikako ne mogu da se identifikuju sa tom slikom o zajedništvu u kome ne prepoznaju svoju stvarnost, i zbog toga mediji jesu jedna važna društvena institucija. Pošto oni – sad baš nemam vremena da vam o svim detaljima pričam ali – bez obzira na uobičajenu tvrdnju da mediji, pogotovo kad su objektivni, samo predstavljaju stvarnost – to, naravno, nije tačno, to je jedna od onih medijskih iluzija koja se razvila kao ona o medijima kao ogledalu društva…

Mediji nikad samo ne reflektuju stvarnost koja negde izvan i mimo njih postoji, mediji ne rade u transportu stvarnosti – da je spakuju u izveštaje i reportaže, pa onda šalju publici, a stvarnost tamo negde mimo njih postoji kao takva; mediji rade u procesu konstruisanja stvarnosti. Kroz imenovanje, definisanje, tipifikovanje stvarnosti, mediji u stvari prozvode stvarnost u kojoj društvo i pripadnici društva žive. Zbog toga je vrlo važno da medijima u društvu pristup imaju svi.

Kao što znate, jedan od glavnih ciljeva medijske politike danas u demokratskim društvima je obezbeđivanje opšteg pristupa ili direktnog pristupa medijima. Smatra se da su neke društvene grupe, ili one društvene grupe koje su iz raznoraznih razloga isključene, ili kojima je uskraćen pristup medijima, u stvari u poziciji da su ekskomunicirane, odnosno da su isključene iz razmene zajedništva, formulisanja iskustava zajedništva sa ostalim delovima društva. Dakle, smatra se da se medijska ravnopravnost. jedan od važnih zahteva koji se danas postavlja pred sve demokratske medijske politike, obezbeđuje tako što se – ja sad govorim, naravno, o najelementarnijim stvarima – u društvu mora obezbediti, ili prosto javna vlast mora obezbediti promovisanje pluralizma i raznovrsnosti. Medijski pluralizam i medijska raznovrsnost, ili medijska različitost – na žalost, nemam bolji prevod za nešto što se zove media diversity – hoću da vam skrenem pažnju da pravite razliku između ta dva konteksta. Medijski pluralizam se odnosi na medijski sistem, ili je strukturna karakteristika medijskog sistema. Medijski pluralizam podrazumeva… to je u stvari institucionalno obezbeđena mogućnost da se u društvu čuju različiti glasovi. Ona znači da u društvu postoji raznovrsnost medija, dakle postoji medijski pluralizam, odnosno više vrsta medija, više tipova medija, medija različitih uređivačkih koncepcija, postoji raznovrsnost medijskog vlasništva, postoji raznovrsnost publike, dakle postoji čitav niz mogućnosti izbora koji pluralizam garantuje.

U tom smislu, medijska sloboda se danas shvata ne samo kao klasično liberalno načelo slobode, obaveze države da apstinira od uplitanja u medijsku politiku, da prepusti medije medijskim poslenicima, nego se smatra i kao obaveza države da proizvodi uslove; dakle objektivna obaveza države je da stvara uslove za medijski pluralizam. To je prilično važno za ljude u medijima, da znaju da država zaista ima obavezu da obezbedi pluralizam. Ona obezbeđuje pluralizam kroz bar dva načina; s jedne strane, zabranom monopola i koncentracije medijskog vlasništva, s druge strane, stavljanjem repertoara mera kroz koje se, kako to danas neki teoretičari vole da kažu, oni strukturno defavorizovani – osposobljavaju da budu u jednakoj ulozi. To znači da države moraju, pogotovo države sa skromnom demokratskom istorijom, da stvaraju uslove da se iz javnih resursa stvore mogućnosti da na tržištu prežive i oni koji su za osećanje različitosti u društvu važni, a možda i ne bi preživeli medijsku konkurenciju. I u tom smislu se razni mediji manjina, alternativnih grupa – najrazličitiji kriterijumi se definišu – u sređenim državama na različite načine stimulišu, ili ih država oslobađa plaćanja poreza (za plaćanje troškova, za javne usluge određene redakcije u određenom periodu, odnosno, određeni mediji u određenom periodu dok obavljaju neke poslove, i tako dalje).

Sa druge strane, medijska raznovrsnost, medijska različitost, nema veze sa medijskim pluralizmom. To je sadržinska odlika medijskog sistema, dakle ne institucionalna odlika, nego sadržinska. Ona se odnosi na tretman, na fer, kako mi to kažemo pošten, senzitivan, osetljiv tretman različitosti u medijima. Dakle, ona se odnosi na to što je medijska ponuda, i na mogućnost da se unutar istog medija čuje, ili vidi, ili prepozna, dā vidljivost različitim društvenim akterima. Ona se, dakle, odnosi na medijski sadržaj, i utoliko je takođe indikator stanja u društvu. Ona ukazuje, i ona može da bude pokazatelj demokratičnosti i tolerantnosti jednog društva. Da li ćete, i u kojoj meri videti društvenu raznovrsnost, videti različite društvene grupe, samopredstavljene i samointerpretirane u medijima ili ne, ukazuje na to koliko je javna komunikacija u tom društvu, pa samim tim i politički život tolerantan, koliko je društvo spremno da razliku prepozna, afirmiše, da se sa njom nosi, da, ukoliko je ona čak i povod za neke eventualne konflikte u društvu, da li se onda otvori javna debata, ili je ignorišu, ili se nipodaštava. A sa druge strane, ta vrsta tretmana različitosti u medijima je uvek pokazatelj stepena razvijenosti medijske profesije, dakle ona je indikator medijskog profesionalizma.

Kad govorim o različitosti, ja u stvari hoću da kažem..o čemu govorim – govorim o onoj razlici, i onoj vrsti drugosti ili različitosti, koju svi znate da prepoznate i osetite, koja je kako obično kažu, za medije posebno važna, istovremeno i izazovna i stalno osporavana, neželjena – željena, u svakom slučaju, stalno pregovarana, osporavana drugost u društvu, koja podrazumeva onaj set osobina koje su ili različite od – mada ovo izgleda kao krajnje personifikovana definicija, ali nju često pominju – dakle, onaj set osobina koji je drugačiji od naših, od naših u smislu samo jednih i poznatih, od onih osobina koje prepoznajemo kao osobine koje i sami prihvatamo, delimo ili posedujemo; ili od onih osobina koje ima većina u koju možda ne participiramo mi, ali je priznajemo kao normu, kao većinsku osobinu; ili od onih osobina koje su uobičajene, očekivane – sve to govorim pod navodnicima zato što, kao što rekoh, sve su to osporavani termini, i o tome ćemo još danas razgovarati.

Takva razlika, kao što znate, uvek je – moram malo da imam razumevanja za medije – krajnje inspirativna za medije. Mediji se u stvari uvek bave razlikom, oni se bave granicama. Sad, kad bih ja htela da kažem šta su mediji u razvijenim demokratskim društvima – razvijena demokratska društva više nemaju problem sa većinom. Kad pogledate bilo koje stabilno demokratsko društvo, ono i jeste utoliko stabilno što se većina samo prepoznaje… što se ponekad prosto izgleda prirodno samoreprodukuje, ali kako danas moderni teoretičari upozoravaju, istovremeno je stalno pod lupom zato što, kako kažu nove društvene teorije, nema u stvari većina. Većine su, u stvari, kolekcije manjina, većine su sastavljene od manjina, većine su mozaici manjina. Svi smo mi u modernim društvima u nekom svojstvu manjina – ili smo manjina u rodnom, ili u političkom (to smo barem svi iskusili), ili u kulturnoj, ili u seksualnoj kategoriji; niko od nas nije jedna ličnost iz komada koja nema bar jedan, da kažem, manjinski deo. To samo totalitarna društva imaju jednu fikciju od naroda, fikciju od jednog totaliteta koji obezebeđuje, odnosno počiva na većini i onda varniči, onda isključuje manjine. Moderna demokratska društva počivaju na uključivanju, a ne na isključivanju. Tamo se svaka razlika, kako bih rekla, recipira, pokušava da sve, koliko god nekad bilo na margini, ivici ili alternativi društvenoj, uđe i postane društveni mainstream.

Na primer, kad sam ja, recimo, bila mala, ja nisam mogla da zamislim da će «Bitlsi» da kleknu pred kralja, da će jedan od njih da postane «ser», da će imati titulu, da će to biti mejnstrim muzika, da će na olimpijadi biti «Imagine», a ne Šopen, ne Mocart, znači da će najtvrđi mejnstrim postati «Bitlsi», koji su u vreme mog odrastanja bili alternativa. Sad kad gledate kako ti koncerti iz moje mladosti izgledaju, ne znate zašto one devojčice vrište, zašto je sve to bilo tako subverzivno, ali to je nekad bila alternativa koja je … sa kojom društvo nema problem, ta razlika nije razlika koja antagonizira. Zato ta društva i jesu stabilna, zato što su usvojili da različiti delovi društva svoju tu zajedničku raznolikost prepoznaju kao svoju. U toj zajedničkoj slici, u tom okviru koji se zove moderno, ili savremeno demokratsko društvo, oni se prepoznaju i participiraju, vide svoj životni ljudski prostor i hoće da u njemu učestvuju. Ona društva koja isključuju razlike, koja isključuju manjine, ona antagoniziraju, ona dovode u situaciju da društva počivaju, da društva funkcionišu kao konfliktna. Ona stalno reprodukuju konflikt, i nemaju instrumenta da reše konflikt, zato što je jedini pravi instrument rešavanja konflikta u demokratskim društvima komunikacija. Njeno naličje je represija. Ako konflikt ne iskomunicira sa javnošću, ako se nosioci različitih viđenja o istoj stvari, ili nosioci različitih pretenzija na zajedništvo javno ne odmere argumente a javno ne pristanu da su manjini ili većini, ili javno ne pristanu na mogućnost da taj konflikt iskomuniciraju, vi to možete rešiti samo represijom. Zato ta društva na dugi rok nisu stabilna, represija ne proizvodi stabilnost. Dakle, koliko god to čudno izgledalo, najefikasniji instrument za rešavanje konflikta je komunikacija. Sad ja, kad bih htela da vam kažem, ovo društvo već 10-15 godina ima, u stvari, negde u srcu, veliki i politički, i etnički konflikt, ili seriju i političkih i etničkih konflikata, i za 15 godina izbegavanja da ih rešava javnom komunikacijom, dobija samo izgubljenih 15 godina. Svi ti konflikti su i dalje na sceni – i Kosovo, i Crna Gora, i granice i sve ostalo, kao što je to bilo ’89. i ponovo evo 2006. – i u međuvremenu je samo izgubljeno vreme, ništa se nije rešilo, niti može da se reši nametanjem rešenja koje ide iz neke tamo vakomunikacione sfere – ona prosto ne može da opstane ako društvo hoće da funkcioniše kao demokratsko. E zbog toga je medijska ravnopravnost veoma važna. Dakle različiti delovi društva, različiti društveni akteri moraju da se prepoznaju u zajedničkom projektu društvene stvarnosti. Svi oni koji se ne prepoznaju u tom zajedništvu – ja sad kad bih htela da analiziram kako se raspala ona velika Jugoslavija, između ostalog, kao jedan od razloga bih navela to što su nepomirljive pretenzije različitosti dovele do situacije da bez jedinstvene zajedničke scene na kojoj to zajedništvo može da se evaluira, ta tendencija destrukcije je bila jača od onoga što bi moglo da se proizvede ili kultiviše kao zajedništvo. Eto, to jedan mali segment priče zašto su mediji važni i zašto je važno da se u medijima različitost vidi, zašto drugost mora da se samointerpretira u medijima.

Međutim, moderni mediji često (mediji u mnogim društvima) na žalost, posežu za strategijama ili politikama predstavljanja koje ne afirmišu ovu različitost, i koje počivaju na stereotipima. To je druga stvar o kojoj sam danas nešto da kažem, o toj praksi stereotipifikacije stvarnosti ili društvenih aktera, i zašto su stereotipi, u stvari, toliko važni za moderne medije. Je li prepoznajete vi, kad radite, da se služite stereotipima? Kad čitate, kad gledate, kad se ponašate? Jeste svesni svojih stereotipa? Možete li da napravite razliku između stereotipa i tipa? Htela sam da napravimo jedan mali test, da izeberemo recimo tri društvene grupe i da pokušamo da vidimo da li biste mogli da markirate pet uobičajenih osobina koje se vezuju za pripadnike tih grupa. U većini slučajeva, kad bismo radili ovakav test, nepogrešivo u 80% izaberu se tačno one osobine koje jedna zajednica o nekim društvenim grupama ima. Šta mislite kolika bi razlika bila kad bismo govorili šta su uobičajene osobine koje se vezuju za Rome? Ili za Amerikance? Je li mislite da biste mogli da prepoznate šta je većinsko stereotipno mišljenje ove sredine karakteristično za te grupe, ili mislite da imaju privilegiju individualnog tretmana? Naravno da teško imaju privilegiju individualnog tretmana. Zašto je to tako? Zašto ljudi tako posežu za stereotipima, zašto su stereotipi tako moćni? Da li zato to nemate neposredno iskustvo sa tim grupama? Ali, vi imate stereotipe o grupama s kojima imate neposredno iskustvo. Ako hoćemo da budemo fer, moramo da kažemo da je život mnogo komplikovan, naravno, i ne možete vi svakoj pojavi, pojedincu ili događaju da date privilegiju individulanog tretmana.

Dakle, mi moramo da se krećemo kroz život nekom vrstom prečica, s nekom vrstom predubeđenja, s nekom vrstom znanja ili prosto moramo da tipifikujemo veliki broj različitosti na nešto što je u osnovi takve pojave, da bismo znali šta je pojava sa kojom imamo kontakt. Recimo, čak i kad nikad niste videli stilski sto jednog tipa, vi znate da je taj predmet sto zato što ima ravnu ploču na koju možete nešto da spustite, ima četiri noge i tako dalje. Dakle, mi idemo kroz život tipifikujući stvarnost zbog toga što nam to olakšava susret sa čitavim nizom pojava, događaja, pojedinaca. I tipifikacija jeste normalna procedura na kojoj, na kraju, ako hoćete, i medijski rad počiva. Mediji moraju uvek u novom, nepoznatom, drugačijem, potencijalno subverzivnom, da prepoznaju ono familijarno, poznato, ono što će publici biti blisko da bi publika mogla da ima relaciju sa događajem o kome se piše. Međutim, stereotipi se razlikuju od tipova utoliko što jesu jedan način definisanja pojava, koji podrazumeva definisanje individualnih fenomena, na osnovu grupe pripadništva. Dakle, stereotipi počivaju na uverenju da svi pripadnici jedne grupe dele iste osobine, da niko ko pripada jednoj grupi ne može da nema te osobine, a što je još, na dugi rok opasnije, je da oni redukuju čitav proces pojava na jedan set prepoznatljivih osobina. I tipovi to isto rade. To je takođe isto važno, da li stereotip mora da ima utemeljenje u faktografiji, i da li mora da bude stereotip samo ako su osobine tačne. Stvar je u tome, i razlika se zasniva na tome, što vi kod tipa imate jednu otvorenu kategoriju koja vam pomaže da prepoznate pojavu koju vidite, ali je tip dovoljno otvoren da se najrazličitiji pripadnici jedne iste klase prepoznaju. Sa stereotipom je drugačije. Stereotip simplifikuje, on dakle svodi celu klasu pojava na tu jednu, izabranu osobinu, na primer – svi Romi su prljavi, svi Crnogorci su lenji i tako dalje. Konstrukcija je dakle ta – oni simplifikuju tako što čitavu klasu pojava svode na tu osobinu. Tu osobinu, tu redukciju onda projektuju, generalizuju na čitavu klasu pojava. Na primer, nema nikog među Srbima da nije «nebeski narod», je li?! Potom, tu odabranu osobinu esencijalizuju, proglašavaju za esencijalnu za određujuću. Sve druge individualne osobine nekog pripadnika te grupe su manje važne u odnosu na tu esencijalnu. Dakle vidite, prvo ste uprostili, pa ste to proglasili za esencijalnu, za određujuću osobinu, pa ste to projektovali na čitavu klasu pojava, pa ste onda tu osobinu proglasili za prirodnu i nepromenljivu. Time iz ravni društvenih pojava, osobina prelazi u ravan prirodnih pojava. To je nepromenljivo. Stereotipi su trajni i opasni, između ostalog, zato što se tako dešifruju. Zbog toga stereotipi odolevaju ličnom iskustvu. Ljudi u medijima, znači, kupuju stereotip koji su dobili socijalizacijom – njihove bake, deke, tetke… su rekli da je to nešto tako, čak i kad nemaju nikakav lični dodir sa nekom pojavom, i ljudi to dalje neguju. Ljudi znaju kakvi su, na primer, stranci, iako ni jednog nisu sreli u životu. Recimo, ja se sećam kada sam prvi put bila u Americi, meni je čitav niz vidika tada pukao jer su moja saznanja o Americi bila znanja stečena na osnovu popularne kulture, holivudskih filmova i tako dalje. Bez obzira na to što sam mislila da sam medijski obrazovana i da umem da čitam medije – ja sam cele te pakete čitala – i kad sam ovde pokušavala ljudima da objasnim šta mi je bilo iznenađujuće u Americi, ja sam zaključila da oni bolje znaju. Znate, stalno mi se to dešava! «Nisi ti to razumela, bila si u Americi, ali nisi razumela!» Oni to odavde, sa ove strane okeana, bolje vide nego kad odete tamo i vidite, kad se sudarite sa tim zapadnim životom! Tu se vidi još jedna osobina stereotipa – stereotipi odolevaju iskušenjima ličnog iskustva prvo zato što su nasleđeni, zato što nam je to naša kultura ostavila u nasleđe (što se mi prepoznajemo kao pripadnici jedne kulture po tome što «znamo mi kakvi su Mađari, ili znamo mi kakvi su Rumuni, šta su nama Turci radili 500 godina i rade nam i danas, ili svi Romi – oni ne daju decu u škole pa su zato neobrazovani, zato ne mogu da napreduju na društvenoj lestvici», da ne pričam o onim još uvreženijim stereotipima – «ma njima je mesto u kuhinji, šta će one tamo», i tako dalje). Dakle, bez obzira na sudar sa ličnim iskustvom stereotip trijumfuje i nadživljava zato što on jeste neki produžetak društvene kohezije, što za mnoge ljude obezbeđuje pripadnost ili prepoznavanje pripadnosti zajednici u kojoj žive. Zato su stereotipi vitalni, esencijalno važni za očuvanje (govorim ironično) pripadanja jednoj zajednici i zato se tako jako brane. Zato svaki put, kad su stereotipi ugroženi, zajednica se mobiliše. Ja sam pre neko veče gledala neki televizijski program – televizije, odnosno mediji, čak i kad ne znaju da to rade (to ih ne pravda) kultivišu taj stereotipni odnos samim načinom tipifikovanja izbora. Dakle, gledala sam neku veoma gledanu televiziju, emisiju u kojoj je bilo pitanje da li je Mladić heroj ili zločinac (ili žrtva ili zločinac, ne sećam se tačno). U toj vrsti tipifikacije stereotip se čuva, između ostalog, tako što stereotip deli – vi pripadate ili ne pripadate, vi ste član grupe ili niste član grupe…

Citiraću vam Litmana – on u svojoj knjizi kaže: «Stereotipi su tvrđave naše sigurnosti.» Dakle, nisu oni nama samo pomoć da razumemo svet u kome živimo, nego su i odbrana naših pozicija, pomoć da razumemo svet oko nas – da on nije zastrašujući i opasan, jer ako znamo, ako možemo da uradimo te klasifikacije šta, ko i gde pripada, kako i na osnovu kojih osobina se te klasifikacije rade ili prepoznaju, znači da svet funkcioniše na nama poznat način. E sad, takav posao rutinski obavljaju mediji. Svaki put kad naprave karikaturu, ispričaju vic o ovima ili onima, ili pokušaju da uvrede, ponize i omalovaže druge, kad pomisle da mogu da budu duhoviti, zanimljivi, a posebno ako su agresivni, netolerantni i bezobrazni prema drugima, mediji u stvari posežu za onom strategijom utvrđivanja i očuvanja stereotipa. Zato stereotipi nadživljavaju…

Teofil Pančić:

U IME NARODA: DIKTATURA “MORALNE VEĆINE” U TABLOIDIZOVANIM MEDIJIMA

Tokom devedesetih mediji su uglavnom bili pod kontrolom države, to jest nacionalističkog, ksenofobnog i autoritarnog Miloševićevog režima, i gušili su različitosti, manjinske diskurse i prakse pozivajući se na “glas naroda”. Danas najgledaniji i najčitaniji mediji čine manje-više isto, ali pozivajući se na “tržište” i na “interese svoje publike”. Tako se pervertovani autoritarno-patrijarhalni obrazac prenosi iz izolacionističko-populističkog u rudimentarno demokratsko i pluralističko društvo, onemogućavajući njegovo ozbiljnije demokratsko profilisanje.

Pred sobom imate kolumnistu Teofila Pančića, koji je u totalno histeričnom stanju jer mora što pre nazad, da piše tezgu, tako da moram i ja sad vama da budem zanimljiv, i vi meni, da bih zaboravio na tu svoju brigu u narednih sat vremena.

Ja sam, pre dve nedelje, ovde, na ovom istom mestu, govorio o ovoj istoj temi, samo nekim drugim ljudima, pa ću pokušati da promovišem različitost i tako što ću biti donekle različit od onoga što sam govrio tada, a da se ipak držimo teme.

Vidim da je Snježana govorila, razgovarala sa vama pre mene. Ja nisam prisustvovao tome, ne znam šta je radila, ali znam da se ona tim fenomenom bavi dosta ozbiljno i na konkretnim primerima što, na žalost, inače nije preterano čest običaj kod naše akademske inteligencije, pa tako ni one koja se bavi medijima kao svojom užom specijalnošću. Ja sam, naravno, čovek iz prakse. Dakle, meni nije zanimljivo da govorim neke opšte stvari o toj tabloidizaciji, koliko ono da vidimo kako to kod nas, zapravo, izgleda. Tako ću ja na početku reći samo ono što mi se čini da je, negde, najvažnije kada je u pitanju nekakva kontekstualizacija – odakle taj fenomen, kako se on ispoljava, kako je došlo do njega, u kojoj je on fazi mutacije trenutno, kako je došlo do te faze, i šta možemo da očekujemo u nekoj neposrednoj budućnosti. Ja mislim da je fenomen tabloida i tabloidizacije, takve kakva se u Srbiji ispoljava – to naglašavam, jer naravno da nisu tabloidi nešto što je Srbija izmislila, i nisu oni ništa lokalno, oni su globalan fenomen, ali nas zanima jedan vrsta lokalne mutacije tabloida u pravcu izrazite tabloidizacije na jedan način koji nije baš primeren tabloidima u onim zemljama koje su tabloide zapravo i izmislile a to je, pre svega, Engleska – dakle, nemoguće je krenuti u tu priču, a ne krenuti od devedesetih godina.

Devedesete godine su, zapravo, one godine koje, kao i u svemu drugome, tako su, negde, definisale i 2000-e godine i kada je u pitanju medijska scena, i kada je u pitanju ta famozna tabloidizacija, s tim da su tabloidi – eto sad paradoksa – zapravo prerasli u fenomen 2000-ih. To je postpetooktobarski fenomen. Pre 5. oktobra, ulogu koju danas imaju tabloidi, tada su imali tzv. državni mediji, veliki državni sistemi medijski, RTV Srbije, kuća «Politika», kuća «Novosti». To su bili zapravo oni mediji koji su… šta je za njih karaktersitično? Za njih je karakteristično, znači, kada je u pitanju nekakvo emitovanje određenih društvenih vrednosti, modela, ideala, poželjnih obrazaca ponašanja, mišljenja, življenja, političkog i bilo kog drugog, lifestylea, kako god hoćete, zapravo su bili autoritarni, patrijarhalni, ksenofobični. To je ono što je nasleđe devedesetih godina. Znači, iz jednog državnog centra, koji smo tada zvali kako – državna miloševićevska propaganda – emitovan je taj poželjni set vrednosti. To su bile vrednosti karakterisitčne za Srbiju devedesetih godina, jer je Srbija devedesetih godina bila zemlja u duboko samonametnutoj samoizolaciji, zemlja koja je imala neki svoj pogled na sve na kugli zemaljskoj i živela jedan svoj paralelni život.

E sad, nakon 5. oktorbra, došlo je do jednog zanimljivog razvoja stvari – državni mediji su se pripitomili, a ono što je nekad Elvis J. Kurtović zvao «čudesni svijet privatluka» je podivljalo. Dakle, ono što je, recimo, govor mržnje i zloupotreba stereotipa etničkih, verskih, polnih, kojih god hoćete, što je bilo najkarakterističnije za državne medije do 5. oktobra, to se nakon 5. oktobra polako, a onda sve jače, sve izrazitije, a naročito u vreme pred ubistvo i nakon ubistva Zorana Đinđića, seli u privatne medije, novoosnovane uglavnom, medije koji su, ako govorimo o štampanim medijima, tabloidi, a ako govorimo o elektronskom novinarstvu, to je to estradno-pijačno novinarstvo, gde se na jedan pijačarski način raspravlja o… gde se, dakle, pijačno raspravlja o smrtno ozbiljnim stvarima, o pitanjima života i smrti. Isto se to radi i u tabloidima, štampanim.

Znači, mi smo dobili tu neku inverziju da, ako su ti bivši veliki državni mediji koliko-toliko upristojeni, koliko-toliko, u poređenju sa onim stanjem od pre 5. oktobra, dovedeni do nekakvog, makar minimalnog standarda korektnosti, onda se ta količina negativnog naboja i zloupotrebe svakojakih strerotipa nije smanjila – čak se na neki način povećala – samo se preselila. Ona je postala zapravo danas mnogo opasnija i mnogo joj je teže stati za vrat.

Vi imate državne medije, i dovoljna vam je promena vlasti, pa da te državne medije koliko-toliko dovedete u red. Međutim, šta da radite sa privatnim vlasništvom?! Zabranjivati, cenzurisati – to nije baš popularno. A to se mnogo čita… Kako izaći na kraj s tim?! To je strašno važno pitanje. Zašto su baš ti i takvi mediji oni koji su najčitaniji, najgledaniji, najslušaniji? Mislim da je to velika tema za sve nas koji radimo u novinarstvu – mislim da je to ono što je ključno.

Hoću da kažem – hajde da prvo lociramo stvari – danas je popularan izraz da «mapiramo», to je sad jedna NVO formula koja sve pokriva, sve se mapira – pa hajde da mapiramo tu tabloidnu scenu. Šta je karakteristično za nju? Žao mi je što se nisam setio da ponesem jedan citat, rado bih vam to citirao ali, na žalost, to ne mogu, nego ću vam samo parafrazirati. Potpuno brilijantnu definiciju tabloida i njihove moći i nemoći dao je glavni urednik «Ferala», Viktor Ivančić, pišući o nekim hrvatskim tabloidima, ali u potpunosti se odnosi i na srpske. Šta tabloid može, šta ne može? Ljudi često postavljaju pogrešna pitanja. Recimo, uzmu tabloid pa pitaju ko stoji iza njega, pa mora da je neki moćnik taj i taj, stranka ta i ta. To uopšte ne mora da bude tako. Tabloid može da bude zaista nezavisan, ništa manje nezavisan od bilo kojeg ozbiljnog lista, bilo koje televizije i tako dalje. Mislim, ljudi uprošćavaju stvari. Dakle, tabloid može da napada moćnike svih vrsta za finansijske zloupotrebe, za lopovluke, za to ko je negde postavio svoju snaju i šurnjaju na neki položaj i tako dalje. Tabloid sve to može da radi, i to može da radi odlično. Šta tabloid ne može da radi, neće da radi, a neće jer ne može, jer je on ograničen vlastitom publikom koju, opet, sam proizvodi takvom kakva jeste… i to je sad jedan začarani krug.

Tabloid se ne bavi nepopularnim i nezgodnim stvarima. Pitanje ko je lopov, to je nešto što je narodu uvek blisko, i rado će o tome čitati, a pitanje da li je bilo genocida u Srebrenici – ne! Pitanje nezavisnosti Kosova –ne! Pitanje optužbe BiH za agresiju Srbije i Crne Gore – ne! On se takvim pitanjima neće baviti, ili će se baviti, ali na onaj način koji ugađa već stvorenim stereotipima javnog mnjenja. Dakle, on neće biti radikalan i revolucionaran u takvim stvarima, nego u onim koje mogu biti novinarski izazovne i opasne, ali zapravo idu niz dlaku nekom većinskom javnom mnjenju; to su neka banalna pitanja – da li je Pera, Mika, Laza lopov ili nije lopov, da li je ovaj zloupotrebio položaj i slično. Ali ono što su osetljiva društvena pitanja, što su tabui politički, etnički, indukovani – tabloid to ne dira! Naprotiv! On surfuje na tom talasu, i on sam, vrlo često podstiče niske strasti, zle strasti u masi! Evo vam najnovijeg primera – sada je aktuelno, preko Kurira i nekih drugih novina, da je Mirjana Karanović otprilike izdajica srpskog naroda zato što je u filmu «Grbavica» igrala silovanu muslimanku, silovanu tokom rata. Dakle, molim lepo, njoj je već, onako, zalepljena titula izdajnika zbog toga. Naravno da se Kurir našao kao taj koji će to da objavi. Da nije Kurir, bio bi nacional, da nije Nacional, bio bi Press. E onda, pošto je Kurir nju uzeo na tapet, onda je Press brani, pošto su oni sad u ratu, a da je Press uzeo na tapet, onda bi je Kurir branio. To je krajnje neprincipijelno i nema veze ni sa čim. Znači, mi smo došli u tu situaciju da ono što je, recimo, u devedesetim godinama bila uloga RTS-a, ili Politike, ili Novosti, ili TV Novi Sad, da markiraju neprijatelja, to je sada tabloidna scena preuzela na sebe. Ona je ta koja se postavlja kao čuvar tradicionalnih vrednosti, kao čuvar nacije, nekog etničkog suvereniteta, naših heroja optuženih u Hagu, ili bilo čega tome sličnog. Ona je ta koja je zapravo samoovlašćeni baštinik svih vrednosti iz devedesetih, i zato je publika koja čita te tabloide, ona ista publika koja je devedesetih godina gutala te zvanične medije, i pisane i elektronske. Zato govorim o mutaciji. Znači, taj virus iz devedesetih je preživeo, na neki način čak i ojačao, samo se preselio u nova tela, napustio stara (mada ne u potpunosti) i preselio se u neka nova tela. Dakle, to je stanje u kome mi sada živimo.

Govoriti o tabloidizaciji u nekim uopštenim crtama u smislu – pa nisu dobro tabloidi, dobri su ozbiljni mediji – to ne znači ništa! Naprosto, to je kao da kažete da nije dobro da pada kiša nego je bolje da sija sunce. Pa mislim, to ništa ne znači, čak ni kad bi bilo istina, pošto nam je i kiša potrebna, ali naprosto nije nešto sa čime se vi možete izboriti, to su prirodne pojave. Tako je i sa taloidima. U svakom slobodnom tržištu štampe postoje tabloidi, nismo ih, kažem, mi izmislili, nisu naš specifikum i neće nestati ni jednog dana kad, daj bože, ova država bude sto puta civilizovanija nego što je sada. I tad će biti nekih tabloida. Znači, radi se samo o tome da li se ti tabloidi drže one formule koja je tabloide u svetu učinila onim što jesu, dakle, vrlo čitanim štivom, ali štivom koje niko ne shvata za ozbiljno, i koje se u principu i ne bavi nekim preterano ozbiljnim stvarima. Znači, ono na čemu moramo da insistiramo nije nekakva apstraktno načelna borba protiv tabloida – to je osuđeno na neuspeh, nego pitanje zloupotrebe štampe, a ta zloupotreba se, eto, najčešće kod nas dešava u tabloidima, jer su tabloidi najotovoreniji za sve ono što je najgore i najodvratnije moguće medijsko, političko, kulturno, kakvo god hoćete, nasleđe devedesetih godina, i ono što ja vidim kao neku potrebu, to je da se tabloidi upristoje, ne u smislu da postanu ozbiljne novine (jer onda ne bi ni bili tabloidi), nego u smislu da se zna šta je ono što oni pokrivaju. Evo daću vam primer, jedan veoma jednostavan, koji će svi jako dobro razumeti. Pogledajte Čobanov Svet. Svet nije nešto što bih ja čitao, mene ništa u tom Svetu ne zanima, ja ne znam čak najčešće ni ko su ljudi o kojima se piše – to je neki paralelni svet! Kaže – «Pevačica A izgrebala niktima pevačicu B!» Ne znam ni ko je pevačica A, ni ko je pevačica B, ali oni koji to čitaju, oni znaju jako dobro, ali zato ne znaju ko su neki ljudi za koje ja mislim da svi znaju ko su! Dakle, to je svet za sebe koji opstaje, i ja nemam ništa protiv. Meni je to savršeno normalno. Nije to nešto što ću ja čitati, meni je to bez veze, meni privatno, ali sam svestan da protiv toga ne mogu da uradim ništa, i da je to naprosto tako. To je taj estradni svet koji, na kraju krajeva, živi od toga, i on živi od pojavljivanja u tabloidima. Naravno, sastavni deo te koketerije je da se žale na tabloide, a zapravo, ako ih nema u dva broja Sveta, oni već zovu i pitaju – «Šta je, šta se desilo, zašto me nema, šta sam zgrešio?!» Tako da ja nemam nikakav problem sa tim, nikakav problem sa tabloidima koncepta tog «Sveta» ili «Skandala», i kako se već zovu. Nikakav problem! Problem je kada se mehanizmi «Sveta» i «Skandala», i takvih tabloida, prenesu mehanički na politički teren i onda se na taj način raspravlja o, kažem, pitanjima života i smrti. O našoj prošlosti, sadašnjosti, budućnosti se raspravlja na tabloidni način.

Dakle, jedna eminentno estradna, nisko-zabavna forma za nezahtevnu publiku, odjednom postane polje gde se raspravlja o, ne znam, o tome da li je Mladić heroj ili izdajnik, da li je u Srebrenici neko ubijen, i ko je ubijen, i koliko ih je ubijeno, zašto je ubijeno, da li je trebalo – «možda je trebalo da ih ubiju», i to ima u tabloidima! Svašta ćete naći! Znači, to je problem, to je ta mutacija o kojoj govorim, Znači, mutacija gde su tabloidi postali ono što tabloidi nigde u normalnom svetu nisu. Znate, taj virus se nekako ne zadržava u tom okviru – oni onda polako kontaminiraju i taj ostatak medijske scene koja o sebi voli da misli da je ozbiljna, da je ugledna itd. I onda razni urednici, čupajući kosu na glavi, zašto oni ne mogu da prodaju toliko koliko mogu da prodaju tabloidi, često i medije koje oni uređuju, posredno i neposredno takođe tabloidizuju, i takođe primenjuju neke od tih tehnika, i na neki način spuštaju standarde, i profesionalne (u zanatskom smislu), i etičke, i svake druge standarde, trčeći za prvom senzacijom koja im se ukaže, trčeći za onom vrstom artakcije koja zapravo sama po sebi nema nikakvog smisla, koja samo trenutno pali javno mnjenje, a sutra je se više niko ni ne seća. I to je taj dodatni negativni impuls koji stiže od tabloidizacije javne scene. To vam je, recimo, kao kad izolujete neko područje zaraženo ptičijim gripom. Međutim, neka druga ptica odseli pa se pokaki na nekom trećem mestu i šta – ‘ajmo sve ispočetka! Mi imamo taj fenomen – taj virus počinje vrlo ozbiljno da zahvata i druge medije, i onda imate tu situaciju, pogotovo na televizijama, da vas stalno zivkaju neki ljudi, da izlaze – to se meni dešava često – sa potpuno sumanutim predlozima da dođete u nekakvu emisiju pa da raspravljate o nečemu sa nekim ratnim zločincem. O čemu mi možemo da se raspravljamo?! Nemamo mi o čemu da se raspravljamo! Prijatelju, ne mogu da te strpam u zatvor, na žalost, ali mogu makar da ti ne dajem javni publicitet i legitimitet javnog pojavljivanja.

E naši mediji su došli do toga da su svi akteri scene, dakle bez obzira na to šta je bilo devedesetih godina, bez obzira što su stotine hiljada ljudi glavom platili avanture iz devedesetih godina, mi danas gledamo sve te likove koji su komandovali našim životima u devedesetim godinama. Osim onih par koji su završili u Hagu, svi ostali su nam na sceni, i svi ostali nam svakodnevno propovedaju, i oni nama objašnjavaju kako treba da živimo, i oni nama objašnjavanju zašto su oni tako divni, dobri i krasni, ali mi to ne razumemo. To je isto zasluga tabloidizacije medija, jer vi kad pogledate kako su oni preživeli u medijskom smislu, kako su preživeli svi ti likovi koji su vladali do 5. oktobra, oni su, posle jedne vrlo kratke tišine, počeli da se vraćaju upravo kroz tabloidne štampane medije i kroz estradizovane elektronske medije, kroz «Klopke», «Zamke» i tako dalje, gde su, naravno, uvek vodili, jer su najglasniji, nagrlatiji, umeju najbolje da psuju i tako dalje; znači sve ono što masa voli. Na taj način su nam se oni vratili i danas su oni neprikosnoveni. To je taj efekat «normalizacije» (pod debelim navodnicima). Kad vi vidite nekog Vučića, Vučelića, nije važno, uzimam njih kao metaforu, kad ga vidite jednom na Klopki, drugi put na Zamki, treći put kod Milijane Baletić, pa četvrti put ćete ga videti na B92! Jer to onda već postaje nešto kao – bože moj, normalno, svakodnevno, šta, u čemu je problem! I tako dolazimo do toga da su zapravo ti tabloidi apsolutno ta neka B verzija, plan B preživljavanja svih vrednosti, a eto vidimo i svih vedeta onog starog režima. OK, ja neću dalje da vas gnjavim ovim uvodnim nagvaždanjem. To je, mislim, nešto što se moralo reći kao neka vrsta postavljanja okvira. Mislim da je to, otprilike, stanje u kojem se sada nalazimo, i to je neki put kako smo do tog stanja došli. E sad, izvolite ako imate bilo kakvo pitanje, ili sugestiju, zapažanje ili bilo šta drugo. Izvolite.

(Pitanje jednog od polaznika odnosilo se na to kako zaustaviti medijsku propast u Srbiji.)

Kako zaustaviti? Imate niz fenomena. Evo uzmimo, recimo, ovo što je kolega Petrović dobro nazvao «udruženje anonimnih izvora». Zaista bi trebalo oformiti udruženje gde bi se anonimni izvori okupljali i branili svoja sindikalna prava. To je, recimo, jedan fenomen anonimnih izvora koji je naravno takođe legitiman u novinarstvu, sam po sebi, i zaista nekada neophodan. Mislim, anonimni izvori su, na kraju krajeva, stajali iza nekih najbrilijantnijih trenutaka tzv. istraživačkog novinarstva tipa afere Votergejt i tako dalje, ali to je kod nas doživelo jednu potpuno neverovatnu hiperinflaciju gde je otpilike svaka seoska budala koja je nešto čula pred seoskom prodavnicom, gde se cevči pivo i raspravlja se o kosmičkim pitanjima, ovde promovisana u anonimnog izvora koji će sad da ti objasni – «Ma da, video sam helikopter, sigurno je Mladić u njemu!» I to onda neki ozbiljni, kredibilni medij prenese ne bi li bio prvi, ne bi li bio taj koji će pre konkurencije javiti šta se desilo. On to prenese i kaže – «Mi smo od svog pouzdanog anonimnog izvora čuli da je to i to…» – i onda drugi medij prenese taj medij, treći medij prenese ovaj drugi medij koji je preneo prvi medij, i na kraju nastane čitav jedan stampedo da je zapravo više teško ustanoviti odakle je sve to počelo, a sve je počelo pred tom seoskom prodavnicom gde je ovaj cevčio pivo kada je video da proleće helikopter! A moguće i da sve izmisli pisac teksta! I toga verovatno ima!

A ima i tih pravih anonimnih izvora koji su sjajni, osim što su, mislim, besmisleni, je li! To je strašno dobro pitanje, ali ja na njega nemam strašno dobar odgovor, jer strašno dobar odgovor bi podrazumevao da ja sad tačno mogu da kažem kako da se to spreči. Ja to, na žalost, ne mogu. Ovo je vreme u kojem se hvata zalet, i ovo je vreme u kojem se mediji bore za neke ključne tržišne pozicije kakve će verovatno u sledećih 10-15 godina imati. Ko sad, u ovom vremenu, zauzme neke pozicije, to mu je za sledećih bar 10-15 godine. Formira se ta neka nova medijska scena tog nekog srpskog, kako da ga nazovem, ranog kapitalizma 21. veka na srspki način. To, ovako, obećava, samo po sebi, niz veselja. I onda, u takvom okruženju, medijima neverovatno padaju standardi, mnogim dakle i tzv. ozbiljnim medijima, i pogotovo kada su u trci za nekom ekskluzivom, u stanju su da neviđeno spuste standarde, da hvataju sve što leti. Tu je nestala, na primer, institucija izvinjenja. Imate, na primer, scenu ono veče u utorak, kada je cela Srbija hvatala Ratka Mladića, B92 ceo dan daje redovne i vanredne vesti. I sad, vlada kaže da nije uhvaćen, a oni insistiraju na tome da jeste. Dobro, u redu, zeznuo ih je njihov «anonimsni izvor», tj. više njih, po njihovoj tvrdnji. Zašto nakon toga nije bilo – «Mi se izvinjavamo. U najboljoj nameri smo objavili nešto što se pokazalo da nije tačno. Mi smo verovali svojim izvorima, ali na žalost oni su se pokazali nepouzdanim i više nisu naši izvori…» – ono…sorry! E toga nema, nego bitno je samo ono – daj, sutra će već to sve da se zaboravi, idemo dalje, jurimo u nove radne pobede i gotovo… Ali ostaje to tvoje da si ti odgovoran za informaciju koju si objavio, i da si odgovoran za to što ti insistiraš na njoj, trvdiš da je ona vrlo pouzdana i tako dalje. Zato, ako se pokaže da to nije tako, ti imaš određenu obavezu ne da se posipaš pepelom, naprosto imaš obavezu prema gledaocu da se bar osvrneš na to. Što kažu ovi mali privrednici kontroverzne provenijencije «da ga ispoštuješ»! Znači, moraš da ispoštuješ tog gledaoca, makar tako što ćeš reći – žao mi je, narode, zeznuli smo se, nije bilo namerno, gledaćemo da se ne ponovi. To je jedan minimalni standard.

(Pitanje polaznika odnosilo se na jezik medija.)

Pitanje jezika je strašno specifično i osetljivo pitanje. Šta je zapravo granica između vulgranosti i slobodne upotrebe jezika? Znate, kada je ’38. godine Krleža polemisao sa Milovanom Đilasom, Radovanom Zogovićem i ne mogu da se setim ko beše onaj treći, on je rekao da polemiše sa tri ovna – Mil-ovan, Rad-ovan i onaj treći. E, njegova polemika sa tri ovna je vrhunski primer savršene književno-političke polemike, daleko od bilo kakvog prostaštva i vulgarnosti. Svaka vrsta jezika, uključujući tzv. psovački jezik, može se upotrebljavati tako da ima smisla i ima opravdanje. To vam je, otprilike, kao sa golotinjom na filmu – možete da vidite dvoje golih ljudi u tzv. ljubavnom zagrljaju i da to bude najnormalnija scena, a može da bude i pornografija. Dakle, to zavisi od niza okolnosti kako je uopšte do svega toga došlo, i šta je svrha svega toga. Sam po sebi, taj jezik nije sporan, ali je sporna ona vrsta njegove upotrebe koja ide za permanentnim snižavanjem svih javnih standarda, za nestajanjem svakog dostojanstva i ljudi o kojima se piše, i samog javnog govora. Jer, to je taj deo publike koji se na to pali. Dakle, kao što imate ljude koji smatraju da su Velja Ilić ili Vojislav Šešelj fenomenalni tipovi koji svakome kažu sve u lice, i koji su …ono…domaćini srpski do jaja, isto tako imate one ljude za koje je vrhunac pisanja, vrhunac novinarstva Dragan «DJ» Vučićević koji u «Kuriru», odnosno sada u «Pressu», piše da su ovi «stoka bezrepa, ovi su ovakvi, oni su onakvi, onaj Albijanić je guzicolik, ovaj je majmun, onaj je svinja…», i to jednostavno prolazi kod jedne vrste publike kao neka strašno velika hrabrost, a naprosto čovek je impotentan u spisateljskom smislu. Naprosto, hoće da kaže nešto oštro a ne ume, nego samo ume da izvali neku trivijalnu uvredu… i to se sad prodaje kao neko specijalno ogromno dostignuće u slobodi štampe.

Dakle, to je pokazatelj kako se taj tzv. skaredni jezik upotrebljava na skaredan način. Taj jezik se može upotrebljavati na onaj način na koji ga je upotrebljavao Krleža, a može se upotrebljavati i na onaj način na koji ga upotrebljava «DJ» Vučićević, ako uzmemo jednog kao vrh, a drugoga kao dno južnoslovenske pismenosti. Teško je tu povući neku granicu i staviti neki zakon i reći – ne, ne sme da se psuje – jer bi to opet bila jedna vrsta kastracije medija na jedan način koji ne bi bio primeren. Ja vam moram reći da i sam rado upotrebljavam takozvane teške reči…ali ne na taj način da udaram na lično dostojanstvo nečije, da pišem o nečijem privatnom životu, o nečijem izgledu, o bilo kojoj stvari koja se ne tiče neke javne, relevantne stvari koja je u vezi sa tom osobom i u vezi sa tim što ona radi i kako to utiče na naše živote. Dakle, bilo bi dobro, naravno, da se to nekako reguliše, ali ja ne bih bio za to da se ide na neku vrstu one jednostavne presije koja bi propisala «ovo dozvoljeno – ovo zabranjeno», zato što bi ona zato zahvatala isuviše široko i mogla bi naprosto da pogodi i one koji nemaju veze sa tim. Znači, to je opet, na kraju krajeva, kao i sve u životu, zapravo pitanje stila. I opet, i na tome možeš videti ko ga ima, a ko ne.

Janoš Oros:

ISKUSTVA VOJVOĐANSKE VLADE SA PROMOCIJOM RAZLIČITOSTI I TOLERANCIJE

Teško je pričati posle ovakvih predavača koji su bili pre mene, verovatno i sa atraktivnijim temama. Sad ste verovatno već i gladni i umorni, ali probaću da vas ne davim previše, nego da iznesem neke osnovne stvari o problemima koji se tiču pripadnika nacionalnih manjina u Vojvodini i, naravno, o programu koji je Izvršno veće AP Vojvodine usvojilo pre godinu dana, a koji je usmeren na afirmaciju multikulturalnosti i tolerancije u Vojvodini.

Inače, dolazim iz Pokrajinskog sekretarijata za propise, upravu i nacionalne manjine. Jako je dugačak naziv, ali ovim nazivom nije obuhvaćeno sve ono što se u tom sekretarijatu radi. Naime, pored ovih nabrojanih, imamo u okviru sekretarijata još i službu za odnose sa crkvama i verskim zajednicama, kao i prevodilačku službu koja prevodi na četiri jezika nacionalnih manjina. Simultano se prevode sednice skupštine, materijali skupštinski, kao i materijal koji se objavljuje u Službenom listu Autonomne Pokrajine Vojvodine, i koji sem na srpskom, izlazi i na mađarskom, rumunskom, rusinskom i slovačkom jeziku. Ovim sam i dotakao jezički segment kao jednu od važnih oblasti iz domena prava pripadnika nacionalnih manjina. Naime, znate da je ovaj problem, zapravo ovo pitanje regulisano Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisama iz 1991. godine, republičkim zakonom. Nakon toga je usledio savezni zakon, tako ću ga nazvati, o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2002. godine koji je jednoglasno usvojen u skupštini u februaru te godine. I, na kraju, povelju o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama. Znači, to je ovim redosledom bilo, ali njihova pravna važnost i pravna snaga je upravo obrnuta ovom hronološkom redu. Oni su doneti u nekom periodu od 12-15 godina. Nažalost, ima i kontradikcije i kontradiktornih rešenja, ne samo terminoloških razlika u ovim propisima. Izvršno veće Pokrajine, nakon kako je konstituisano 2000. godine jednu od prvih odluka koju je donelo ticala se upravo ovog korpusa prava koja se vezuju za službenu upotrebu jezika. Naime, republičkim zakonom je predviđeno da se evidencije na područjima gde su u službenoj upotrebi i manjinski jezici, vode i na tim jezicima, da se izdaju izvodi iz matičnih knjiga, recimo, i na manjinskim jezicima. Međutim, prilikom donošenja uputstva o vođenju matičnih knjiga, republika je jednostavno zaboravila na tu obavezu, tako da nisu postojali izvodi dvojezični, koji su ranije bili uobičajena praksa u Vojvodini. Jezik u postupku pred organima uprave, pred sudovima, takođe je važan segment službene upotrebe jezika, u principu, za vođenje postupka na manjinskim jezicima. Postoje, ali u praksi ih je sve manje, mada je to nekad bila redovna stvar i uobičajena stvar. Još kako-tako nešto se zadržalo na severu Vojvodine gde mađarska manjina živi kompaktnije, gde još ima kadrova, ali inače, u ostalim delovima Pokrajine, takva praksa je praktično potpuno iščezla. Razlozi su mnogobrojni. Pod jedan – to je nedostatak stručnog kadra koji može da vodi postupak na tom jeziku; tu je odlazak stručnih kadrova; politika edukacije koja je išla u tom pravcu proteklih 15 godina nije vodila o tome računa da izneguje kadrove koji će to moći da rade; zatim, često i oni koji bi mogli da vode postupak na jezicima manjina, sami deluju na stranke da će biti brže i bolje ako se postupak sprovede na srpskom jeziku – da neće biti toliko komplikovano, neće se toliko odužiti. Zatim, tu je i dodatna obaveza organa koji vodi postupak na manjinskom jeziku da prevodi spise, a taj dodatni napor nije ničim honorarisan, znači dobija istu toliku platu koju dobija sudija koji vodi postupak samo na srspkom jeziku. Drugostepeni postupak se ne može voditi na manjinskom jeziku i često stranke, već u startu, se opredeljuju za to da se taj postupak vodi na srpskom, jer znaju da kasnije neće moći da ostvare to svoje pravo. Interesantan slučaj – prekjuče sam bio u Bačkom Petrovcu i, pošto je tamo većinsko stanovništvo slovačko, pitao sam da li se vodi postupak na slovačkom. Kažu – «Da, mi sve sa strankama obavimo na slovačkom, ali kad sednemo da kucamo zapisnik, kad donosimo rešenja, onda mi to na srpskom, i to svima tako odgovara.» I to jeste, faktički, vođenje postupka, ali sami akti postupka nisu na slovačkom jeziku. To je jedan od blažih primera jer, kažem, čak i takvi primeri su retki i skoro da ih više i nema.

Da bismo tu nešto unapredili situaciju – sad malo da se dotaknem i te saradnje sa republičkim organima – mi smo imali jedan sastanak sa ministrom pravde i predložili smo (predlog je i prihvaćen) da se – sada se rade sistematizacije sudova inače – u te sistematizacije, bar u onim područjima gde su jezici nacionalnih manjina u službenoj upotrebi, predvidi i jedno radno mesto prevodioca, tumača, koji će uraditi taj posao umesto sudije. Znači, ako sudija vodi postupak na slovačkom, rusinskom, rumunskom, da ne mora sam da prevodi, nego će taj deo odraditi prevodilac, stručni prevodilac koji će biti angažovan.

Lična imena – isto jedan važan segment – tu je isto bilo puno problema. Oko upisivanja ličnih imena vlada pravi haos kod nas. Tu se vršilo i posrbljivanje, pomađarivanje i bog zna kako je ko upisan. To saznate obično kad, nakon nekoliko godina tražite izvod, pa se iznenadite da se vi u stvari ne zovete onako kao što ste mislili. Dilemu je otklonio savezni zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, koji je predvideo svakom pripadniku manjine da slobodno može da izabere svoje lično ime i da odredi lično ime svom detetu u obliku i po pravopisu njegovog maternjeg jezika, i da se tako lično ime ima upisati u evidencije. Prilikom izdavanja javnih isprava ta činjenica se treba uvažiti, naravno, pod uslovom da je nečije lično ime, kako je određeno, i upisano u matičnim knjigama – tada se izvod takav izdaje, i lična karta se isto moraju izdavati… u ličnim kartama, u javnim ispravama se lično ime pripadnika nacionalnih manjina mora tako i navesti.

Table – isto!. Još uvek smo, dakle, kod službene upotrebe jezika. Nazivi ulica, nazivi trgova, nazivi naseljenih mesta, na mestima, u opštinama gde su u službenoj upotrebi i jezici nacionalnih manjina, ispisuju se i na njihovim jezicima. Naš republički zakon iz ’91. sadrži jedno kontradiktorno rešenje – on je to predvideo, ali je imao jednu odredbu koja je zabranjivala da se geografski nazivi, toponimi i lična imena u tim javnim natpisima menjaju. Znači, praktično je to značilo da Subotica može i treba da se ispiše na mađarskom ali ne može biti Szabatka, nego treba da bude Szubotica, znači isti taj naziv samo sa mađarskim slovima, što se apsolutno kosi ne samo sa mađarskim pravopisom, nego je slična situacija bila i kod ispisivanja tih naziva naseljenih mesta na drugim jezicima nacionalnih manjina. Dilema je otklonjena ratifikacijom okvirne konvencije Saveta Evrope za zaštitu prava nacionalnih manjina. Nakon toga je donet i ovaj savezni zakon o zaštiti prava i sloboda manjina, kao i povelja koja garantuje pravo pripadnicima nacionalnih manjina da se toponimi ispisuju i na njihovom jeziku i po pravopisu njihovih jezika. Otpora ima naravno u nekim sredinama. Tu sad dolazimo i do tolerancije, odnosno do netolerancije. Ovih dana je u štampi osvanula fotografija da su na ulasku u Zrenjanin postavljene višejezičke table sa nazivom grada. Juče-prekjuče je već u novinama objavljena fotografija kako je, konkretno mađarski naziv, sprejom prefarban i to nije jedini slučaj, ima više takvih slučajeva. Delom tome doprinosi i neki senzacionalizam ili krivo izveštavanje od strane medija. Sličan slučaj je i sa Srbobranom gde su prvo opštinske vlasti se opirale da ispod Srbobrana bude ispisano i na mađarasko Szenttomas. Neki mediji su to krivo i tumačili i stvorili utisak među građanstvom da se odsad Srbobran više ne zove Srbobran nego se zove… Nee, on se i dalje zove Srbobran ali u mađarskom tekstu ćete upotrebiti Szenttomas, ako se radi o mađarskom tekstu. Isto važi i za Bisericu Albu, za Belu Crkvu na rumunskom, i tako dalje. Znači, u rumunskom tekstu, na jeziku rumunske nacionalne manjine po pravopisu tog jezika. Bilo je, kažem, dosta otpora, mislim da se stvari kreću nabolje, postavljaju se table. Što se uličnih tabli tiče i sa nazivima ulica, mi skoro da nemamo table koje su ispisane i na manjinskim jezicima. Uglavnom se radi o tablama koje su samo na srpskom. Ako negde i nađete, to su table koje su postavljene pre 30-ak godina. Sada je uredbom Vlada republike Srbije, Republički geodetski zavod, zapravo konkretno opštinske službe za katastar zemljišta su zadužene da postave te table, ali je ostavljen rok od 10 godina da se te table zamene. Znači to prefarbavanje tabli, ispisivanje grafita i slično, te stvari možemo smatrati kao nekim atakom na manjinska prava, kao i na neke incidente koji se dešavaju na međunacionalnoj osnovi.

Vi znate da smo 2003. i 2004. godine imali povećan broj incidenata u Vojvodini, ne samo grafita nego i drugih vrsta, i ličnih obračuna, fizičkih obračuna, vređanja, nasrtaja na ljude, rušenja grobova, napada na verske objekte, oštećenja tuđih stvari i razno-razne druge. To se nekeko poklopilo sa predizbornim kampanjama nekih političkih stranaka, odnosno sa kosovskim dešavanjima u martu mesecu, pa je tu bila neka reakcija na sve to. Naravno svemu tome je doprinela i opšta radikalizacija društva, doprinelo je i zaustavljanje, ili bar usporavanje otpočetih reformskih procesa, stvorena je jedna atmosfera koja je pogodovala svemu tome. Pri tome, reakcija policije, reakcija javnih tužilaštava nije bila adekvatna. I dan-danas, mada se situacija popravila, Mada se MUP otvorio i spreman je za saradnju – moram da pohvalim Ministrastvo unutrašnjih poslova što nam dostavlja redove izveštaje o incidentima na međunacionalnoj osnovi, ranije to tako niste mogli dobiti od njih ni usmeno ni pismeno. Neki počinioci su otkriveni. E sad, opet moramo biti oprezni jer, ako se potuče Slovak sa Srbinom, ne znači da je međunacionalni incident – može da bude, ali nije baš u svkom slučaju to. Već zvuči kao neko opšte mesto kad kažemo da se mogu potući oko neke devojke. Naravno da se mogu i oko toga potući, i to je ona česta životna situacija; može to biti i neka kafanska tuča, ali naravno da ima i slučajeva kada je to zbog neke mržnje ili u pijanom stanju. Najčešći incidenti su se i dešavali u pijanom stanju ili pod uticajem opojnih droga. I tu je zabeležen dosta veliki senzacionalizam u nekim medijima kojima je bilo važno da istaknu u naslovu teksta da je, ne znam, Srbin pretukao Rusina ili obrnuto, a kad pročitate tekst vidite da, u stvari, oni jesu pripadnici različite nacionalnosti ali se nije radilo o takvom sukobu. No, time ne negiram postojanje tih incidenata i povećanje njihovog broja. Problem je do dan-danas ostao taj da se kod kvalifikovanja tih dela najčešće ide linijom manjeg otpora. Lakše je i MUP-u i javnom tužiocu da se neka tuča kvalifikuje kao prekršaj, da se podnese prekršajna prijava, umesto da se pokrene krivični postupak. Ovo je i brže, i ne morate toliko ni ulaziti baš u razmatranje nekih detalja, dokazni postupak je jednostavniji. Čak u razgovoru sa jednim okružnim tužiocem nam je rečeno kako – eto, pa bolje ovako da se ne bi talasalo, jer moglo bi to sve da izazove neke negativne posledice, neki revanšizam ako bi on pokrenuo krivični postupak, u slučaju u kome postoji sumnja da je taj neki izvršio krivično delo. Pa se onda ide na povredu javnog reda i mira ili, ne znam, nedolično ponašanje, i onda se sve to lepo slegne i prođe. Zbog takve situacije koja je počinjala da bude alarmantna, i koja je skrenula pažnju celokupne evropske javnosti prema nama i silne posete – pamtite i sami koliko ih je bilo – i silne razgovore na tu temu, shvatili smo da Izvršno veće mora nešto da preduzme, da napravi neki projekat koji će biti usmeren ka ublažavanju tih tenzija, ka poboljšanju opšte situacije, ka tome da se, u stvari, uspostavi nekadašnji skladan zajednički život, jer Vojvodina je i dalje ostala izrazito multietnička, samim tim i multikulturalna sredina, bez obzira što je u proteklom periodu došlo do promene strukture stanovništva (broj Srba se povećao a broj pripadnika svih nacionalnih manjina, sa izuzetkom Roma i Ukrajinaca, se smanjio). No, i dalje, kažem, ostala je sva ta multikulturalnost, svo to bogatsvo koje nas je ranije krasilo.

Povedeni tim incidentima, odnosno željom da se nešto uradi da se situacija poboljša, sačinjen je ovaj kompleksni projekat afirmacije multikulturalnosti i tolerancije u Vojvodini. To je jedan projekat koji se sastoji od sedam potprojekata. Važno je naglasiti da se ne radi o projektu jedne političke stranke ili jedne političke opcije, već je to zvanično program Izvršnog veća Autonomne Pokrajine Vojvodine iza kojeg je ono u potpunosti stalo, koji je ujedno i politika Izvršnog veća u ovom pogledu prema tim dešavanjima i oko tih događanja, stav prema ovom pitanju. Projekat koji je, pre svega, usmeren prema mladima, jer su sva ispitivanja pokazala da je mlađa generacija, mlada generacija ta koja je najviše pogođena, koju treba – ako kažem prevaspitati, delovaće grubo – na koju treba delovati da prihvati neke vekovne vrednosti koje su krasile ovaj prostor. Uglavnom, osnovnoškolska i srednjoškolska omladina je u pitanju, koja je, u svom najranijem detinjstvu doživljavala sve te ratne igre u okolini, svu tu propagandu koja je atakovala, koja je uticala na svest što roditelja, što dece, ali smo smatrali da je ta omladina, da su ta deca, glavna ciljna populacija prema kojoj treba da usmerimo naše aktivnosti.

Prvi od tih potprojekata je «Kup tolerancije». Verovatno ste i čuli za njega, on je i uspešno okončan krajem prošle godine, od oktobra do novembra je trajao. Obuhvaćena su bila deca viših razreda osnovnih škola i srednjih škola. Takmičilo se u nekoliko sportskih disciplina jer smo krenuli od toga da sport pruža dovoljno mogućnosti da se deca bolje upoznaju, da se druže, da se taj zdravi duh takmičenja nakon utakmica pretvori u jedno intenzivno druženje i bolje upoznavanje, jer baš to nepoznavanje onog drugog dovodi do toga da osećamo neku distancu prema onom drugom – ako ne poznajemo njegov jezik, ako ne poznajemo njegove običaje, što naravno dovodi do predrasuda. Na ovaj način će, nadam se, ipak uvideti da ni onaj drugi nije rogat, bez obzira što ne govori istim jezikom, ili se ne krsti na isti način, ili drugačije proslavlja neki praznik. Održana su četiri regionalna takmičenja – u Zrenjaninu, u Somboru, u Sremskoj Mitrovici i Bačkoj Topoli, i na kraju, finalno takmičenje, u Subotici. Taj potprojekat je, kažem, dobro i uspešno okončan, i mi ćemo ga nastaviti i ove godine.. Naišao je na veoma veliko interesovanje škola, čak smo neke škole morali i odbijati, ali jednostavno nismo mogli da obuhvatimo toliko veliki broj prijavljenih učenika.

Nedavno je otvorena muzejska izložba «Živeti zajedno» u Muzeju Vojvodine. To je potprojekat koji se zajednički realizuje sa Muzejom Vojvodine i Gradskim muzejom Subotica. Tu su izloženi eksponati koji svedoče o vekovnom saživotu Srba i Mađara na ovim prostorima. Naravno, predstavljene su i one tamne strane iz te zajedničke istorije, ali svakako tih pozitivnih primera ima kudikamo više. Dovodimo učenike iz srednjih škola i iz osnovnih škola na razgledanje te izložbe u Novom Sadu. Nakon izvesnog vremena izložba će se preseliti u Suboticu. To je ova prva faza realizacije tog projekta, a kasnije će biti predstavljena i u nekim drugim gradovima (Somboru, Vršcu i tako dalje), da bi bila dostupna što većoj populaciji. Imam povratne informacije, i jako mi je drago da čujem da je sve više i više posetilaca, znači koji nisu organizovano dolazili već koji spontano ulaze u muzej i razgledaju izložbu. Koristim ovu priliku da i vas pozovem da pogledate izložbu, izuzetno je zanimljiva i vrlo je atraktivno napravljena, multimedijalnog je karaktera. Ulaz je, naravno, besplatan.

Treći potprojekat je upravo u toku. Prošle nedelje je počelo snimanje kviz emisija «Koliko se poznajemo», to je naziv ovog potprojekta. Radi se o kviz takmičenju namenjenom učenicima srednjih škola koji se nadmetaju na temu zajedničke istorije, odnosno, istorije naroda i narodnosti – da potegnem tu stariju definiciju, zapravo stariji termin – koji žive, i koji su živeli na ovim prostorima. Urađen je jedan priručnik od strane trojice istoričara koji služi za pripremanje za taj kviz. Počela su, kažem snimanja, uskoro će kviz emisije biti emitovane i na TV Novi Sad. Izuzetno su ozbiljno učenici prišli ovom zadatku, oni koji su se prijavili i koji su bili odabrani u njihovim školama. Neke škole su čak te učenike oslobodile nastave, angažovale dodatno profesore da se bave decom i da ih obuče kako bi bili i pobednici. Naravno, pripremljene su i atraktivne nagrade, to su putovanja; kod «Kupa tolerancije» to je i sportska oprema, nabavka koševa, nabavka golova za škole, i naravno svim pobednicima još dodatne nagrade pojedincima.

Mislim da su ova tri projekta najznačajnija. Ostala četiri su nekako manjeg obima. Tu je projekat «Zipa ekipa» koji se realizuje sa jednom NVO. Obuhvata izradu jednog priručnika za učenike osnovnih škola, u kojima se daju osnovni podaci o njihovim susedima, sunarodnicima, komšijama sa kojima žive zajedno, opet s ciljem da se bolje upoznamo jer to nepoznavanje je najčešće uzrok i netoleranciji. Prilaže se i CD uz tu brošuru koji na atraktivan način približava tu temu deci.

Onda još jedan potprojekat – to je povratak dobrim, starim poslovnim običajima koji je, u stvari, nastavak jednog projekta koji je započeo još pre ovog kompleksnog. Naime, naš sekretarijat je preduzeo akciju da smo obišli dosta mesta u Vojvodini, tragajući za ispisivanjem informacija za kupce u radnjama na proizvodima i na nekom drugom jeziku sem na srpskom. Mislim, naravno, na manjinske jezike, jer na engleskom i nemačkom ćete još i naći, ali na manjinskom slabo. Prvo smo zamislili da ćemo deliti neke nagrade poput, ne znam, «crnog gavrana» i «belog labuda», ali na kraju smo od tog segementa «crnog gavrana» odustali, jer većina slučajeva bi potpala tu, a za ovu drugu, «Zlatni suncokret» (tako smo je nazvali), bilo je dosta teško i odabrati, i naći primera. Srećom, bilo ih je nekoliko. E sad, upravo tu nastavljamo sad u okviru ovog kompleksnog projekta da, na neki način, podstaknemo privrednike, ljude kojima je stalo da prodaju svoj proizvod, da napišu bar neke osnovne stvari na tom svom proizvodu na etiketu na jeziku nacionalne manjine, da u svojim supermarketima oglase neku rasprodaju ili neku informaciji i na manjinskom jeziku. Znači, nešto što nije službena upotreba jezika, i nije nešto što oni moraju da urade, nego zavisi od dobre volje, zato što je ta višejezičnost naravno bila karakteristična za Vojvodinu i pre rata, i posle rata…i u radnju kad ste ušli, prodavac vas je oslovio na vašem jeziku (da li je to nemački, da li je to rumunski, da li je to slovački i tako dalje). Uglavnom su ljudi bili višelingvalni, multilingvalni, i znali su da komuniciraju sa drugima čak pokazujući poštovanje prema drugom tako što ga nisu na svom nego na njegovom jeziku oslovljavali.

Sledeći segment ovog projekta nam je medijska kampanja koju smo počeli – verovatno su neki od vas videli i na televiziji (dosta televizija je emitovalo spotove pred održavanje «Kupa tolerancije», i privatne lokalne televizijske stanice, i RTS, i TV Novi Sad, i Pink televizija koja je svakako doprinela promovisanju ove naše kampanje). Sada idu spotovi vezani za ovu našu izložbu «Živeti zajedno» i, naravno, nastavljamo sa snimanjem tih kraćih reklamnih promotivnih clip-ova.

Sedmi potprojekat je stvaranje jedne multietničke redakcije koja bi se bavila životom pripadnika nacionalnih manjina. Ovaj potprojekat realizuje Sekretarijat za obrazovanje i kulturu u saradnji sa Zavodom za kulturu Vojvodine zahvaljujući donacijama slovačke vlade.

Što se finansiranja svih ovih projekata tiče, mogu reći da nam je najveći donator vlada Republike Mđaraske koja je za ove namene izdvojila 150.000 €. Pare još nisu stigle (naša posla…). Mi smo poslali sve potrebne podatke, brojeve računa, i juče sam pričao sa Peštom, i dobio odgovor da oni nama to ne mogu prebaciti jer nešto nije u redu sa svift-kodom. Pa smo onda saznali da je naša Narodna banka menjala svift-kod, naravno, nije nikog obavestila i džabe mi šaljemo naše žiro-račune kad na te račune pare ne mogu stići. I onda ne možete dobiti od Narodne banke podatak koji je sad svift-kod, nego tek u ponedeljak a naravno stalo nam je do para. Projekat je pomogla i američka ambasada u Beogradu, OEBS u Beogradu, slovačka vlada i još neki sponzori, najveći je «Bambi» iz Požarevca.

O svim ovim dešavanjima je održano puno konferencija za štampu, što najava, što ocenjivanja. Mediji su to uglavnom korektno prenosili, tako da oko toga nemamo nikakvih zamerki. Što se izveštavanja o položaju manjina uopše u medijima tiče, tu moramo napraviti razliku između manjinskih medija i medija na srpskom jeziku. Manjinski mediji uglavnom i isključivo izveštavaju o dešavanjima u okviru svoje manjine. Znači, u Hlas ludu, vi nećete saznati ništa šta se dešavalo kod Rusina, i obrnuto. Ili u Magyar Szo nećete saznati ništa da li je održan, recimo, veliki rumunski festival folklora ili nije. Što se medija na srpskom tiče, već dve-tri godine, prvo smo ručno krenuli da vadimo te napise koji se tiču manjinske problematike i pravili godišnje izveštaje. Generalno se može zaključiti da mediji korektno izveštavaju o manjinama. Najviše je tekstova o kulturi, i najviše ih je o mađarskoj nacionalnoj manjini, što je i logično zbog njene brojnosti. Sa druge strane, ono izveštavanje senzacionalističko koje je pratilo incidente u Vojvodini – nemojte me krivo shvatiti, neću da kažem da se o tome trebalo ćutati – i tamo gde nije bio incident na toj osnovi, nekad su sami mediji doprineli da se pogoršaju međuljudski odnosi ili, ne znam, odnosi komšije sa komšijama, i to bi svakako trebalo menjati. Pratimo šest-sedam dnevnih novina na srpskom jeziku. Od prošle godine imamo i press-cliping tako da to olakšava posao. Najviše napisa o manjinama donosi novosadski Dnevnik i beogradski Danas, i na najkorektniji način izveštavaju o svim tim stvarima. Najmanje je u Kuriru, tamo se samo tu i tamo pojavi neka manja vest, uglavnom kad se radi da l’ o nekom incidentu, ili nekom sukobu i tako dalje. Što se televizije tiče, odnosi televizije, zapravo RTS-a i TV Novi Sad, znate da su i dalje nerešeni. Ovo nikako da se pretvori u javni servis kao što je predviđeno i zakonom. U srži problema su ti neraščišćeni ekonomski odnosi. Formalno, Drugi kanal TV Novi Sad je predviđen za emisije na manjinskim jezicima. To su su uglavnom kratke vesti koje se emituju u popodnevnim satima i uveče koje sumnjam da baš puno ljudi gleda. Novih sadržaja, novih emisija, gotovo da i nema. Možete videti, recimo, izveštaj sa festivala «Tancuj, tancuj» pre tri godine ili, ne znam, Festival rumunskog folklora od pre tri-četiri godine. To su sve bajate stvari koje se vrte da bi se popunila ona praznina u nedostatku autorskih emisija, a podsećam vas da je TV Novi Sad imala svoj izuzetno dobar i dramski program, i dečiji program, i naučni program. Sve je to nestalo, i čak i na ovom Drugom kanalu, koji je sad tobože predviđen za manjinske emisije, najčešće se preuzima program koji se emituje na Prvom kanalu.

Ivanka Jovanović:

MEDIJI I OSOBE SA INVALIDITETOM

Mediji u Srbiji danas, jureći za tiražima i profitom, a pozivajući se na tržište i ukus svoje publike, često nude stereotipe i prenose tradicionalne predstave o osobama sa invaliditetom. Time oni, svesno ili ne, ukorenjuju ionako pogrešnu predstavu u svesti prosečnog gradjanina o tome da su osobe sa invaliditetom gradjani drugog reda, nesposobni za rad, ekonomski i fizički zavisni od društva i članova svojih porodica, da su aseksualni, nesamostalni, da im treba pomoć, milosrdje itd.

Sa druge strane, činjenica da su pripadnici ove marginalizovane grupe, iako ne tako malobrojni, prilično “nevidljivi” građani, podržana je i medijskim ignorisanjem ili svojevrsnom “getoizacijom” ove teme, ako se uopšte i odvoji skup medijski prostor za ovo važno društveno pitanje.

Promociji različitosti u medijima može doprineti i adekvatna upotreba tzv. jezika invalidnosti, odnosno jezika koji se koristi kada se govori o osobama sa invaliditetom. Kako je invaliditet samo jedna od mogućih čovekovih karakteristika i ne odnosi se na celu osobu, upotreba politički korektnih termina iz ove oblasti je zajednička odgovornost u procesu senzibilizacije javnosti na različitost, dakle odgovornost onih koji zastupaju interese osoba sa invaliditetom, ali i medija i pojedinaca koji oblikuju i prosledjuju informacije.

Da vas pozdravim – dobar dan. Ja sam Ivanka Jovanović. Inače radim u Savezu distrofičara Srbije. Po obrazovanju i po onome što radim, ja sam vaša koleginica, zapravo diplomirana sam novinarka i pored toga sam trenerica «Tima Tri». Mi se bavimo održavanjem, odnosno izvođenjem treninga iz oblasti menadžmenta. A moja uloga na ovom seminaru jeste to da vam iznesem neka svoja viđenja vezana za temu koju ste vi već videli u najavi vašeg programa, a kojoj sam dala radni naziv «Mediji i osobe sa invaliditetom». Moja je ideja da u nekih pola sata, recimo, iznesem nekakve svoje lične stavove o tome. Naravno, to ću potkrepiti primerima iz naše štampe koje sam spremila. Na žalost, nemam nikakve audio ili vizuelne snimke, jer nikada nisam nešto ozbiljno to prikupljala i sakupljala materijal ili građu, ali ono iz štampe što sam bila u prilici da sakupim, nešto malo imam. Dakle, pokušaću ukratko da neke svoje stavove i teze iznesem, a onda bih volela da, nakon toga, možda vi postavite neko pitanje, odnosno iznesete svoj komentar, stav, da podelimo iskustvo, možda nešto razjasnimo, šta god…

Najpre bih rekla da u vezi sa ovom temom, koliko ja znam, a sigurna sam da bar ovo dobro poznajem, ne postoji neko sveobuhvatno istraživanje koje se bavi isključivo njime. Inače, uopšte, invalidnost kao fenomen, osim sa medicinskog stanovišta, nije nešto mnogo ni istraživan. Sve više se radi na tome, ali kod nas neka posebna istraživanja vezan za socijalne aspekte invalidnosti tekovina su novijeg perioda. U vezi sa ovim pitanjem, moja koleginica koju neki od vas sigurno znaju, Milica Mima Ružičić iz Novog Sada, delimično se bavi time, odnosno bavi se jezičkim aspektima, odnosno jezikom invalidnosti. Ja sam se takođe nešto malo tom temom bavila, onako, čisto me to interesovalo kao profesionalca kome je jezik osnovni alat. I eto, to je otprilike nešto skromno od strane nas dve, vezano za ovo pitanje.

Ja ću u uvodnom delu da kažem samo neke osnovne podatke, čisto malo da približim ovu temu, a onda ću naravno preći na ono što jeste osnovna suština, odnosno priča o tome kako mediji izveštavaju, kako mediji vide invalidnost kao društvenu pojavu, društveni fenomen, i šta je to što ja primećujem kao problem – možda neadekvatan način informisanja kad je ova tema u pitanju. Osobe sa invaliditetom su, naravno, deo civilnog društva i pripadaju onoj grupi marginalizovanih građana, odnosno, građani su, da kažem, koji na žalost ne uživaju ista prava i pod istim okolnostima kao i ostali, i po tom kriterijumu su vrlo često diskriminisani, ali i nedovoljno vidljivi u javnosti. To je naravno posledica svega onoga što se dešavalo kod nas, to je malo pojačano i ovom, da kažem nesrećnom tranzicijom koja nam se dešava. Osobe sa invaliditetom – još bih to dodala na početku – vrlo su često višestruko diskriminisane, ne samo po kriterijumu invalidnosti već, recimo, ako uzmete u obzir činjenicu da je neko ko ima invaliditet još i žena, onda može biti diskriminisana i po kriterijumu pola; ako je pri tom i pripadnica neke nacionalne manjine, ako je socijalno ugrožena i tako dalje, onda tu već možemo da govorimo o višestrukoj marginalizaciji i diskriminaciji.

Vi ste, vidim iz programa, imali predavanja i o drugim marginalizovanim grupama, odnosno i o lezbejskoj populaciji i rodnim stereotipima. Civilizacijski nivo jednog naroda svakako se meri odnosom i prema invalidnosti, i uopšte prema svim marginalizovanim grupama. E sad, samo kratko, uopšte istorijski gledano, počev od nekih najranijih organizovanja društava, pa do danas, taj odnos je išao od krajnje negacije i neprihvatanja do postepenog prihvatanja i uključivanja u socijalne tokove, i to je tek tekovina novijeg doba, i to je tek tekovina do koje je došlo u drugoj polovini 20. veka. Neću vas sada gnjaviti time, to naprosto nije ni naša tema. Rekla bih samo malo statistike, čisto par podataka, prosto da znamo, kada govorimo o tome da su to, ne znam, pripadnici marginalizovane grupe, manjinske grupe, kakve god (čujem u javnosti razne termine), da je to populacija koja nije baš tako malobrojna. Na kraju krajeva, žene su isto pripadnice marginalnih ili marginalizovanih grupa, a brojnija su populacija od muškaraca – prosto to konstatujem kao činjenicu. Marginalizovani smo iz drugih nekih razloga.

Inače, prema statistici, 10% svetske populacije ima neku vrstu invaliditeta, što bi značilo negde oko 600 miliona ljudi. Jedan od 10 Evropljana, recimo, ima neki invaliditet, bilo fizičkog, bilo psihičkog karaktera, a 50% njih su u produktivnom dobu. Što se naše zemlje tiče, prema procenama koje su, onako, više okvirne jer nemamo baš totalno precizne podatke, ali možete slobodno uzeti ovaj podatak kao zvaničan, procenjuje se da negde oko 800.000 ljudi pripada ovoj kategoriji, odnosno ima neki invaliditet. Naš trend pokazuje, na žalost, da, sa porastom raznih uzroka koji dovode do invalidnosti, a u našem slučaju to je pogotovo bilo ratno okruženje, broj osoba koje imaju neki invaliditet raste, tako da to sigurno govori o tome da ovo nije neko pitanje kojim bi trebalo da se bavimo onako usput. Naročito u svetu se znalo da je invalidnost nešto što se može desiti bilo kome, bilo kada – nikada ne znamo kada to može da nastane!

U tom pogledu, uloga medija kao sedme sile je zaista jako velika, pre svega u toj promociji različitosti, pogotovo u drušvu kao što je naše koje je vrlo nesenzibilisano na različitosti. Ja naravno govorim o ličnim stavovima, vi možete da se ne složite, možemo posle i da razgovaramo o tome, ali to je naprosto moj stav. Od medija dakle, naravno i od drugih aktera – ne želim da kažem da su mediji, pogotovo što i ja pripadam toj populaciji na određeni način, isključivo odgovorni za sve što se dešava u društvu, ili da su odgovorni što je ova populacija nedovoljno vidljiva, ili što se o osobama sa invaliditetom ne izveštava uvek na pravi i adekvatan način, apsolutno ne! Pre svega odgovornost je na nama i na organizacijama koje zastupaju naše interese, znači invalidskim organizacijama. Mediji bi u tom poslu, u tom procesu, trebalo da nam budu saveznici i partneri, i ja shvatam seminare ovog tipa, prvo kao izuzetno dobru ideju i kao izuzetno korisne u tom procesu zajedničkog rada na pitanju koje je od opšteg društvenog značaja. Naša je uloga da vama pomognemo, da vas malo senzibilišemo, edukujemo za ova pitanja, damo neke preporuke kada se bavite i kada pišete o ovome, na koji način to da činite. Naravno, vi znate kako to treba raditi u smislu profesionalnom, ali u onom smislu stava, razumevanja problema, tu će vam sigurno biti korisna i potrebna i naša pomoć i saradnja. I sada, kao što rekoh dakle, od nas, zapravo medija, zavisi da li će u našem društvu doći do promene te vladajuće paradigme ili stereotipa o osobama sa invaliditetom kao objektima socijalnog staranja, u jednu drugačiju paradigmu, drugačiji stav koji dolazi od jednog drugog modela invalidnosti, socijalnog modela invalidnosti, o tome da su invalidi, odnosno osobe sa invaliditetom pre svega ravnopravni građani, odnosno trebalo bi to da budu, i da uživaju osnovna ljudska prava kao i svi ostali.

Imala sam u medijima prilike da pročitam ili čujem da kroz tretman osoba sa invliditetom u medijima se ogleda i odnos društva prema njima. Mediji zapravo odslikavaju ono što se dešava u društvu, to je negde i činjenica. E sad, takođe je činjenica da su osobe sa invaliditetom u medijima prilično nevidljive. Ne znam…jureći za tiražima i profitom, oslanjajući se onako ponekad samo na ukus publike, mediji vrlo često nude baš stereotipe i prenose neke tradicionalne predstave o ovoj populaciji. E sad, kako ja vidim razloge tome? Odnosno, zašto je to tako? Pre svega, to je, rekla bih, zbog nedovoljne upućenosti u temu, i subjektivnog pristupa ovom pitanju., što, kažem opet, nije nikakva vaša krivica. Ono štonalaže vaš profesionalizam, to je da pokušate da se malo više uputite u ovu temu, da je malo bolje istražite, na neki način upoznate. Time će i ovaj subjektivni pristup polako prelaziti u jedan objektivniji odnos prema ovim pitanjima.

Sad, kakve to posledice ima? Ako polazimo s takvog stanovišta, znači kroz jedan subjektivni pristup, pišete o ovom pitanju, i ukoliko ga još dovoljno ne poznajete, dolazi do jačanja postojećih stereotipa, do nedovoljno kompetentnog informisanja; često tu ima i senzacionalizma, i tako dalje. U stvari, u mnogim tekstovima i prilozima koji se emituju, ono što sam zapazila, to je da postoje dva ekstrema, ide se s jednog polariteta na drugi. Najčešće, ono što dominira, to je patetika, to je sažaljenje – to je jedna vrsta ekstrema. A druga vrsta ekstrema, to je taj skoro senzacionalistički pristup, preuveličavanje svakog, čak i najmanjeg uspeha o kome bi možda, u nekim drugim okolnostima, bilo prosto zabeleženo samo, a ovde se tome pridaje preveliki značaj koji prosto ponekad prevazilazi sam rezultat.

Mogu da vam dam neke primere, i to sam čak spremila, najpre neke naslove iz tekstova. Vi ćete iz tih naslova uvek razumeti i konotaciju, razumećete i stav koji, negde, provejava u tom tekstu. Dakle, kako to izgleda u praksi. Recimo, jedan naslov – «I OMETENI U RAZVOJU UPRKOS SVEMU IMAJU PRAVO NA ŽIVOT»! Mislim, da ovde nema ovoga «uprkos svemu», bilo bi potpuno korektno. Ali ovo «uprkos svemu»… Svaki čovek ima, pre svega, pravo na život i da bude prihvatan kao ljudsko biće. Ovim «uprkos svemu» već negde očitava, odslikava stereotip, odnosno predrasudu onoga ko je tu rečenicu napisao, iz najbolje namere, potpuno sam sigurna. Ili – «NESREĆA JE TU OKO NAS, NEPREDVIDIVA I ZLOKOBNA, ČEKA I VREBA»! Mislim…jedan naslov koji zaista oslikava invalidnost kao jednu nesrećnu pojavu, pa ove reči «zlokobna, čeka i vreba», prosto da se naježite kad pročitate takav naslov.

Ovo je jedna rečenica istrgnuta iz nekog konteksta. Reč je o jednoj porodici u kojoj je devojčica sa invaliditetom, nakon procesa lečenja, i onda te rečenica, ovako istrgnuta iz konteksta, glasi – «Jer puno je malih kćerki Milica, i puno majki Nada koja ne prestaje da se nada i jeca u sebi.» Pazite, ovo je vrlo benigno, ja sam spremila lakše primere. Ima ih mnogo, naravno da nisam sad htela da vas izbombardujem, nema svrhe, daću vam samo par nekih, onako, koje sam pripremila, a ono «najslađe» ostavljam za kraj. Ovo su, kažem, bili tako neki istrgnuti naslovi i rečenice, ali spremila sam i par pasusa iz isto tako nekakvih tekstova i reportaža. Evo recimo jednog – «NEPOKRETNI A IPAK SREĆNI».

Mislim da to stvarno ne treba da komentarišem kako zvuči. Uopšte, invaliditetom karakterisati čitavu ličnost, pošto invalidnost jeste jedna…to je prosto stanje, samo jedna od nekakvih odrednica neke ličnosti koja ima problem tog tipa, ali ne možemo sa invaliditetom poistovećivati čitavog čoveka. Dok, recimo, jednim ovakvim naslovom, to nekeko tako izgleda. To je bio naslov, a tekst koji sledi je – «Grupa invalida u kolicima počela je pre nekoliko godina da trenira košarku. Danas su ti momci među prvima u Evropi kada je u pitanju invalidska kategorija. Ono što je neobično i lepo, mnogi od njih su u međuvremenu našli devojke od kojih većina nema nikakvih zdravstvenih problema. Na njihovim licima može se očitati zadovoljstvo. Mnogi među zdravima mogli bi da im pozavide.»

E sad, ovde imamo kombinaciju dva fenomena, tako bih ih nazvala. Trenutno se bavim, i malo više fokus stavljam na stav, na sadržaj, dok ću u drugom delu razgovora sa vama malo više da obratim pažnju na jezik, prosto da bi bilo lakše da me pratite, da vas sad odjednom ne izbombardujem, mada je to jako povezano, i teško je razdvojiti te dve stvari. Zapravo i reči koje su ovde upotrebljene, jezik kojim se govori kad se piše, zapravo pokazuje i stav nečiji o nekoj pojavi. Zapravo, mi govorimo jezik i jezik govori nas. Iz ovoga je jasno da proizilazi prosto jedan, kroz jezik diskriminišući odnos prema uopšte invalidnosti kao fenomenu, potpuno nerazumevanje, i naravno jedan ovako malo ekstremni senzacionalistički pristup – «očitati zadovoljstvo na licima»…»mnogi među zdravima mogli bi da im pozavide»… Mislim, zašto? Ljudi postigli neki uspeh i to je to!

Ili – «ČUDA SU MOGUĆA – Petnaestogodišnja Verica Vuković iz Svetozareva osovojila je prvo mesto na međunarodnom takmičenju iz oblasti atomske fizike u San Marinu. Verica je pre devet godina preživela saobraćajnu nesreću i od tada je prikovana za kolica…» – «prikovana» za kolica, pazite! – «…Njen odlazak na ovo takmičenje omogućili su Ministarstvo prosvete, Beogradski univerzitet, mnogobrojne humanitarne organizacije i Invalidna organizacija…» – potpuno netačno upotrebljen izraz (bilo koja organizacija može biti invalidna ukoliko je loša), to je očigledno u pitanju Invalidska organizacija, čiji je Verica član – «…Bez obzira na sve teškoće, Verica se pokazala prva među zdravima. I to nije sve. Kako nas obaveštava njen mentor, ova hendikepirana devojka je uspela da nađe ljubav svog života. Ponekad su čuda zaista moguća.»

Evo još jedan primer i nećemo više – «TIĆINA POBEDA – Danas u 15 časova, u Gradskoj čitaonici, održalo se književno veče cerebralca Tihomira Pejića Tiće. Tićine pesme kritičari su ocenili kao poetične što samo pokazuje da čovek, kad hoće, može da savlada sve prepreke pa čak i neizlečivu bolest. U publici je bilo dosta osoba sa posebnim potrebema, a neki od njegovih dragih prijatelja nisu bili u prilici da prisustvuju jer su prikovani za krevet. Pozivamo sugrađane da podrže našeg mladog invalidnog pesnika…» – eto ti sad, «invalidni pesnik» a ovamo ga nahvali – «…kupovinom njegove knjige i pokažu humanost na delu.» Ovde imamo onaj drugi ekstrem, onu patetiku i sažaljenje.

Pročitaću vam još par naslova iz nekih drugih tekstova. Recimo u Politici iz 2002. godine, 31. januara, jedan tekst pod naslovom – «VAPAJ RODITELJA DECE OBOLELE OD CEREBRALNE PARALIZE»! Vapaj! Ili, recimo, u jednom tekstu objavljenom u Građanskom listu 2002. godine o deci koja se školuju u nekoj specijalnoj školi, ne znam tačno kojoj, dat je naslov – «MARLJIVCI SA POSEBNIM POTREBAMA». Možemo, mislim, sve ove naslove da diskutujemo, malo ćemo kasnije govoriti uopšte o jeziku, nećemo baš sad svaki naslov analizirati, ali generalno su uglavnom upotrebljene neprihvatljive i politički nekorektne reči koje su sad, onako da kažem negde, u opticaju. Ja ću vam govoriti posle o jeziku. Ili recimo – «OMETENI I ZLOSTAVLJENI» u Blicu 2001. takođe neki tekst o problemu zlostavljanja osoba sa invaliditetom, ali ne možete početi i dati naslov nekom tekstu «OMETENI I ZLOSTAVLJENI» – pretpostavljam da je bila priča o zlostavljanju u instituciji za smeštaj lica sa problemima mentalnog razvoja, ali to svakako može da se kaže i drugačije. Nije baš bezazleno, potpuno je važno kako koristimo jezik kada pričamo o nekome ili o nečemu. Evo još jedan – «SIROMAŠTVO UVEĆAVA MUKU». Pošto znate da je usvojena strategija za smanjenje siromaštva i da su osobe sa invaliditetom prepoznate kao jedna od najugroženijih kategorija stnovništva i bio je neki tekst kraći o tome, pa mu je dat naslov – «SIROMAŠTVO UVEĆAVA MUKU». Mislim to sve negde implicira na zaista onako jedno shvatanje invalidnosti i upošte osoba sa invaliditetom kao građana drugog reda. Prosto to tako deluje u svesti čitalaca, slušalaca, gledalaca – osobe nesposobne za rad, nesamostalne, zavisne od porodica i od društva obavezno, dakle osobe koje ne mogu samostalno da donose odluke, koje su aseksulana bića i tako dalje. I time se šta dešava? Time se zapravo samo ukorenjuju ionako pogrešne predstave o problemu invalidnosti kod nas, pošto mediji, mi to bar najbolje znamo, pored toga što imaju informativnu ulogu, treba da imaju i edukativnu ulogu, a ovakvim pristupom mislim da tu ulogu nemaju, odnosno imaju potpuno suprotnu.

Još jedan problem postoji kada govorimo o informisanju i izveštavanju o ovim pitanjima. Zapravo, ja mislim da postoji jedan fenomen nevidljivosti ne samo u društvu, nego i u medijima kada je u pitanju invalidnost. Nekako mediji malo to nesvesno ignorišu ili getoiziraju ove teme. O tome se priča isključivo u okviru onih socijalnih tema. Ja ne znam iz kojih redakcija vi tačno dolazite i kojim se oblastima bavite, ali pretpostavljam da, ukoliko i pišete povremeno o tome, da su to uglavnom novinari i novinarke iz redakcija koje se bave socijlanom politikom. I to su uglavnom samo sporadični neki tekstovi koji se objavljuju, koji se emituju. Mada, moram da priznam da se ta medijska slika malo menja kao i sve u našem društvu ali, eto, generalno, dosad je bilo tako.

Trenutno kod nas, bar ono što ja znam, a vi ćete me ispraviti ako imate neku drugu informaciju, na svega nekoliko stanica mogu da se čuju ili vide emisije koje se, da kažem, malo više bave ovim pitanjima. Ali, tu opet postoji druga strana medalje. Recimo, ono što je tu vrlo čudno, jesu vrlo neprimereni termini. Recimo, na Radio Beogradu postoji jedna emisija o ovoj temi, ne znam tačno ni kako se zove više, ide jedanput nedeljno, ali u noćnom terminu od 1h do 3h. Mislim, prosto noćni program ima drugačiju namenu, tu se, čini mi se, emituju nekakvi drugačiji sadržaji. Publika koja sluša noćni program je, opet, malo homogenija, nije tako široka kao publika kojoj se obraćamo u dnevnim emisijama, i mislim da je to zaista jedan period koji je sasvim neprimeren ovim pitanjima, i mali broj slušalaca ima prilike to da čuje. Zatim na RTS-u postoji jedna emisija koja se zove «Putevi humanizma» a i sam naziv je, po meni, vrlo indikativan, i ona takođe ne utiče bitnije na javno mnjenje. Ja bih, sad da ne komentarišem rad kolega, prosto rekla da sve one se odlikuju nekim zajedničkim karakteristikama, ili im nekako nedostaje profesionalni pristup, nemaju dovoljnu ozbiljnost pritupu ni jasnu koncepciju. E sad, ono što treba uvažavati, što jeste za pohvalu je namera, dobra namera tih kuća da se bar na taj način eto, i u tom nekom vremenu, bave tim pitanjima. Međutim, to nije nešto čime treba da se zadovoljimo i na tome, naravno, treba raditi i popraviti celu tu sliku.

Ono što sam rekla da ostavljam – nije još kraj – imam tu još štošta da vam kažem, ali prosto moram da pomene taj skandalozni tekst koji je, negde sad, kruna na celu ovu priču o izveštavanju koje je prosto kontaminirano predrasudama i nerazumevanjem, i koliko je to opasno. To može da se omakne bilo kome, i nemojte misliti da takve greške prave samo početnici. Prosto to može da se desi i nekom ko važi za, onako, ugledno novinarsko pero kao što je Bogdan Tirnanić. Ja ovde imam fotokopiju tog njegovog teksta, zamoliću vas da podelite. Ja sam to čak isfotokopirala da biste mogli sami da se uverite, i možete to i da poneste. U zabaranjenom listu… mislim ubrzo posle ovoga teksta je bio zabranjen list naravno, u Nacionalu, 21. februara 2003. godine. Dakle, ovo nije bilo početkom 20. veka, nije bilo ni u 15. veku, ovo je bilo pre nepune tri godine, kada je u Beogradu sređena ulica «Srpskih vladara», i oni su se nešto zamerili Bogdanu Tirnaniću, nije bio zadovoljan kako to izgleda, nije ni važno. On je tada imao svoju kolumnu u pomenutom listu Nacional, i hteo je malo da iskomentariše taj problem. Malo se prethodno bavio Adom Ciganlijom, nije važno, sve je on to stavio tu, ali je fokus priče bio na kritici gradske vlade koja nije, po njegovoj proceni, dobro uradila tu ulicu. I, sad je on tu smatrao da postoje ko zna koji razlozi, da su tu uzete neke velike pare a kvalitet nije dobar, i sad on tu svoju tezu naravno brani u tekstu. Ja ću da vam pročitam poslednji pasus, moram to da uradim, i evo šta je čovek napisao – «…Ima još jedan veći problem: ulica je danas kao rende. Ovo otuda što je deo trotoara nalik onoj ambalaži za jaja. Tome se pribeglo iz razloga da bi i građani sa ‘posebnim potrebama’ (da ne kažem hendikepirani) mogli da se kreću pored predsedničkih dvora. Nemam ništa protiv toga. U principu. Ali, ako uporedimo broj sugrađana sa ‘posebnim potrebama’ i broj onih koji nemaju takve potrebe, onda je realizacija opisane ideje isto što i namera da se ta (s)razmera promeni u korist invalida. Ulica o kojoj je reč često je menjala ime. Zvala se ulica Maršala Tita (pseudonim N.M.), pa Ulica svih srpskih vladara (i maršala Tita posebno), da bi joj sada, u ovoj tranziciji, bilo vraćeno prvobitno ime, kao spomen na vreme početka propasti Srbije. Nije daleko dan kada će opet doći do promene. Jednom će to biti Ulica svih beogradskih invalida. Lično sam veoma obziran prema svakom hendikepiranom, uvek mu se nađem pri ruci, pomognem mu da pređe ulicu. Ali, ni tolerancija ne može biti bez granica. Naročito ako je otvoreno uperena protiv zdravih.» Eto! Ja stvarno nemam komentar! Pazite – ovo je čovek koji važi za jednog renomiranog novinara od koga bismo mi trebali svi da učimo. On je čovek koji utiče na formiranje mišljenja onih koji ga čitaju. On očigledno ima neki problem u vezi sa tim, ali je to opasno zato što on taj svoj stav, krajnje problematičan, može da prenese na druge ljude, da utiče na formiranje stava drugih ljudi. Mi smo, naravno, kao predstavnici invalidskih organizacija, reagovali na ovaj tekst, s tim što Nacional nije objavio naše reagovanje. Ja sam isto pisala, i mnoge druge kolege, možda je, čini mi se, objavio delić, nečiju možda rečenicu samo, onako krajnje nevidljivo, to je prošlo krajnje nezapaženo. Ovo sam namerno izdvojila kao ilustraciju za ovo što govorim – čak svi prethodni primeri deluju krajnje bezazleno, moram da priznam – nije uopšte sada neka moja fikcija, niti moja predrasuda prema drugima (ja mislim da ih nemam, odnosno, imam ih verovatno koliko ih svaki čovek ima, i ma koliko se borila protiv toga da ih svedem na najmanju moguću meru). Hoću da vam kažem, evo, ovo je prosto corpus delicti da je čovek napisao to što je napisao.

E sada samo za kraj još, kratko, neću sad da držim ovde, ne znam koliko dugo slovo. Ono što sam već pomenula, analizirajući onako kratko ove tekstove, vidimo zapravo da stoje razne sporne reči koje pojačavaju tu konotaciju koja, onako, iz njih provejava. I zato ću sada samo kratko da se osvrnem na taj tzv. jezik invalidnosti, kako ne samo mediji, nego uopšte u javnosti, kako se koristi jezik kada se govori o invalidnosti. Predrasude i stereotipi inače utiču na diskriminaciju, i vode direktno u diskriminaciju, doduše indirektno, ali nimalo nije bezopasno, jer direktna diskriminacija je mnogo ređa od indirektne. Dakle, to kada vam neko direktno ugrožava neko ljudsko pravo je mnogo ređe od onih situacija kada vam direktno ugrožava ljudska prava. Diskriminacija se vrši na tri načina, polazim od onih najvažnijih – putem jezika, putem ponašanja i putem uskraćivanja prava (ono kada su nekome zakonom neka prava uskraćena). Ja ću ovde da se fokusiram više na onaj deo priče koji se odnosi na jezik. Jezik koji se koristi kada se uopšte piše, a pogotovo kada se govori o marginalizovanim grupama je vrlo važna stvar, to je vrlo delikatno pitanje. Danas ćete u javnosti sve ređe čuti da se upotrebljava reč Ciganin, nego Rom, ženske grupe insistiraju na ženskim oblicima zanimanja i titula i tako dalje. Zapravo, govorimo o politički korektnoj upotrebi jezika…Što se tiče priče o invalidnosti, negde od ’93. godine, tačnije ’96. kod nas, ovome se pridaje malo više pažnje, i malo se više radi na standardizaciji jezika, posebno nakon usvajanja standardnih prava UN-a za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom. To je inače jedan dokument koji se bavi našim osnovnim ljudskim pravima, jedini dosada te vrste uopšte u svetu koji je i naša zemlja potpisala. Mi, kroz jezik, i kroz upotrebu jezika, kada gvoorimo o invalidnosti – ako neko krene da analizira tekstove kod nas, i ne samo tekstove u štampi upošte, može to da bude i naučna literatura – tačno možete i na osnovu toga indirektno zaključiti kakav je stav društva prema tom problemu, kakva je uloga, i značaj, i mesto, i pozicija osoba sa invaliditetom u jednom društvu. . Zato upotreba politički korektnih izraza, kako se to najčešće kaže, u procesu senzibilizacije javnosti na različitosti je jako bitna i tu vidim medije kao strašno važne, jer predstavnici invalidskih organizacija ne mogu na isti način da dopru do toliko ljudi koliko mogu mediji…

NAPOMENA: IZLAGANJA NISU AUTORIZOVANA

Leave A Response